Heroj na ivici očaja

„Kažu, prva je pala baš na nas. Ako je tako, onda sam ja prva žrtva NATO. Bilo je to u 20.03 sati. Brdo Obosnik, Bokokotorski zaliv, 235. Centar za stacionarnu vezu bivše Vojske Jugoslavije.

Čuo sam zujanje i odmah posle toga eksploziju. Shvatio sam da letim tri ili pet metara i da udaram glavom o neki zid. Posle nisam znao ništa. Otvorio sam oči tek na VMA u Beogradu. Nisam znao ni koji je dan, ni mesec, ni godina. Oko mene neki generali koji su mi tu, u krevetu, uručili rešenje o unapređenju i medalju za posebne zasluge. Dali su mi i veliku plaketu sa Ukazom koji je potpisao Slobodan Milošević.

Danas, 17 godina kasnije, razmišljam da se ubijem jer od svega mi je ostao još taj orden i ovaj venčani prsten. Ostalo sam prodao da bismo preživeli. Imam dvojicu sinova, srednjoškolce i ženu koja bi da radi, ali niko neće da je primi sa toliko godina… Jednom sam već pokušao sebi da skratim muke, bilo je to 2003. Toliko me je glava bolela da nisam znao kako da utulim tu bol. A čim zaspim, ugledam raketu kako leti ka meni, ka mom krevetu, deca su tu odmah pored mene, žena… Čujem jasno kako zuji, jače i jače. Trgnem se i shvatim da je to bio san. Čim zaspim opet isto. Pokušavao sam da ne spavam, ali ne ide… Sa ovim lekovima je bolje, ali i dalje sanjam košmare…“ .

Ovako priča penzionisani kapetan prve klase, Radojica Žiža, jedan od prvih ranjenika Vojske Jugoslavije u NATO agresiji 1999. I ovog 24. marta, vojni i državni vrh će polaganjem venaca i paljenjem sveća obeležiti rat u kome je, i dalje prema nezvaničnim informacijama poginulo između 1.200 i 2.500, a ranjeno oko 5.000 ljudi. Slučaj kapetana Žiže na drastičan način oslikava odnos države prema ljudima koji su je 1999. godine branili.

Ko razume, svaka mu čast!

U jednom od poslednjih odgovora (poslat 2. marta) na molbu Žiže da mu Vojska Srbije pomogne i obezbedi krov nad glavom, pa bio to barem i smeštaj u nekom od vojnosamačkih hotela, iz Generalštaba mu je poručeno da je jedina mogućnost da pribavi „u svojinu drugi jednosoban stan bilo gde na teritoriji Srbije kako bi imali osnova da u skladu sa mogućnostima“ dobije troiposobni stan u zakup na neodređeno vreme.

Sa oko 400 evra mesečnih prihoda (300 penzija i 100 invalidski dodatak) kupuje lekove i hranu, školuje sinove, plaća kiriju od oko 250 evra i otplaćuje mesečnu ratu od oko 100 evra kredita koji je podigao kako bi renovirao stan iz koga je u međuvremenu izbačen na osnovu sudskog spora za koji nije ni znao da se protiv njega vodi.

Od prošle godine, kada se sve to desilo, a novine bile prepune saosećanja, pa sve do danas, jedini pomak u životu ovog oficira su koverte sa odgovorima raznih ministarstava i Generalštaba Vojske Srbije na dopise čelnika Udruženja RMVI u kojima ih službeno obaveštavaju da „ne postoji pravni osnov“ da se Žiži pomogne.

– Svako se nada svetlu na kraju tunela, ja sam prestao da se nadam…. Žao mi je dece, i zbog njih molim svakog ko može da mi pomogne, bilo kako… Možda će se naći neko ko će shvatiti moju muku, ako moja država već ne može – kaže, na ivici očaja ovaj ratni vojni invalid.

General Lazović: Zakazala ljudskost
Nekadašnji komandant čuvenog 250. raketnog diviziona koji je oborio „nevidljivi“ F 177 A, general Miroslav Lazović, sada predsednik RMVI Srbije, kaže da je ovo udruženje uključeno u rešavanje problema kapetana Žiže.
– Svi se pravdaju da nisu nadležni: od Ministarstva za rad, socijalna i boračka pitanja, preko Ministarstva odbrane, do Generalštaba. Pravno gledano, oni su u pravu, a suštinski, u slučaju kapetana Žiže je zakazala ljudska humanost – ocenjuje Lazović.

Izvor: Vesti online

Vezane vijesti:

„Overili” ga Šiptari sa sedam metaka: „Mrtvi“ policajac Slaviša Matejić dočekao penziju!

Košare 30.09.1998. godine

General Nebojša Pavković: Svetski moćnici nisu želeli mir na Kosmetu