Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Какав је био ваш ратни пут прије и након пробоја усташког обруча 14. маја 1942. На Петровој гори?
Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 21. маја 2016. године.
На почетку рата имао сам 16 година и живео сам у селу Војишница, котар Војнић, које су прво држали талијански берсаљери, а од краја јула 1941. усташе. Они су званично у Војнић ушли 27. јула с камионима пуним ухапшених Срба. Тад су ухапсили и мене и стрпали ме у камион с покупљеним људима.Ту су били двојица усташа и један ме питао колико имам година. Рекао сам да имам 13, пустили су ме и остао сам жив. Поново су ме ухапсили у цркви „на покрсту“. Био сам један дан у затвору док није дошао извјесни ветеринар Жунац који је гарантирао за неку групу људи међу којима сам био и ја, па су нас пустили. Крио сам се од усташа који су хапсили људе и силовали жене, па и моју тетку, а онда кришом отишао на Петрову гору гдје је било више партизанских одреда. Прво сам дошао у одред Војишница гдје ми је био стриц, али ме нису примили јер није било оружја. Отишао сам у радоњски одред гдје такођер није било оружја, али ме задржао кувар као помоћника. Потом сам радио код обућара који је рекао да ћу код њега учити занат. У вријеме припреме за пробој обруча, с групом омладинаца изводио сам смо обуку са штаповима, а кад се кренуло у пробој кренуо сам и ја, макар без оружја. У првом покушају нисмо успјели јер су нас усташе открили, а након анализе неуспјеха прве акције, поново смо кренули 13. маја увече. Дошли смо на линију ровова и развили се стрељачки строј; упао сам у ров у коме је био један усташки војник, рањен или мртав,,зграбио пушку, ушао у строј и кренули смо даље. Касније смо се заобилазно вратили у свој логор, гдје сам остао у одреду с пушком. Радоњски одред је био у саставу Другог партизанског батаљона који је с два личка и једним банијским у Тоболићу формирао Прву личку ударну бригаду. Дјеловали смо по Лици, Банији и Кордуну, све до децембра кад је бригада ушла у састав шесте личке, а ми у састав 15. кордунашке бригаде, Осме дивизије с којом сам прошао рат. Крај рата сам дочекао као командир вода с више одликовања. Остао сам у ЈНА на служби у разним гарнизонима, не у трупи него у команди, а 1973. сам отишао у пензију чину потпуковника и отад живим у Загребу.
Кад сагледате све што је било од 1945., а нарочито након 1990., да ли сте икад пожалили што сте били у партизанима?
Борио сам се и не бих пожалио чак кад би се то морало поновити, Били смо на правој страни и борили се за слободу народа. А деведесете су посебна прича јер је у Загребу бјеснио национализам. Осјећам се потиштено и нажалост, данас не смијем рећи да сам био официр, ни да сам био комуниста ни да сам поријеклом Србин. Са своје 92 године активан сам у САБА РХ, а како сурађујемо са СНВ, одлазим на скупове и комеморације, па сам ове и 2013. држао говор на Петровој гори.
Како се осјећате на обиљежавањима годишњице пробоја?
Радује ме што је на скуповима велик број људи, међу којима и младих, и што се тамо говори о ономе за што смо се ми као млади људи борили. Али ме боли што је уништен споменик који је откривен 1981. , у који су Хрватска и друге републике уложиле огромна средства. Мислило се да ће објект који је имао и библиотеку те кино дворану имати велико туристичко значење и да ће привлачити људе на излете. Све је уништено, садашње власти не желе, а немају ни материјалних могућности да то обнове, па је питање је да ли ће икад више да се обнови ова светиња наше револуције. Свој дио кривње имају и локалне власти које нису водиле рачуна о заштити и спречавању девастације; зна се тко је то урадио и тко је крив – они који су након Олује дошли са стоком и којима је требао метал за појила и ограде. Ту је био и забран за лов ограђен жицом, коју су узели и оградили своје посједе. У мом селу Војишници, а и у цијелом војнићком подручју гдје је до 1991. било 93 посто Срба, људи су мали по два аутомобила, трактор и сву механизацију. Тих људи више нема, отишли су у Србију. Тамо тешко живе и не могу се запослити, а овде се не могу и не смију вратити. Уместо њих ту су други људи, а ја у својој родној кући нисам био већ 20 година. Пролазим поред ње јер су у њој други станари.
Извор: Банија Онлине
Везане вијести:
Калови, Петрова гора 13. маја 1942
One Response
Volio bi popricati sa ovim covjekom,bio je od pocetka do kraja rata u istoj jedinici kao moj pokojni djed,sigurno ga je poznavao,a ja se djeda slabo sjecam jer sam bio mali kad je umro!