Драган Вујичић: Одговор В. Ђурићу Мишини или До колико бројати смрти у Јасеновцу

На порталу „Стање ствари“ 28. априла освануо је текст Вељка Ђурића Мишине „Оставите се бројања страдалника у Јасеновцу„, „посвећен” интервјуу са академиком Србољубом Живановићем који су „Новости“ објавиле 10. априла ове године.

У тексту за „Новости” Живановић говори о својим закључцима о броју жртава у хрватском логору Јасеновац 1941-1945. и процењује да је у овом периоду тамо страдало 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома, односно да је концлогор Јасеновац прогутао 803.000 жртава!

На почетку свог реаговања, Мишина за настанак овог текста оптужује „владајућу елиту“ која „манипулише простим народом“ и, према његовим сазнањима, средство манипулације овога пута су биле странице „Вечерњих новости“ и последично аутор интервјуа, односно ја.

Такође, вд директора Музеја геноцида наводи да је текст претходно проследио главном уреднику „Новости“ Ратку Дмитровићу и, пошто он није одреаговао, своје писаније шаље порталу „Стање ствари“, и то „како његов интелектуални труд не би остао у личној архиви“.

Једино не наводи – до ког броја је пожељно рачунати јасеновачке жртве.

У овом одговору Вељку Ђурићу ја нећу бранити стручни ауторитет професора Живановића нити правдати Дмитровићеву одлуку да не пусти Мишинин текст. Заиста, нисам знао да је ВД директора Музеја геноцида писао „Новостима“ а да јесам – на коленима бих молио Дмитровића да отвори полемику.

Наиме сматрам да би она била лековита.

У свом реаговању, ја ћу покушати да објасним како се праве „Новости“ и зашто се интервју са овом тематиком и овим саговорником нашао на трећој страни 10. априла и зашто се рецимо нисам одлучио да правим разговор са Мишином који се кроз свој текст препоручује као једини меродаван. Такође, пробаћу да осветлим и коме писмо пише Мишина, користећи адресу „Новости“.

Кренимо Мишином.

„У комплексним временима, владајућа елита зна да посегне за манипулацијом простим народом како би га одбила од основних животних проблема. У ту добро припремљену игру обично ‘убаце’ играче у чији ауторитет нико не треба да сумња. Познато је да у таквим манипулацијама као средство најбоља служи историја, односно поједине личности и догађаји који су, на одређени начин, означили битне прекретнице.

У том контексту може се посматрати и велики интервју са антропологом Србољубом Живановићем под насловом ‘Тито је сакрио истину о Јасеновцу’„ – открива Вељко Ђурић Мишина.

Ако добро разумем, према Мишини, неко из владајуће елите позвао је уредника „Новости“ да, због „комплексних времена“, народу потури играчку звану Јасеновац да се овај забавља. Главни уредник је затим позвао мене и ја сам био извођач прљавих радова.

Господине директоре!

Никакве завере и конспирације није било.

Једноставно, планирајући број за 10. април (дан НДХ) а знајући да ће истог дана почети обележавање 75 година од успостављања најстрашнијег конц-логора у Другом рату, својим колегама сам предложио да позовемо академика Живановића, јединог Србина који је 1964. „забио сонду“ у Доњој Градини у српску гробницу дугачку 16 а широку пет километра, где су покопани зверски побијени људи. Живановић је касније у књизи (у издању куће „Пешић и синови“, која и данас може да се набави) објавио своје налазе и закључке вишечлане комисије која је радила на овом послу.

За Живановића као саговорника определио сам се и јер сам прочитао да је исти био и у Дедијеровом тиму, када су у претпрошлој деценији 20. века припремали Јасеновачки случај за Раселов суд. Године 2.000 Живановић је изабран и за председника Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу. Мени је то било довољно да закључим да се ради о човеку кога вреди чути.

Ви господине Мишина, колико ја видим, „устајући“ против „Новости“ и Живановића, „устајете“у ствари против броја жртава о којима говори наш саговорник.

