Западна Босна – Књига Јадовно 1.

Највећи број Срба и Јевреја који су из западне Босне транспортовани у логор Јадовно био је из Бањалуке, Кључа, Кулен Вакуфа, Горњег Вакуфа, Босанске Крупе, Босанског Новог, Бихаћа, Велике Кладуше и Врнограча.

Масовна хапшења у Бањалуци су усташе извршили ноћу између 10. и 11. јула, као и сљедећег дана, по налогу стожерника Велике жупе Сана и Лука Виктора Гутића. Међу заточенима је било више православних свештеника из Бањалуке и њене околине. Ухапшен је и академски сликар Шпиро Боцарић, родом из Будве, иначе директор Етнографског музеја у Бањалуци. Њега су 6. јуна усташе смијенили с дужности и затворили, а затим пустили кући, да би га 12. јула изнова ухапсили, а 19. јула, заједно с другим Србима, транспортовали у логор Јадовно.[1]

Прије но што би их упутили у логоре Јадовно, Цапраг или Славонску Пожегу, усташе су похапшене држали у „Црној кући“, малтретирајући их на разне начине: чупали им зубе, стављали окове међу прсте па их онда стезали, тукли их пендрецима по табанима, палили папир на табанима, чупали нокте и под њих забадали усијане игле, вјешали их с рукама на леђима, везујући им при том за полни орган цигле.[2] Многе који муке нису могли издржати, једноставно су дотукли.

Из дописа усташког редарства Бања Лука, упућеног 24. јула Жупском редарственом равнатељству у Госпић, сазнајемо да је из Бањалуке у логор Јадовно упућено 39 људи, од којих је 31 био Јеврејин, а осам Срби. Њих је спроводила десетина под командом усташког доводника Љубомира Чорка. Равнатељство за јавни ред и сигурност Велике жупе Лика и Гацка, чије је сједиште било у Госпићу, својим дописом од 25. јула, заведеним под бројем 135, с потписом равнатеља Стјепана Рубинића, потврдило је приспјеће ових 39 заточеника у логор Госпић.[3] Из дописа усташког редарства Бања Лука од 29. јула, упућеног Редарственом равнатељству Бања Лука, сазнајемо да је у логор Јадовно упућено 40 Јевреја, којима се наводе имена и презимена, као и оних 39 претходно одведених.[4]

На подручју котара Кључ, усташе су 29. јула похватали око 60 Срба, од којих 22 у селу Горња Будеља, 15 у селу Корјеново и 22 у селу Саница – Завоље. Њих су привремено затворили у магацин жељезничке станице Саница Горња, а сутрадан их утоварили у сточне вагоне и у пратњи групе усташа, међу којима су били Заим и Хамдија Шећербеговић, отпремили у Бањалуку. Заједно с још 48 Срба из Бањалуке, одвезени су 2. августа у логор Јадовно и побијени.[5] Усташе из Кулен Вакуфа су, под командом усташког логорника Јуре Иванишевића, 20. маја упали у српско село Корита, ухватили девет људи, мучили их пет дана, а затим предали усташама у Доњем Лапцу, који су их злостављали још четири дана, послије чега су их камионом одвезли у Госпић, затим на Велебит, у којем тајну о њиховом крају чува нека од бројних безданих јама.[6]

На подручју Босанске Крупе су масовна хапшења Срба почела тек половином јула. У овај крај је већ првих дана окупације ушла њемачка војска, задржавши се око три тједна, а послије ње су стигле италијанске трупе, па су за њиховог боравка у овом дијелу западне Босне владали ред и мир. Након одласка италијанске војске, хрватске власти су наоружале муслимане из Босанске Крупе, који су као усташе почели хапсити угледније Србе из Отоке и других села овог котара. У акцији која је трајала само два дана похватали су 150 Срба, које су, под изговором да их шаљу на присилан рад у Њемачку, отпремили у логор Јадовно, у којем су побијени. Међу њима су били: Симо Дражић, Душан Гајић, Мирко Шкорић, Стево Каран, Обрад Матијан, Миле Николић, Раде Рашета, Никола Дакић и други.

Кристина Бурсаћ у својој изјави детаљно описује злочине које су тих дана усташе проводили над српским народом у срезу Босанска Крупа: „26. јула усташе су наставиле са хапшењем Срба из околних села и доводили их у Отоку и тамо убијали. Ово су наставили и следећих дана. Скупине Срба доводили су из околних села на мост у Отоку, који води преко реке Уне, тамо су их на мосту убијали секиром и њихове лешеве бацали у воду. Овај покољ у срезу Босанска Крупа трајао је непрекидно од 24. јула до 4. августа о. г.

