Вељко Ђурић Мишина: Одговор С. Живановићу или Оставите се бројања страдалника у Јасеновцу

Србољуб Живановић: Тито је сакрио истину о Јасеновцу

Када је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ у саставу: др Здравко Марић, Вида Бродар, Атон Погачник и др Србољуб Живановић, септембра 1964. завршила прву фазу испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини са друге стране Саве од логора Јасеновац, уплашили смо се бројева до којих смо дошли. На стратиштима дуж реке, у масовним гробницама које су се простирале на дужини 12,5 километара и ширини 4,5, сложили смо се недвосмислено да ту лежи више стотина хиљада зверски убијених људи – 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома! У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. Прве анализе узрока смрти сведочиле су да је око 20 одсто њих у гроб отишло живо.

Овако данас, са горчином у гласу, говори за „Новости“ академик Србољуб Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број жртава у Јасеновцу и председник Међународне комисије за истину о овом НДХ логору са седиштем у Лондону. Живановић истиче да је Комисија извршила 130 сондажних бушења на 100 масовних гробница, чији су се ровови протезали између 60 и 80 метара. Радили су, сећа се, три месеца, те далеке 1964. године. После првих извештаја, све је, међутим, стопирано. Држава им није рекла зашто.

* Са колегама из Сарајева и Љубљане били сте прва стручна комисија која је за рачун државе покушала да утврди број жртава?

– И пре нас је било истраживања. Прво је било у мају 1945. Комисија ЗАВНОХ изнела је тада процену о између 500.000 и 600.000 убијених. Две године касније, бивши логораш др Никола Николић са сином у Доњој Градини је идентификовао 258 гробница дужине од 60 до 80 метара дубоких око осам метара. Борци из Козарске Дубице 1961. поново су почели са истраживањима, мада они нису имали стручна знања. Нас су позвали 1964. и били смо најрепрезентативнија група стручњака до тада. Посебним бушилицама извршили смо отварање 100 гробница и после три месеца тешког рада изнели смо државним органима процену о броју жртава.

* Како је изгледао одлазак у Јасеновац 1964?

– Било је чудно. Велики професори из Београда, Загреба, Љубљане нису хтели ни да чују да буду у саставу те комисије. Пошто је она ипак створена, одабрани су референтни центри из Сарајева, Љубљане и Новог Сада, одакле сам и ја одабран као доцент са медицинским знањем. Сећам се да сам прво отишао у Аушвиц да се спремим за посао јер до тада нисам знао много о истраживању масовних стратишта. У том логору сам видео да су Немци практично, индустријски убијали жртве, правећи од њих сапуне, чешљеве. У Доњој Градини смо наишли на жртве које су садистички убијане из мржње и са великом страшћу.

* Која вам је прва асоцијација када се данас присетите тог времена?

– Страх и стравичан слаткасти мирис смрти увек када је сонда отворила гробницу. Када се истражује једна таква рака, па када у руке узмете поломљену лобању једногодишњег детета, то вас промени заувек. Када год говорим о томе, па и у овом моменту, ја се тресем, а као судски антрополог свашта сам видео. Онда можете замислити какав је то осећај био. Када видите цуцле, кантице за млеко, флашице…

* Вама је било забрањено да фотографишете своје налазе. Шта сте радили са пронађеним стварима у гробницама?

– Нисмо смели да сликамо, али све смо бележили у радне свеске. Сваки члан комисије је водио дневник и после радног дана један другом смо прегледали записнике и потом их потписивали. Сва четири дневника имају потписе свих чланова комисије. У тим записницима су неке од најстрашнијих ствари које човек може да замисли. Рецимо, у лобањама су се тада још налазили остаци мозга и они су послати на обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. На основу рада дошли смо до закључка да је готово двадесет одсто жртава живо отишло у гроб. У гробницама, нарочито тамо где су били ујамљени Роми, налазили смо огромне количине злата, ђердана, дуката, и све то смо после отварања гробница поново сахрањивали. Ми смо имали обећање да ће се истраживање наставити и прављени су планови како даље.

* Како сте дошли до броја од 730.000 уморених само у Градини?

– Антон Погачник је радио математичку процену броја жртава на основу броја гробница и на основу броја пронађених жртава у онима које су биле отворене. Сви смо се сложили око ове бројке.

* Међутим, пошто сте у јесен 1964. предали налазе, све је стало?

– Обавезали смо се на ћутање у јавности, а ја нисам могао да не говорим. Разговарао сам са једним новинаром „Политике“. Међутим, тај текст никада није угледао светлост дана. Када сам питао новинара Мому Стефановића шта се догађа, он ми је само кратко рекао да га више никада о томе ништа не питам. После још неких сигнала, 1965. сам емигрирао у Африку, па у Енглеску, а 1968. индиректно ми је саопштено да се не враћам у земљу. Ипак, наставио сам са истраживањем Јасеновца.