Он тврди 803.000.

Ви, пак, у свом реаговању упадљиво не наводите број пострадалих који би за Музеј геноцида у Београду био политички и цивилизацијски коректан и исправан!

Зашто?

Признајем, „пребирајући“ због чега сте „Новости“ и мене лично окривили за заверу против народа једино што ми је пада на памет је тај, за Вас спорни број побијених.

Размишљам, можда сте помислили да ми имамо неке везе са тим што је, истог дана када се појавио интервју у „Новостима“ (10. априла), у Музеју кинотеке током представљања филмова о логору и председник владе Србије Александар Вучић рекао, позивајући се на усташке и немачке изворе, да је у Јасеновачком геноциду уморено 500 односно 700.000 људи углавном Срба.

Кунем Вам се, никакве везе са тим немамо. Нит је он суфлирао „Новостима” нити ми њему!

Уосталом, и сами сте тог дана у Кинотеци могли да приђете Вучићу и кажете му „да не претерује“. Уколико нисте били тог дана у сали у Косовској (а по функцији требало је да седите тамо), могли сте да упутите писмо Влади и да изнесете замерке. Јер, они су ти који манипулишу.

Једино, ако нисте закључили да је по Вас опортуније да пишете Вучићу а адресирате на „Новости“.

Ако је тако, то није лепо!

Да се поново вратимо на број жртава у хрватском логору Јасеновац са којим барата Ваш Музеј геноцида у Београду, односно да „препустимо то онима којима је то струка и обавеза“ – како то тражите у обраћању на „Стању ствари“.

У интервјуу за „Нови магазин“ у броју од маја 2015. Драган Цветковић, виши кустос (Вашег) Музеја жртава геноцида у Београду, између осталог каже:

„…. Јасеновац се издваја као највеће појединачно стратиште и досадашњом смо ревизијом дошли до више од 88.000 страдалих, шта чини 13,5 одсто свих жртава….

ЈУСП Јасеновац (у Хрватској) забележио је имена 83.145 жртава, но верујем да ће убрзо досегнути нашу бројку. И њиховим и нашим истраживањем побијена је теза о највише 80.000 страдалих, која је протеклих деценија присутна у Хрватској: тај је број сада у распону између 80.000 и 100.000, а мислим да ће наш рад и то оборити. Наравно, то доказује и нетачност тврдње о 700.000 страдалих, па и оних умеренијих, о неколико стотина хиљада, присутних у Србији. Доступни су нам исти извори, али је питање шта је ко из њих досад извадио, у перспективи, обе ће институције вероватно обрадити све изворе и доћи до приближно истог броја страдалих.“

На следеће питање: Колики би могао бити коначан број јасеновачких жртава,кустос каже:

На основу досадашње ревизије – која је најобухватнија у случају Јевреја, а најгора у случају Рома – и исказаном тренду у обрађеним подацима, могао бих да закључим да је онде живот изгубило између 122.000 и 130.000 особа. Наравно, то није необорива процена, али је најреалнија у овом тренутку. Искрено, сумњам у неке драстичне промене, више је реч о релацији од неколико хиљада, два-три одсто страдалих, и то углавном ромске националности…..

И три године раније исти Ваш кустос, Драган Цветковић, овог пута у интервјуу Блицу (22.4.2012) каже слично:

„… Kолеге из Спомен-подручја Јасеновац су персоналном идентификациом дошли до броја од око 80.000 и настављају с радом. Ми у Музеју имамо податке од око 88.000 страдалих и идемо даље…“

Заиста, не могу а да не приметим господине Мишина да у периоду од априла 2012. до маја 2015. нисте много радили…

Међутим, има на интернету још занимљивијих ствари из рада Ваше институције.