На 27. јула о. г. – био је понедељак вашарски дан у Босанској Крупи, усташе су купили све Србе који су тај дан дошли на вашар и одмах их одводили до Краљева дома у месту, где су већ биле ископане јаме, ту су их убијали и њихове лешеве у ископане јаме бацили. Из Отоке убијени на тај дан у Босанској Крупи су: Алекса Шкорић, трговац; Тешо Николић, тежак; Павле Николић, трговац; Илија Зец, тежак; Никола Прауљац, тежак; те многи други чијих се имена сада више не сећам. Знамо да је тај дан на вашару у Босанској Крупи по усташама ухваћено и код Краљевог дома убијено око 1.000 Срба који су били дошли на вашар. Тај дан су још у три камиона Срби одведени Црном језеру и тамо убијени, а лешеви њихови бачени у језеро.

За читаво то време, тј. од 26. јула до 4. августа о. г., усташе су крстарили по свим околним српским местима и убијали на лицу места најпре мушкарце а после све одреда кога су год нашли, без обзира на спол и старост. По нашој оцени убијено је у срезу Босанска Крупа више од половице свих Срба.

У селу Отока убијени су у то време следећи: Бурсаћ Петар, гостионичар, муж преслушане Катарине; Радошевић Мићо, жељ. радник; Семзовић Ђорђе, тежак; Кнежевић Никифор, трговац; Мармут Никола, гостионичар; Гајић Мирко, трговац; Кантар Лука, пензионер; Боројевић Љубан, тежак; Ћулибрк Миладин, тежак; Реција Ђука, тежак; Сантрач Лука, пекар и његова жена Савка; Микић Стака, гостионичарка; Стапар Марко, гостионичар, и његова унука Нада, стара 17 година; Ћулибрк Милан, тежак; Ћулибрк Мирко, тежак; Ћулибрк Душан, тежак, те многи други чијих се имена сада више не можемо сетити. Тих дана убијено је у самом месту Отока, према списку који су водили усташе, око 500 Срба, како су то они сами тврдили и хвалили се, а ми мислимо да их је убијено много више, јер усташе нису све убијене уносили у списак а нарочито не оне које су убијали у њиховим кућама. Срби су у месту Отока потпуно истребљени. За време описаног покоља није се спасио нити један мушкарац већ само неколико жена и деце.

Истодобно са покољем вршили су усташе по српским селима и силовања малодобних девојчица, које су после тога убијали.

Надаље су у то време усташе вршили пљачку имовине по српским селима среза Босанска Крупа. Одвезли су сву покретну имовину као робу, жито, ракију, суво месо, кајмак, сир и све друго што су нашли по кућама, а стоку су из српских села одагнали у своја села.

После извршеног покоља и пљачке палили су куће, те рушили и палили цркве.

У Отоку вршили су усташе пљачку на дан 31. јула о. г. Ми смо гледали како из наших домова износе животне намирнице, робу и све друго што су год нашли.

Усташе су порушили цркву у Босанској Крупи, те селима Иванска, Бањани, Бушевић, те уопште у свим српским селима.

У селу Бушевићу су порушили Соколски дом.

Описане покоље, пљачке, силовања и палеже вршили су усташе Муслимани из села: Отока, Језерско, Бужим, Бушевић и Пишталина, среза Босанска Крупа. Предводио их је Омер Чехајић Хуснија, брицо из Отоке и Ибрахим Бешић, пекар. Особито су се истицали у покољу и пљачки усташе: Рамић Ђемо, Братић Мустафа, тежак; Бешић Касим, тежак; Мујагић Кушим, тежак; Бешић Етхем, тежак; Братић Мухамед, столар; Суљић Хусеин, ђак грађанске школе; Комић Авдага, месар, сви из Отоке…

У Отоки су Србе заштићивали Хрвати Тајић Славко и Станко, гостионичар; Хиршл Јосип, надзорник путева; Лончарић Јошко и мати му Марија, поседник. Хрвати из Отоке нису уопште суделовали у пљачки и покољу Срба, већ су то учинили само Муслимани.

Ми смо се спасиле тиме, што смо се сакриле за време покоља у хрватске куће и то ја Бурсаћ Кристина била сам сакривена у кући Тајића Славка и Станка, а ја, Дражић Јања, била сам сакривена у кући Хиршл Јосипа и његове пунице Лончарић Марије…“[7]

Крајем јула, усташе су масовно хапсили Србе и у Босанском Новом. Највише их је похватано 31. јула, 300 душа. Тог и сљедећег дана су их на мосту преко Уне злостављали, усмрћивали ножевима и бацали у ријеку. Друге ухваћене су водили на ријеку Сану и на исти начин их побили. Тек око 15 особа из Босанског Новог је, заједно са Србима из Босанске Крупе, одведено у логор Госпић, док их је тих дана у затвору заклано 40.