* Шта се догодило када су државни органи добили процену стручњака?

– То не знам. Ја сам своју копију понео у Лондон и цео живот сам је носио са собом. Када сам помислио да је деведесетих година дошло време да се вратим у Београд, предао сам је Архиву Града. Предао сам и још нешто, записник са седнице Светог архијерејког синода СПЦ из 1942. године који је посвећен Јасеновцу, а који је тајним каналима завршио у Лондону 1943.

* После рада од 50 година на Јасеновцу и докумената које сте сакупили, шта још мора да се зна?

– Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту… нису дело заведених или изманипулисаних људи. То је производ државне политике НДХ и напора целе те државе да физички истреби српски народ. Геноцид над Србима нису водиле усташе, већ сам врх Католичке цркве на челу са Алојзијем Степенцем.Учествовали су сви, хрватски домобрани, обични сељаци, железничари, а када је 1944. постало јасно да Немачка губи рат, поново су сви уложили велики напор да сакрију трагове геноцида. Моша Пијаде и Миле Будак су се сретали и по овом питању. Тито је, како је то открила др Смиља Аврамов, 1944. ишао у тајну аудијенцију код папе. Можда је са територије бивше СФРЈ ова документација нестала, али у светским архивама, у то сам убеђен, постоји.

* Шта сте нашли трагајући по свету?

– У Лондону, рецимо у Јавном архиву је више од 2.000 докумената о усташкој држави и злочинима над Србима. У Архиву СССР у Москви смо нашли тек два документа. Плашим се да су браћа комунисти учествовала у прикривању злочина. У малом Музеју холокауста у граду Аки, у Израелу, пронашли смо море докумената и сведочења о овим злочинима. Године 2000. у Њујорку, када је наша Међународна комисија за истину о Јасеновцу излагала везе Католичке цркве са геноцидом, устао је професор Мајкл Бернбаум из Музеја Холокауста у овом граду и изгрдио нас што ништа не радимо да се истина сазна. Наиме, ми смо тада имали податак да је око 370 католичких свештеника било директно укључено у ликвидације Срба, док је Бернбаум имао списак од 1.400 имена. Кренувши за овим списком, наша комисија је дошла до имена 1.371 католичког свештеника који је учествовао у ликвидацијама. Ако се зна да је 1941. у Хрватској било око 2.000 католичких свештеника, није тешко израчунути колико их је међу њима било убица.

МАУЗОЛЕЈ НА СУДУ

* У Доњој Градини је предвиђено да се направи спомен-обележје жртвама Јасеновца?

– Влада РС је определила новац из буџета. Спроведен је конкурс, и када је требало да се почне са радом, стало се, је јер се жалио трећепласирани на конкурсу. Ствар је отишла на Суд БиХ и поново смо у ситуацији да нам Хрвати и Муслимани одређују како ће изгледати меморијални комплекс за побијене Србе.

ЦРНА ЛИСТА СВЕШТЕНИКА

* У Хрватској признају само недела Мирослава Филиповића. 

– Шта рећи о злочинцу, управнику логора, који је на једној миси позвао паству да оде у село и побије све Србе, али да прво убије његову рођену сестру која је удата за Србина. Ја сам на Конференцији Међународне комисије за истину о Јасеновцу у Лондону извео за говорницу Јеврејку Скибу којој је католичка часна сестра Пулхерија затезала врат како би кољач могао прецизније да удари. Скиба је говорила, а после њеног говора католички свештеници су напустили салу. Драгутин Кукољ, Николом Масић, Јоло Јосип Бујановић, Миховил Марбер, Стјепан Габрић, само су неки од свештеника који су убијали.

СТЕПИНАЦ ЈЕ ЗЛОЧИНАЦ

* Како коментаришете иницијативу да се Степинац прогласи за свеца, зашта Ватикан тражи и мишљење СПЦ? 

– Када је та иницијатива објављена добиo сам из Аустралије писмо од Васе Кондића из Сиднеја, који је посведочио да је као седмогишњак видео много католичких свештеника како убијају српску децу. Њега су, вели, спасли Немци. Кондић пише и да је у логору било право славље када би долазио у Јасеновац надбискуп Алојзије Степинац. Носио је некакву посебну униформу, а његов крст је био много већи од крстова осталих свештеника. И он је учествовао у злочинима – преноси Ђивановић делове овог писма. Ово сведочење, како указује, оверено је у адвокатској канцелараји у Аделаиду у Аустралији од стране адвоката Васка Вукоја.

