Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Пријете јој да ће бити силована и заклана… Наташа је истрајавала сама бранећи кућни праг, заправо шталу у коју се послије паљења родитељске куће 1999. године „уселила“
Приредили: Неђељко ЗЕЈАК и Ненад ТАДИЋ
Случај Зорана Илића из Којловице, приградског насеља Приштине, који је без свог знања „продао“ земљу албанским комшијама, показује на који начин криминалци долазе до српске имовине.
„ПРОДАО“ ЗЕМЉУ, А НИЈЕ ОБАВИЈЕШТЕН!
Маја мјесеца ове године код Илића у Ниш дошао је извјесни Ђани, родом из Обилића, тренутно настањен у Прокупљу. Прије сусрета у Нишу, Ђани је у више наврата телефоном контактирао са Илићем и објашњавао му да су рођаци и да је спреман да му помогне да врати свој посјед (узурпирану њиву).
„Успео је да ме убеди да му предам копију поседовног и власничког листа и личну карту. Од тада до августа месеца ни трага ни гласа није било од `рођака`“, прича Илић за Срну.
У августу је Илића позвао комшија Албанац Исмаиљ и обавијестио га да су неки људи ушли у посјед и да изводе радове.
„Дошао сам у Приштину и од адвоката Милке Милосављевић сазнао да је моја имовина продата и да је мој `рођак` фалсификовао комплетну документацију, укључујући и Уговор о купопродаји“, наводи Илић.
Он каже да га не чуди то што му је имовина отета јер није једини Србин са Космета коме се то десило, али га чуди то што је, наводно, његово овлаштење извјесном Љуми да може слободно располагати његовом имовином, укључујући и продају – овјерено.
Овјера је извршена код нотара Исака Адемија у канцеларији која се налази непосредно поред зграде Скупштине самопрокламованог Косова. У договору са адвокатом, Илић је посјетио Адемија и затражио документацију на увид. Запрепастио се када је видио да се у документацији налазе двије копије личне карте на име – Зоран Илић.
На једној личној карти са његовим матичним бројем стављена је туђа фотографија, а на другој је, умјесто потписа „Зоран Илић“, стављен отисак прста, као да је „неписмено лице“?!
Резигниран, Илић истиче да је у отимање његове имовине укључена банда лопова коју чине и Срби и Албанци.
У покушају да спаси оно што се спасити може, покренуо је тужбу за поништење фалсификованог уговора о продаји имовине.
На суду је од Илића, како каже адвокат Мила Милосављевић, затражено да у депозит суда уложи 3.000 евра и да у најкраћем року достави комплетну власничку документацију, уз потврду Министарства унутрашњих послова Нишка Бања да је његова лична карта фалсификована.
НЕКА БИЈУ И ПРИЈЕТЕ – НЕ ДАМ ДЈЕДОВИНУ!
Шеснаест година Наташа Марковић из села Брежаник, код Пећи, трпи повремене батине и сталне увреде и пријетње које јој упућују албанске придошлице из села Лође и Албанци досељени са сјевера Албаније.
Наташа је једина Српкиња у том селу – сама, без иједног сабрата или човјека који разумије или хоће да разумије српску ријеч.
Ова средњовјечна жена, чији су преци дошли из Црне Горе, трпи „све зулуме овог света“ и објашњава да све док она самује у Брежанику – српство неће нестати, нити ће српске бразде њених родитеља и стричева заоравати било чије туђе рало.
Пријете јој да ће бити силована и заклана… Наташа је истрајавала сама бранећи кућни праг, заправо шталу у коју се послије паљења родитељске куће 1999. године „уселила“.
„Пред нашим људима, које виђам једном у неколико месеци, смем да причам слободно и да кажем да сам бившим командантима ОВК и познатој браћи Кељменди рекла да им ни по цену живота нећу продати очевину“, каже Наташа Срни.
Те бивше вође терористичке ОВК сада су функционери у Пећи и Приштини. „Не дају ми да спустим главу на јастук, непрестано долазе, прете и уцењују, али ме не могу сломити, нити ми могу отети ово што су ми родитељи оставили“, наглашава Наташа.