У интервјуу за портал НСПМ 28. септембра 2012. под називом „Преувеличавањем злочина на једном месту релативизује се геноцид у целој НДХ“ ,Јован Мирковић, историчар и виши кустос у (Вашем) Музеју жртава геноцида – а који је раније био и директор Спомен-подручја Јасеновац – говори о раду Музеја и резултатима досадашњих истраживања. Том приликом он наводи да је Музеј у Београду идентификовао 89.000 жртава и, што је важније, објашњава методологију рада Музеја у Београду односно како се долази до „улазних података“ када је у питању попис жртава Јасеновца.

Вели:

„Нажалост, никада није направљен целовит попис страдалих становника Југославије, иако је било више парцијалних покушаја да се он спроведе. Најдаље се отишло 1964. године, када је држава покушала да попише људске губитке ради наплате ратне штете од Немачке. Резултат пописа који је обухватио око 600.000 особа, а који није достигао очекивани број жртава од 1.700.000, није задовољио наручиоца, па је била стављена забрана његовог коришћења. Након скидања забране коришћења података Савезни завод за статистику је од 1995. до 1998.отпочео ревизију пописа, а затим је тај посао преузео Музеј жртава геноцида од 2002. до данас, да у оквиру својих скромних материјалних и људских ресурса обави овај посао, употпуњујући број страдалих без обзира на њихову националну, верску, политичку или војну припадност.“

Ако разумем добро, Јован Мирковић тврди да је попис жртава није својим бројем задовољио наручиоца будући да је био мањи од очекиваног 1.700.000 те је зато на њега стављена тачка!

И Ви господине Мишина у реаговању на текст у „Новостима“ говорите о истом попису СУБНОРА али тврдите другачије:

„Познато је да југословенска комунистичка власт није дозвољавала научно-истраживачке пројекте о ратним жртвама 1941-1945. године. Најважнији разлог био је у чињеници да би се после пописа утврдило да је највећи број страдалих припадао српском народу, да је највећи број убица потекао из хрватског народа, а то би било погубно за партизанску револуцију и комунистичку идеологију братства и јединства. Без обзира на све то, власт је неколико пута дозволила истраживања али само до одређених граница. У том контексту треба посматрати и одлуку да СУБНОР Југославије буде носилац пописа ратних жртава, али је унапред одлучено да попис буде само делимичан (да се не пописују жртве друге стране у грађанском рату). Тим пописом је добијен податак од око 650.000 ратних жртава! У оквиру тог посла, дозвољено је и ограничено стручно ископавање на територији на којој су се налазили делови концентрационог логора Јасеновац.“

Шта да кажем сем да би било лепо када би се Ви под истим кровом договорили да ли је жртава у попису 1964. било премало или превише. На страну то што Ви, Мишина, кажете да је жртава било више него што је тада било политички коректно а потом у наставку истог текста професору Живановићу спочитавате да је његова налаз о 803.000 уморених немогућ…

У претходно помињаном интервјуу за НСПМ, Јован Мирковић детаљније појашњава modus operandi према којем „братски“ пописују жртве Музеји у Јасеновцу и Београду.

„… Нису утврђени укупни људски губици, а ни број жртава, како се некад то говорило, фашистичког терора није потпуно утврђен. У материјалу Репарационе комисије Владе ФНРЈ објављено је да је Југославија за време Другог светског рата имала 1 706 000 жртава. То смо сви учили у школама.

Касније је професор Владета Вукчевић, који је тада радио у Заводу за статистику, истакао да је та бројка заправо демографски губитак, који је претворен у стварни ратни губитак. Демографски и стварни ратни губици су израчунавани различитим статистичким методама, и имали смо неколико демографа са различитим величинама, у зависности на који начин је рачунат природни прираштај. Ипак, имамо врло сличне показатеље неколико израчунавања. То су често помињани Кочовић и Жерјавић, који су стварне ратне губитке израчунавали на нешто преко милион. Сличне податке је 1964. објавио и Савезни статистички завод, где према њиховим прорачунима стварни ратни губици износе до 1 100 000 страдалих. То се мисли на укупне људске губитке, цивилне и војне, на свим зараћеним странама. Овај попис је затим стављен под ембарго јер није одговарао заданом броју“.