Из изјаве Абдулаха Ибрахимпашића, начелника града Бихаћа, сазнајемо детаље о злочинима усташа у бихаћком срезу (котару). Он је био противник злочина, па се на овој дужности налазио само од 10. априла до 10. јула, када је поднио оставку, а није ни био по вољи великом жупану Љубомиру Кватернику и његовим сарадницима. У својој изјави од 5. јуна 1945. године Ибрахимпашић је описао како су усташе 15. јула ноћу похапсили стотину виђенијих Срба, међу којима Симу Илишевића, Васу Цвијановића, Раду Ковачевића, Павла Сучевића, Илију Билбију, Михајла Мандића и проф. Вељка Видаковић, које су транспортовали у Госпић, затим у логор Јадовно, гдје су побијени.

У изјави даље наводи да су истог дана усташе покупили око 1.000 мушкараца, жена и дјеце, које су спровели до Кулен Вакуфа, а након мјесец дана их поубијали на Гаравицама. „Послије овога су се заређала убиства сваког дана што је трајало пет до шест дана. Цијеним да је за ово вријеме поубијано 7.000-8.000 Срба из Бихаћа и околних срезова (Босанска Крупа, Цазин и други).“[8]

Усташе су Србе с подручја Велике Кладуше транспортовали у Госпић 21. јула. Тих дана је у Кладуши и околици Врнограча похватано око 50 најугледнијих људи и притворено у Великој Кладуши. У затвору су мучени, а затим одвезени у Госпић.[9] Само пет дана након овог транспорта, почела су масовна хапшења и убијања, која су трајала непрекидно од 25. јула до 8. августа. Све који су у то вријеме похватани држали су у затвору у Великој Кладуши или у православној цркви.

Обично до три дана, без хране и воде, а затим би их камионима одвозили на границу села Маљевац – Кладуша, у правцу према Цетинграду, на мјесто звано Мехино стање. Ту су, под брдом Ичунгаром, још 1939/40. била ископана три дугачка противтенковска рова. Над њима су усташе у наведено вријеме побили 4.700 људи, жена и дјеце, не само из Велике Кладуше, већ и из котара Слуњ и Војнић.

Ликвидацију српског становништва су вршили усташе из Глине, Петриње, Кладуше и Слуња, а у тим злочинима се посебно истицала група из Глине, којом је руководио Никица Видаковић. Ова група, од 50 усташа, у Велику Кладушу је дошла из Загреба, убивши успут у селу Гејковцу 18, а у Маљевцу 30 људи. Прије но што би их извели на стратиште, затворене у Кладуши су мучили на разне начине.

Касим Сарајлија и Асим Муминагић су у својој изјави од 16. јула 1946. године описали ове злочине: „Жртве су биле везане. Усташе би узјахали на врат жртве, ударали је ципелама о ребра и тјерали је из цркве тако до камиона. Дошавши до камиона и ставивши жртву на камион, ударали би је свом снагом тако да је жртва пала. Жртве су слагали усташе у камиону једне на друге као цјепанице. Када би камион био пун, усташе су се попели изнад жртава, сјели на њих и бодећи их са бодежима на пушкама одвозили их до првог масовног гроба, протутенковског рова. Код гроба вадили су усташе жртве из камиона те батовима чекићима и сјекирама дотукли жртву и бацили је у ров. Само ликвидирање жртава извршила је Видаковићева група усташа.“[10]

На исти начин су усташе транспортовали Србе из Велике Кладуше и околице у Госпић, односно у логор Јадовно.

Са подручја опћине Врнограч, из села Босанске Бојне и Рујнице, у котару Цазин, усташе су средином јула похапсили и отпремили у логор Јадовно 45 људи. Међу њима су били Марко Бабић, Петар Пећанац, Триво Мареш, Душан Радић, Јандре Стевић, Перо Шевић, Никола Зорић, Миле Романић, Миле Марић, Илија Опачић, Стојан Пузић, Ђуро Пузић, Лазо Гогић, Миле Кљаић и Спасо Кљаић. Били су углавном сељаци, покоји трговац и гостионичар. Одмах након одвођења ових људи, усташе су у овоме крају на превару похватали више стотина Срба и звјерски их побили у близини њихових домова.