Она истиче да су у Брежанику живјели „Срби – Црногорци“, те да је ту више од 200 хектара њива. Наташа не може све то да чува и успијева да штити само 15 хектара, али напомиње да земља не може да пређе у руке Албанаца јер никада није била њихова.
Присјећа се да је пред њеним и очима њене сестре, која је преминула прије три године, горјело село док су бивше комшије из села Лође славили „побједу“, а италијански војници само посматрали, говорећи јој: „Останите мирни“.
Није им сметало што горе куће грађене прије стотинак и више година, као и троспратна здања у којима је ватра гутала имовину. Ни косовска ни међународна полиција до данас за њу нису ни прстом мрднули.
У поступку вођеним пред међународним вијећем саслушано је 16 свједока, који су, сви одреда, бивши и садашњи робијаши… Главни свједок тужилаштва био је Јакуп Реџепи, дугогодишњи робијаш из Липљана…
КАД РОБИЈАШИ СВЈЕДОЧЕ
Срби на Космету често не могу да нађу заштиту, а још мање да добију одговор када ће, напокон, неко почети да одговара за бројне злочине над њима и њиховом имовином. Истовремено, „лов“ на „сумњиве“ Србе пред косметским правосуђем је сталан, а свједока се нађе, па макар и са робије.
„Уништили су нам живот и угрозили будућност деце“, каже за Срну Данијела Колић, супруга Зорана Колића из села Добротин код Липљана, који је на основу спорних изјава наводних свједока Албанаца осуђен на 14 година затвора.
Седмог априла 2011. године у 5.30 часова ујутро, „наоружани до зуба“, припадници Еулекса провалили су улазна врата и упали у спаваћу собу брачног пара Колић. Вичући и пријетећи аутоматским пушкама, извукли су у пиџами Зорана.
Послије шест мјесеци подигнута је оптужница, заснована, ако је судити по списима предмета, искључиво на свједочењу Јакупа Реџепија, бившег дугогодишњег робијаша из Липљана. У поступку вођеним пред међународним вијећем, саслушано је 16 свједока, који су, сви одреда, бивши и садашњи робијаши.
„Сви они су током истражног поступка рекли да не познају и да не могу да препознају на фотографијама Зорана. Међутим, појавио се Реџепи – дошао је (само тада) из Њемачке.
Од тог тренутка, сви до једног сведоци су нагло ‘препознавали’ Зорана и присећали се да је мој супруг пребио извесног Гани Морину током бомбардовања СРЈ 1999. године у затвору у Липљану и да је тај седамдесетогодишњак два дана касније подлегао повредама“, наводи Данијела.
„Изведу сведока који каже да не може да препозна Зорана на фотографији. Кураја затражи паузу, а суд одобри. После десет минута, сведоци, сви до једног, одмах показују да је Морину пребило лице на трећој фотографији (Зоран).
Зорановој одбрани, коју су заступала тројица адвоката, није помогло ни свједочење патолога да на тијелу Морине није било трагова нанесених ударцима или трагова било каквог физичког насиља. Она истиче да су их држава Србија и Министарство правде, чији је Зоран био радник, оставила на цједилу.
„Њихов циљ био је да Зорановим затварањем изазову расељавање Добротина, села на међи са сусједним албанским селима која припадају општини Липљан“, увјерен је Зоранов отац Момчило.
Каква је правда на самопроглашеном Косову најбоље показује чињеница да је бивши хашки оптуженик Фатмир Лимај ослобођен оптужбе да је починио злочине над Србима баш на дан када је Зоран Колић осуђен на 14 година затвора, након невјероватног суђења.
Извор: 
Везане вијести:
Хроника прећутаног апартхејда (1)
Тапије нису довољне да се сачува земља (2)
Коме да кажемо да смо још живи? (3)
One Response
”Наш” премијер нема храбрости да о овоме говори кад се среће са Америчким колонизаторима, да не причамо о клањању Европским ”партнерима”. Никад се неће заборавити ова предаја и издаја Срба и Српских интереса и земље.