Према мом мишљењу, горе наречени Савезни завод за статистику 1964. могао је изнесе само податке са, како и Ви то признајете, „намерно фаличног“ покушаја СУБНОР да утврди број жртава у рату – мада у интервјуу за НСПМ Јован Мирковић помиње и покушај СУБНОР да попише жртве током 50-их година за који и сам каже да не постоји сачуван (да ли је то попис Владете Вучковића?). Мирковић помиње и попис рађен средином шездесетих година за потребе ратне одштете?!

А када су у питању „уједначене“демографске студије Владете Вучковића, Кочовића и Жерјавића на које се позива Ваш кустос Јован Мирковић, подсећам Вас да су ова тројица, од када су се појавили средином претпоследње деценије прошлог века, окарактерисани као „првоборци“ Хрватске у покушају ревизије броја жртава у Другом рату, нарочито када је упитању број страдалих у Јасеновцу.

Прва званична бројка о 1.706.000 погинулих Југословена у Другом рату изнета је у Паризу на Међусавезничкој конференцији земаља које су од Немачке и њених савезника тражиле репарације. Исту цифру износи и Кардељ 1947 у УН. Године 1951. после пописа из 1948, демограф из Савезног завода за статистику Иван Лах (надређен Вучковићу) пише рад према којем су укупни демографски губици били 2.120.000. Ђорђе Тасић (из исте установе и такође старији од поменутог), радећи другом методом, долази до бројке од 2.428.000 демографских губитака од којих је 1.4 милиона, тврди, заиста убијено. Демограф Фрумкин исте године тврди да је убијено 1.5 милиона људи док челни човек Савезног завода за статистику Адолф Вогленик (који је наводно Вучковић дао задатак да ради за Кардеља) 1952. износи податке да су укупни демографски губици Краљевине Југославије били 2.854.000 људи а да је стварно уморених било 1.814.000.

Сви ови радови били су важећи док у Загреб 1985. није слетео авион са Андријом Артуковићем и док Вучковић, Кочовић и Жерјавић изгледа нису постали „еталон“ за израчунавање броја жртава у Другом светском рату на територији бивше СФРЈ.

Др Животије Ђорђевић, у своје две књиге „Губици становништва Југославије у Другом светском рату“из 1997. и потом у књизи „Губици становништва Југославије у Другом светском рату-наука и скрибоманија“, изнео је детаљне рецензије радова тројице Ваших „омиљених“ демографа у којима је показао и на који начин су они умањили број жртава за око 800.000. На Вучковића, Кочовића и Жерјавића, ако се сећате, било је много осврта 90-их и, отприлике, нема ауторитета у Србији који није упозорио на њихову праву намеру.

Како то пише Животије Ђорђевић, демограф Владета Вучковић се први пут појавио у часопису „Наша реч“ октобра 1985. са тврдњом да је он радио попис жртава Другог рата за Кардеља 1947. као студент друге године математике.

Вучковић каже да је случајно је навратио у Савезни завод за статистику да тражи посао 1947. и после само четири месеца рада директор завода Адолф Вогелник га је ангажовао да за Кардеља израчуна губитке у рату како би он поткрепио захтев Југославије за репарацијом на Конференцији у Паризу.

Према Вучковићу, за тај посао је добио 14 дана а завршио га је за десет. У његовом извештају, како је Вучковић тврдио 1985, Југославија је имала демографски губитак од 1.706.000 али Кардељ то није „разумео“, због недовољног образовања, те је у УН пријавио цифру од 1.706.000 мртвих.

Тако је практично 1985. Вучковић исправио себе и Кардеља из 1947.