О овим злочинима су Милица Вукојевић и Божена Орељ у својој изјави од 22. марта 1943. испричале: „На 30. јула 1941. године дошли су Муслимани из Врнограча до села Глинице. С њима су дошли и многи Муслимани из Велике Кладуше, Босанске Крупе, Цазина и Бихаћа. Били су наоружани војничким пушкама, а они, који нису имали пушака носили су у рукама секире, косе, гвоздене виле, те батине. Предводио их је тадашњи председник општине у Врнограчу Касиповић Мехо, земљорадник. Муслимани тога дана нису ушли у само село Глиницу, већ су се зауставили на пољу код потока Глинице и позвали Србе, да к њима дођу ради помирења. Један део Срба поверовао им је и отишао на помирење, али други део Срба из Глинице није им веровао, већ су ти Срби, слутећи да би могли настрадати, радије побегли у шуму.

Чим су Срби из Глинице прешли истоимени поток и састали се с Муслиманима, ови су им предложили да сви заједно пођу у Врнограч па да ће тамо извршити помирење и о томе у општини написати и потписати записник. Срби су овоме поверовали и с Муслиманима отишли у Врнограч. Када су Срби из Глинице доведени у Врнограч, одмах су били затворени у подрум амбуланте, школу и приватне зграде.

На исто овакав преварантски начин доведени су у Врнограч и Срби из Босанске Војне те овдје затворени.

Истодобно су затворени и Срби мушкарци из самог места Врнограча. Затворени Срби држани су у затвору два дана и за то време су их Муслимани страховито тукли и на све могуће начине злостављали. Трећег дана свукли су их до гола, затим повезали и трпали у камион те одвели на брдо звано ’Пољице’ крај Врнограча, где су их све побили. Убијање ових Срба на брду ’Пољице’ извршили су с домаћим Муслиманима и усташе које су тај исти дан дошле у Врнограч из Петриње и Глине под командом некога Мисона, гостионичара из Глине. Срби су без одела камионима одвежени из Врнограча на брдо ’Пољице’.

Оне, који нису могли стати у камион, везали су за камион и тако вукли. Говорили су им, да их воде у Карловац ради оправка жељезничке пруге. Већ су их у камиону страховито тукли и нагонили да пјевају песму: ’Краљу Петре, курвин сине, нема више југовине.’ Срби нису хтели певати ову песму, а Муслимани су их још више тукли. Када су тако сви Срби превежени из Врнограча на брдо ’Пољице’, наредили су им усташе, да најпре ископају заједничку велику јаму, где ће бити покопани. После тога постројили су их у редове и побили ударајући их маљевима по глави.

Тада је на брду ’Пољице’ крај Врнограча побијено око 800 Срба из Врнограча, Глинице и Босанске Војне. Спасао се је само један једини сељак из Војне, именом Вујасин Милан. Он није био потпуно дотучен, па се је преко ноћи извукао из јаме и дошао у село Глиницу код свога кума Ђиласа Милана и све испричао шта се је догодило њему и осталим Србима, које су Муслимани били одвели у Врнограч. Он је иза нас остао још жив и сакривао се код својег кума Ђиласа Милана у селу Глиници, да буде као живи сведок ужасног покоља, које су усташе Муслимани и Хрвати извршили над Србима из општине Врнограч.“[11]

Српско становништво у овом крају је страдало готово свакодневно, а масовна убиства су услиједила уочи и на сам Илиндан, 2. августа.

Као и у другим дијеловима НДХ, хапшења и убиства су била праћена силовањем жена, па и малољетница, и немилосрдном пљачком кућа и домаћинстава. Усташе су одводили стоку и живину, односили новац, робу, обућу, намјештај, посуђе, пољопривредни алат, намирнице све до чега би дошли, неријетко спаљујући куће.[12]

[1]   АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 5414/46, кут. 123.
[2]   Записник Комисије за ратне злочине Бања Лука од 5. августа 1945, АБиХ.
[3]   АВИИ, а, НДХ, к. 168, рег. бр. 7/1.
[4]   Исто, к. 169, рег. бр. 2/2.
[5]   АБиХ, ЗКРЗ котар Кључ, к. 129.
[6]   Записник од 24. маја 1945, АХ, Зх 13131.
[7]   Изјава Кристине Бурсаћ, АС, бр. 43/1-9.
[8]   Изјава Абдулаха Ибрахимпашића од 9. јуна 1945, АЈ, рег. бр. 463851.
[9]   Записник Комисије за ратне злочине Велике Кладуше од 16. јула 1946, ХАК, к. Јадовно.
[10]   АЈ, инф. бр. 55259.
[11]   АС, бр. 43/1-9.
[12]   Исто.

Преузмите књигу у PDF формату:

Назад на садржај књиге