Драган Вујичић

(Вечерње новости, 10. 4. 2016)

Вељко Ђурић Мишина: Оставите се бројања страдалника у Јасеновцу

У комплексним временима, владајућа елита зна да посегне за манипулацијом простим народом како би га одбила од основних животних проблема. У ту добро припремљену игру обично „убаце“ играче у чији ауторитет нико не треба да сумња. Познато је да у таквим манипулацијама као средство најбоља служи историја, односно поједине личности и догађаји који су, на одређени начин, означили битне прекретнице.

У том контексту може се посматрати и велики интервју са антропологом Србољубом Живановићем под насловом „Тито је сакрио истину о Јасеновцу“ објављен у Новостима 10. априла на 3. страни!

Сматрам да је садржај интервјуа са Живановићем злоупотреба једне веома значајне теме и велики промашај из мноштва разлога, па остаје питање чему је требало да послужи објављивање гомиле нетачних података и произвољних тврдњи без покрића. Да би ову констатацију доказао, читаоцима нудим следеће:

Познато је да југословенска комунистичка власт није дозвољавала научно-истраживачке пројекте о ратним жртвама 1941–1945. године. Најважнији разлог био је у чињеници да би се после пописа утврдило да је највећи број страдалих припадао српском народу, да је највећи број убица потекао из хрватског народа, а то би било погубно за партизанску револуцију и комунистичку идеологију братства и јединства. Без обзира на све то, власт је неколико пута дозволила истраживања али само до одређених граница. У том контексту треба посматрати и одлуку да СУБНОР Југославије буде носилац пописа ратних жртава, али је унапред одлучено да попис буде само делимичан (да се не пописују жртве друге стране у грађанском рату). Тим пописом је добијен податак од око 650.000 ратних жртава! У оквиру тог посла, дозвољено је и ограничено стручно ископавање на територији на којој су се налазили делови концентрационог логора Јасеновац.

Србољуб Живановић, млади асистент Завода за анатомију Медицинског факултета у Новом Саду, вољом и дозволом високих партијских и државних (значи и безбедоносних) структура постављен је за члана комисије заједно са Видом Бродар (стручни сарадник Института за биологију Универзитета у Љубљани) и Антоном Погачником (асистент Антрополошког одсека Биотехничког факултета Универзитета у Љубљани), која је требало да врши одређена ископавања у Јасеновцу и Доњој Градини. Држава је обезбедила све потребне услове (радну снагу, смештај и исхрану), филмску екипу и фотографе. „На крају морамо изјавити да се овај тежак и непријатан посао не би могао обавити да није било свесрдног залагања радника, чланова Савеза бораца из Јасеновца, председника Недељка Кукића и Драгана Чукалеца и осталих мештана. Посебну помоћ нам је пружио представник Савеза удружења бораца СР БиХ друг Есад Пролић“, стоји у извештају екипе потписаног 27. септембра 1964. у Јасеновцу.

Није никаква тајна како је посао ископавања текао јер је извештај могуће пронаћи у архивској грађи налогодавца поменутих радова. Ти извештаји су доказ да Србољуб Живановић у својим текстовима и интервјуима свесно обмањује јавност. Наиме, „Извештај екипе антрополога о налазима при ископавању гробница на Градини код Јасеновца“ и „Извештај екипе антрополога о налазима при ископавању гробница ЖФТ [жртава фашистичког терора – прим. В. Ђ. М.] у концентрационом логору у Јасеновцу“ садрже сасвим другачије чињенице од оних које износи Живановић. Значи: неко лаже!

Хајдемо редом и полако!

Живановић више од деценије непрестано понавља да су се усташки доглавник Миле Будак и комунистички првак Моша Пијаде усагласили да српско национално питање треба решити ломљењем кичме Српству и православљу! То је, узгред, честа тврдња код Срба која провејава на Интернету! Истина је нешто другачија: никада се Пијаде и Будак нису срели. Наиме, Будак је емигрирао у Италију 1932. а вратио се 1939. године; Пијаде је тих година боравио у затворима Краљевине Југославије, тамо је преводио Марксов Капитал, са Јосипом Брозом, као слободњаци, поправљали млинове по околним селима итд!

Живановић тврди да је рад екипе у Јасеновцу и Доњој Градини намерно прекинут, али у поменутом Извештају стоји сасвим другачије: „Екипа је имала задатак да руководи откопавањем извесног броја сонди које би могле да пруже приближно карактеристичну слику и увид о садржају масовних гробница, на овом подручју…“

Када је реч о дужини ископавања, Живановић тврди да је тај посао трајао три месеца. У Извештају, међутим, стоји другачије: „Ова екипа је извршила сондирање земљишта у Градини код Јасеновца (јуна 1964) и делом концентрациони логор Јасеновац (септембар 1964).“ Или, да будем још прецизнији: пет дана у јуну (22, 23, 24, 25. и 26) и пет дана у септембру (22, 23, 24, 25. и 26)!

