Да ли чули причу о баба Даници која је у Републици Српској Крајини живела у једном забаченом српском селу званом Дивоселу?
(Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 23. јануара 2018. године.)
Даница Обрадовић је била стара бака, Српкиња из Лике, која јеу младости, да би преживела, борила се против усташа у Другом светском рату, а у старости доживела да је нажалост новоусташе закољу у ратовима 90-их. Но није им остала дужна, све до последњег метка била је са својим митраљезом „бровинг“ страх и трепет за хрватске агресоре и стране плаченике који су јуришали на њено село.
Све док је могла, бака Даница је упркос својих 70 и нешто година храбро бранила, на првој линији фронта, српску нејач и цивиле од страшног непријатеља. И када је започела страшна офанзива на њено село, Дивосело, није се повукла, већ је до последњег метка борила се против усташа омогучивши тако да се на десетине српскух цивила спасу из страшног окружења. Тек када више није имала с чиме да пуца, храбри хрватски јуришници су је заклали, убеђени да су је убили за све времена.
Но, њена храброст никада неће бити избрисана из колективног сећања српског народа. Познати српски писац, Момо Капор, с дубоким поштовањем и дивљењем је овековечао у својој књизи „Смрт не боли” као пример јунаштва за будућа српска покољења – прочитајте шта је он записао о бака Даници Обрадовић:
„…“Како сте?“,пита баба Даница Обрадовић на најистуренијој западној коти православног света у Дивоселу, у близини Госпића. Она седи за тешким митраљезом „бровинг“, маскираним лисшћем и немоћно шири руке, извињавајући се што, сем воде, нема чим да нас понуди. Пензионисана куварица седамдесетих година, са округлим цвикерима бакице, у горњем делу војницке униформе, али у папучама званим пантофле, она је обучила своје сељане да пуцају из минобацаца и митраљеза. Њен полозај је на врху клина који дубоко задире у непријатељске положаје са опасно отвореним боковима, куда се цесто провлаче диверзантске трупе кроз густо шипражје.
Готово сваке недеље она губи двојицу-тројицу својих сабораца. Овај лепи зелени предео базди на смрт. Човек има осећај да га са свих страна гледају очи убица и да је потпуно немоћан да се одбрани. Зарасли у двонедељне цекињасте браде, баба Даничини људи разговарају с прстом на обарацима аутоматских пушака. Био сам свугде, видео сам свашта, али чини ми се да у животу нисам био ближе смрти него на том истуреном полозају Дивосела ,који се (какве ли ироније) назива Велики крај!
„Пошаљите какву помоћ, ако бога знате!“,преклиње нас старица ,коју би било много лакше замислити за споретом него за“бровингом“.
„Позовите добровољце, војску, било кога! Ми овдје не моземо још дуго…“
Претрцавајући брисани простор, питам једног борца какви су им непријатељи, они с друге стране ливада и сумарака.
„Ех, какви“,одговара,“исти јад ка и ми ође…Сиротиња,брате, али ка и ми, ту су рођени и познају сваки камен…“
Двадесетак дана после овог сусрета, Дивосело је сравњено са земљом, а сви браниоци побијени. После дуготрајне артиљеријске припреме, која је трајала пуних шеснаест сати, хрватска војска, предвођена међународним псима рата и плаћеницима, упала је у Дивосело и побила све што се кретало. Војници Уједињених нација нису могли да виде било шта живо-ни мачку, ни пса, нити овцу! Баба Даница је преклана за својим митраљезом“бровинг“из којег је испалила и последњи метак. Могу да замислим како из шипражја на ситну, дебељускасту старицу доброчудног изгледа скацу легионари у црном с камом у рукама.
Тa сценa ме прогaњa; мождa нисaм уцинио све сто сaм могaо? Мождa је требaло дa стaнем нa сред беогрaдских Терaзијa и дa вичем из све снaге, дa трaжим помоц зa бaбa Дaницу и њене људе.
Нa пијaцaмa Беогрaдa видим њене вршњaкиње кaко се жaле нa цене купујући пaприке зa зимницу. Исти ход нa ногaмa које муче вене, исте стaрaчке пегице нa рукaмa, исте нaочaре тaнких метaлних оквирa…Бaбa Дaницa није имaлa привилегију дa припремa зимницу – зa својим митрaљезом, a повремено и сa минобaцaчем, онa је брaнилa злaтaсто јесење обиље беогрaдских пијaцa и својих исписницa које смaтрaју дa је досaо смaк светa због скупих пaприкa…”
О бака Даници постоји и видео запис Српске тевезије Книн који доказује све оно што је о њој и написао Момо Капор:
Извор: СРБИН ИНФО