Срби из Баната ратовали по целој Европи

Зрењанин – Време Хабзбуршке и Аустроугарске монархије свакако спада и у српску историју, али онај део који је био скрајнут у нашој новијој историографији. Околности се ипак мењају и све се више схвата да је реч и о положају знатног дела Срба, а томе важан допринос даје и Историјски архив Зрењанин. Поред изузетно успеле изложбе „Торонталска жупанија и њено наслеђе” прошле године, ова установа је недавно промовисала и књигу „Лаудонова регимента”. Аутор изложбе и писац дела је млади историчар Филип Крчмар.

Ернест Гидеон фон Лаудон рођен је 1717. у данашњој Летонији, а као сиромашни племић и странац ступио је у војну службу Аустрије и за рачун Беча војевао у Рату за аустријско наслеђе и Седмогодишњем рату. Ту је изградио завидну репутацију и стекао надимак „војнички отац”. Његова пола века дуга ратничка каријера достигла је врхунац када је 8. октобра 1789, већ као седи старац, освојио Београд од Турака у последњем рату између Хабзбуршке империје и Османског царства. Овај рат, код Срба упамћен као Кочина крајина, био је најава Првог српског устанка: у њему су се, под вођством Коче Анђелковића, борили српски добровољци, такозвани фрајкори, међу којима је био и Карађорђе.

– Лаудонов јуначки подвиг, за који су савременици говорили да је уздрмао темеље Цариграда, силно је одјекнуо у хришћанској Европи и пробудио наде у обнову изгубљене српске државности. Отуда су га у својим делима опевали и славили најумнији Срби оног времена – Јован Рајић, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и још неки. Лаудон је пред смрт био награђен титулом генералисимуса, врховног команданта целокупне хабзбуршке оружане силе – наглашава Крчмар.

У својој књизи он подсећа да је Лаудон, осим по заузећу Београда, остао упамћен и по 29. царском и краљевском пешадијском пуку аустријске војске, који је носио његово име и учествовао у свим важнијим оружаним сукобима у Европи од почетка 18. века до распада Аустроугарске монархије: борио се у ратовима за шпанско, пољско, аустријско и баварско наслеђе, Седмогодишњем рату, три аустро-турска рата… Тукао је Наполеона у биткама код Асперна и Лајпцига, учествовао у гушењу Револуције 1848/49. године. Од средине 19. века његова база и извор регрута били су у Банату – најпре у Великој Кикинди, а затим у Великом Бечкереку. Окосницу Пука чинили су банатски Срби, међу којима је најзвучније име Милоша Црњанског, једног од највећих српских књижевника. Црњански је Први светски рат провео као војник Лаудонове регименте и оставио занимљива сећања на Велики Бечкерек на самом почетку рата.

На основу тешко доступне литературе и богате грађе сачуване у Историјском архиву Зрењанина, Крчмар је у својој књизи детаљно писао о војевању Банаћана у ратовима за независност и уједињење Италије, као и о њиховом учешћу у аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине. Многи од њих за храброст исказану у тим приликама били су награђени високим војним одликовањима. Најславнија победа Пука била је 1866. године у бици код Кустоце, у оквиру Трећег рата за независност и уједињење Италије. У то време Пуком је командовао Србин пореклом из Панчева: Давид Ђурић од Витез-Соколграда.

Истраживање даљих веза Лаудона са данашњим Зрењанином изнело је на светлост дана нове, до сада непознате чињенице из прошлости овог града. У Лаудоновој регименти војни рок су служиле генерације Великобечкеречана, међу којима и најугледнији овдашњи адвокати, новинари, лекари, па чак и неколико потоњих градоначелника.

– Данашња Улица Ђурђа Смедеревца у прошлости је носила Лаудоново име – каже Крчмар, наводећи да је у граду постојала и кафана под именом „Код фелдмаршала Лаудона”. До сада је било уврежено мишљење да је први познати почасни грађанин Великог Бечкерека био мађарски писац Мор Јокаи, али је то нетачно, јер је 30 година пре њега ова почаст указана мајору 29. пука, италијанском племићу који се звао Антонио Ањели-Монти. Присуство војске у граду утицало је и на урбану географију. Војници Лаудонове регименте у почетку су били смештени у данас непостојећу касарну „Колет”. Касарна се налазила на углу Македонске и Улице Николе Тесле, али је била премала, због чега је овдашња болница „Царевић Рудолф” била адаптирана, проширена и претворена у касарну. Она је и данас активна, али под именом „Светозар Марковић Тоза”.

– По сврси је очигледно надживела војску, за чије је потребе подигнута, али свеједно, остаје сведочанство о везама освајача Београда с градом на Бегеју – истиче Крчмар, кога су на промоцији књиге назвали најперспективнијим и најмарљивијим младим историчарем с ових простора.

Извор: ПОЛИТИКА