Живановић говори о гробницама дубине од осам метара. Пажљивим читањем поменутог Извештаја, дознаје се да су ископавања вршена само до дубине од око два метара!

Живановић наглашава да су отворили стотинак гробница. У Извештају је таксативно наведено да је у Доњој Градини отворено и детаљно истражено седам а у Јасеновцу 24 сонде!

Као један од разлога за изненадно прекидање радова, Живановић истиче политичке разлоге. У Извештају стоји нешто другачије: „Јак задах који се ширио са дна сонде из дубине око 1,80 где су се налазили трагови сапонификације и угљенисања приморао нас је да одмах затрпамо сонду“.

Екипа антрополога је свој посао професионално одрадила, као што су то учинили и фотографи и филмски сниматељи: сваки налаз је фотографисан и описан. Свако вече је састављан уобичајени дневник рада. Живановић непрестано понавља да није било дозвољено сликање. У поменутом Извештају пише: „У току рада фотографисане су све фазе ископавања и сви налази, а поред тога посебна филмска екипа вршила је снимање рада екипе“.

Живановић непрестано понавља тврдњу о 700.000 страдалих Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома, односно 803.000 жртава у концлогору Јасеновац!

У Извештају је објављено да је екипа у првој фази истраживања регистровала остатке од 248 скелета а у другој укупно 193 скелета! Далеко од тога да тврдим да је било само толико жртава. Уосталом, чланови комисије су на крају свог извештаја устврдили: „На крају би желели подвући, да на основу недовољних података не би могли дати ни приближан број погубљених жртава на подручју самог логора, јер истражена површина сонди није довољна у односу на велики број и обсег масовних гробница.“

Живановић тврди да је у логорима Јасеновац усмрћено 110.000 деце. Најбољи познавалац те проблематике Драгоје Лукић је пописао 19.432 имена страдале деце старости до 14 године. (Према подацима којима располаже Музеј жртава геноцида, у Независној Држави Хрватској страдало је најмање 74.981 дете старости испод 14 године.)

Оваква расправа са Живановићем би нас одвела у недоглед. Уместо тога, хајде мало да размислимо о следећим чињеницама.

Многи би да причају о Јасеновцу и при том тврде да се о том месту великог злочина мало зна. Колико тих зна да је до 2000. године у свету објављено више од 2.500 наслова у којима има података о Јасеновцу: Jovan Mirković, Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima, Banja­Luka – Beograd, 2000. Узгред, „прогуглајте“ Интернетом тај наслов!

Говорећи о одговорности Римокатоличке цркве у злочинима у Независној Држави Хрватској. Живановић помиње број од 1.371 свештеника тврдећи да су директно учествовали у злочинима. Додуше, он не помиње свој извор а то су тврдње покојног Милана Булајића, ничим утемељене и доказане.

Да ли ти вајни „познаваоци“ Јасеновца, па и сам Живановић, знају шта се све о Јасеновцу и злочинима у Независној Држави Хрватској чува у великим архивима бивше Југославије и другим европским државама? Нема потребе да питам када је Живановић последњи пут истраживао у неком од тих архива!

И на крају још мало о Живановићу. Он у интервјуу тврди да извесни Србин из Аустралији, који је као дете био заточен у Јасеновцу и присуствовао злочину над непознатим дететом који је учинио надбискуп загребачки Алојзије Степинац. Зна се поуздано да Степинац током свих ратних година није отишао даље од Јастребарског, а то је 40 километара од Загреба! Тачно је, међутим, нешто сасвим друго: у Јасеновцу су побијени пет-шест римокатоличких свештеника прогнаних из Словеније јер су се замерили хрватским властима. Убијено је и неколико српских православних свештеника. Логор у Јасеновцу је у лето 1942, према извесним документима, посетио архијереј Руске заграничне цркве Григориј Максимович Гермоген, кога је почетком априла 1942. године Анте Павелић поставио за поглавара „Хрватске православне цркве“.

На крају савет Живановићу у њему сличним: Оставите се тема које не знате, јер ћете нанети још више штете. Препустите то онима којима је то струка и обавеза!

Аутор је в. д. директора Музеја жртава геноцида

P. S. Ово је текст писан као осврт на интервју др Србољуба Живановића у београдским Новостима 10. априла 2016. Понудио сам га првом човеку те компаније. Како текст у разумном времену није објављен, сматрајући да мој труд не треба да остане у личној архиви, а изнад свега због садржаја интервјуа који обилује бројним неистинама и неутемељеним тврдњама, нудим га овим путем читаоцима!

Извор: Стање Ствари

Везане вијести: