Капетан Мартон Зелди, између Дома „Левенте“ и новосадске Бановине, инсценирао је сукоб „побуњеника“ и хонведа. На „попришту“ су остављени лешеви цивила убијених претходних дана
Гледано из угла њених наредбодаваца и креатора, први дан Новосадске рације није дао очекивани резултат. Због тога је пуковник Јожеф Граши, командант Другог оружаног одреда формираног за њено извршење, обилазећи у више наврата залеђени и замукли град, незадовољство искалио на подређеним старешинама. О томе сведочи његов дијалог у једној од завејаних новосадских улица са капетаном жандармерије Мартоном Зелдијем, о којем смо писали у претходном наставку.
Све продавнице у граду биле су затворене, саобраћај потпуно заустављен, а варошки сокаци сабласно пусти. Око Владичанског двора била је постављена мађарска стража, а Епископ бачки Иринеј Ћирић био је у њему. Он је, како су читаоци већ видели, 8. јануара, када се захуктавала крвава рација у Шајкашкој, у којој је сурово побијено 2.345 невиних људи, одбио захтев генерала Ференца Фекетехалми-Цајднера да објави један проглас са осудом комунизма и позивом народу на мир и покорност.
Фекетеџалми му је, већ написани проглас, у Владичански двор лично донео тог дана, тражећи да га потпише и објави као свој. Првог дана Новосадске рације, у среду 21. јануара 1942, истоветан захтев владици је испоручио посредно. У Дом „Левенте“, у којем је био оперативни штаб рације, његови хонведи привели су Ћирићевог секретара, протопрезвитера Николу Драгојлова.
„Ако ваш владика проглас који сам од њега већ тражио мени да, то ће много ублажити судбину вашег народа. Ово ћете рећи и нагласити вашем владици“, рекао му је Фекетехалми.
Инсистирао је да то буде истог дана, што је Драгојлов, уз наведено генералово упозорење, пренео Ћирићу.
„Ето видиш, сад ја морам да признам оно у шта нисам уверен, али кад ће то ублажити судбину нашега народа, ја морам да му дам оно што тражи“, рекао је очајни Ћирић свом секретару.
Хронологију догађаја Драгојлов је детаљно описао у исказу пред Комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помага у Другом светском рату, објављеном у књизи др Александра Касаша „Стенографски записници са суђења главноодговорима за рацију у Јужној Бачкој 1942.“ Ћирићев проглас ће се, на српском и мађарском, у граду појавити 22. јануара ујутру.
„Дужност је моје смирености да подсетим на опасност која прети онима који би се дали завести. Задаћа је моја да одржим вашу свету веру у чврстоти коју никоји не могу поколебати. Зато познавајући опасност која прети од рушилачких сила, очински препоручујем благочастију вашем, да се не дате завести на криви пут, него да у покорности законима ове земље, у вршењу својих дужности према Богу и држави, отклоните сва зла и све тешкоће, које данашње време доноси“, стајало је, уз остало, у прогласу.
Садржај текста који је епископ Ћирић потписао није задовољио Фекетехалмија. У прогласу није било довољно осуде опасности од комунистичког устанка, а тиме ни довољно покрића за рацију која је већ била у току. То ће потврдити и на поратном саслушању, назвавши оно што је Ћирић написао „прогласом у једном деформисаном облику“.
Још мање је, међутим, био задовољан разултатима рације у граду који је и сам, првог и другог дана у више наврата лично обилазио. Чланови 240 жандармеријско-полицијских патрола праћени хонведима јесу чашљали улице и куће. Дом „Левенте“ јесте био препун лица која су означена као сумњива. На плажи Штранд јесте било убијено више десетина лица. Јесу стизали и извештаји о појединачним убиствима, попут уморства жене, двеју кћери од 15 и 21 године и сина од свега три месеца јеврејског трговца Рајха. Али праве, масовне одмазде, онакве каква је спроведена у Шајкашкој, а какву је захтевао и у Новом Саду, није било.
УБИСТВА И ПЉАЧКЕ
Сурова убиства и пљачке које ће 23. јануара добити масован карактер, догађала су и дан раније. Тако је мађарска истражна патрола, у Улици Мартина Лутера 12, убила Јевреје Александра Розенберга и његову жену Илону Хаперфлед, па чак и свог сународника Ференца Немета који их је до те куће довео. Разлог је био Илонин накит и 40.000 пенга новца који је Александар држао у кући.
Одмазда ће се, ипак, догодити, а увод ће бити Фекетехалмијев случајан сусрет са капетаном Мартоном Зелдијем, заповедником питомаца Жандармеријске школе из Скесарда. Раније се нису лично познавали, а кратак дијалог вођен у Дому „Левенте“, у четвртак 22. јануара око пет поподне, Зелди ће описати у исказу датом истражним органима 11. октобра 1946. у Новом Саду.
„Како иде рација“, упитао је Фекетехалми, излазећи из једне од канцеларије, Зелдија који је у дом дошао да требује материјал за своје људство.
„Прилично тешко, господине генерале. Многи овде не знају мађарски, па их је тешко легитимисати“, одговорио је Зелди.
„Овде се ни не ради о легитимисању него о васпостављању националне части и одмазди. Зар не видите шта се догађа“, оштро је реаговао Фекетехалми.
„А шта ће бити ако и овде буде лешева по улицама као у Прикарпатској Украјини“, упитао је Зелди.
„Па баш о томе је реч“, одговорио је генерал.
Човеку какав је био Зелди додатна објашњења нису била потребна. Он је, наиме, био један од 30.000 припадника мађарске Карпатске групе, којом је командовао генерал Ференц Сомбатхељи-Кнаус и која је, борећи се у лето 1941. заједно са Немцима на Источном фронту, управо у селима и градовима Прикарпатске Украјине оставила крвав траг.
„Зелди је био официр под мојом врховном командом који је у једном селу побио свештеника и 13 грађана за време службе у цркви, који је пљачкао манастире и некажњено убијао по окупираној територији“, рекао је, описујући то време, Сомбатхељи-Кнаус на поратном суђењу у Новом Саду.
Било како било, Зелди је схватио да је поново дошло његових пет минута, па је у ноћи између 22. и 23. јануара, после детаљног договора са потпуковником Оскаром Литомерицким, иначе начелником штаба за рацију, заједно са контраобавештајним мајором Ференцом Фотијем, на тада празном простору између Дома „Левенте“ и новосадске Бановине, инсценирао сукоб „побуњеника“ и хонведа. У улози првих били су жандарми потпуковника Јожефа Харкаија, а међу другима и двојица „режисера“ лично.
Градом је, кроз ноћ, одјекивала жестока ватра из аутоматког оружја, а бачено је и неколико бомби. На „попришту“ су остављени лешеви двојице цивила убијених претходних дана, сада тобожњих устаника, и неколико такође раније припремљених бомби и пушака југословенске производње.
Пуцњи, у ваздух наравно, исте ноћи одјекивали су и око касарне у Футошкој улици, а у ледено јутро 23. јануара пред трупе је изведена неколицина жандарма „рањених“ у сукобу са „побуњеницима“. Сви су били у крвавим завојима које је, за ово вешто маскирање, Зелди истог јутра узео у новосадској Жандармеријској школи, од њеног команданта потпуковника Лајоша Гала. Обавио га је лично.
Дејство је било очекивано: бес је покуљао, све кочнице су попустиле, а када су тог леденог преподнева градом почеле да круже и пољске кухиње из којих је, у неограниченим количинама, дељен врућ чај са великом дозом алкохола, више нико, чак и да је хтео, а није, није могао да их заустави.
Одмазда какву је Фекетехалми-Цајднер од почетка желео је, најзад, почела.
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (1)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (2)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (3)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (4)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (5)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (6)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (7)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (9)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (10)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (11)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (13)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (14)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (15)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (16)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (17)
Фељтон: Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. (18)