У другом интервјуу из 1989. („Дуга”, 9. децембар), Вучковић се представио као студент треће године факултета, који је без икаквог статистичког искуства добио најзначајнији посао у држави. Вањи Булићу тада је испричао како је радио дан и ноћ, окружен мрким друговима у кожним капутима који су га будно мотрили те су чак цепали и индиго копије које су излазиле из његове машине.

Ваљда зато, Вучковићев попис жртава, иако рађен у 12 примерака, никада нигде није пронађен. Професор Вучковић, који се у југословенској јавности појавио се са Католичког универзитета Нотр дам у Саутбенду (Индијана), тврдио је да је број заиста уморених у рату нешто изнад милион.

Богољуб Кочовић (Црногорац), јавио се исте године када и Вучковић, али из Лондона у часопису „Наше дело“. Његов рад се звао „Жртве другог светског рата у Југославији“. Према Кочовићевим рачунима, Југославија је забележила демографски губитак од 1.985.000 људи а стварних жртава је било 1.014.00, што је нешто мање од Вучковићеве рачунице. Трећи аутор чијим трагом иду у Музеју геноцида у Београду зове се Владимир Жерјавић а његова студија је објављена 1989. Уз Шепаревића и Туђмана у тадашњој београдској јавности сврстан је у „другопозивце“ напора хрватске „интелектуалне елите“да ревидира број жртава у Другом рату.

Он каже да је Југославија изгубила (убијено) 1.027.000 људи у Другом рату и то 322.000 Срба,192.000 Хрвата, 77.000 Муслимана 26.000 Јевреја 16.000 Рома.

Рецимо и то да је 1999. на суђењу Динку Шакићу, једном од заповедника јасеновачког логора у Хрватској, Жерјавић наступио као „сведок одбране“, тврдећи да име овог човека није нашао ни на једној тјералици за ратне злочине.

Дакле, сва тројица аутора јављају се у години изручења Андрије Артуковића Павелићевог министра унутрашњих послова и нешто доцније – а управо њихова истраживања „са сличним показатељима“, према речима Јована Мирковића. Вишег кустоса Музеја геноцида у Београду (а у мом слободном преводу), јесу „репер“ за попис жртава Јасеновца и у Хрватској и у Београду.

Зашто?

Рецимо, постоје Демографске студије из овог времена са такође скоро идентичним налазима, али у њима стоји да је број уморених у Јасеновцу већи и иде до 800.000.

Господине Мишина, уколико се Вама у Музеју геноцида у Београду не допада рад др Животија Ђорђевића, који је Србин и који доказује да су у Другом светском рату укупни демографски губици Срба 1.820.000 људи, да је током рата убијено је 1.607.000 припадника нашег народа (57.000 је протерано а 156.000 српске деце није рођено) – а за који рецимо академик Василије Крестић у својој рецензији каже да је најцеловитији рад ове врсте настао на овом простору – можете да узмете као репер загребачку докторску дисертацију Јакова Гела из 1987. под називом „Демографске промјене у Хрватској од 1780 до 1981“.

У докторату Гело потврђује да је у Другом рату побијено 1.706.000 Југословена од чега 700.000 у Јасеновцу.

Овај човек је професор демографије на Загребачком свеучилишту и у два мандата у овом веку је вршио дужност директора Хрватског завода за статистику.

На крају.

Верујте и мени је мука када чујем како највиши државни званичници говорећи о жртвама Јасеновца, наводе цифре а притом се позивају на усташке, немачке или јеврејске изворе. Ових дана, како ми се чини, код наших политичара у моди је бројка од 500.000 уморених у Јасеновцу, јер тако каже јеврејски центар Симон Визентал.

Не знам како је Вама – пошто Ваше процене нико не узима за озбиљно?

Дакле, да Срби најзад поброје своје мртве како ваља.

Имамо своје стручњаке, држава већ даје паре за Музеј геноцида.

Дајте да нешто радимо!

Аутор је новинар „Новости“

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Вељко Ђурић Мишина: Одговор С. Живановићу или Оставите се бројања страдалника у Јасеновцу