Данас шест година од смрти омиљеног духовника

Данас се навршава шест година од смрти патријарха српског Павла, који је био омиљен међу народом због своје скромности и истинољубивости.

Патријарх Павле (свјетовно име Гојко Стојчевић) преминуо је у 95. години на Војно-медицинској академији у Београду, гдје је провео посљедње дане на лијечењу, а сахрањен је у манастиру Раковица, према сопственој жељи.

На посљедњи починак патријарха Павла испратило је више од 600.000 људи, државни врх Србије и Републике Српске, државне делегације Русије, Грчке, Ватикана, Кипра, БиХ, Црне Горе и других земаља, као и представници православних цркава и вјерских заједница.

На трону Светог Саве као патријарх српски налазио се 19 година, а у његово вријеме основана је Академија Српске православне цркве (СПЦ) за умјетност и конзервацију, враћена је вјеронаука у јавне школе, а Богословски факултет у окриље Универзитета.

Патријарх Павле бавио се и научним радом, а његова најзначајнија објављена дјела су Монографија о манастиру Девичу, бесједа „“Живот по Јеванђељу“ и „„Молитве и молбе“, које су штампане и као допуњена издања.

Лична библиотека патријарха Павла припала је фонду Библиотеке српске Патријаршије и има статус културног добра, а чува се у просторијама конака Манастира Светог архангела Михаила у Раковици.

Патријарх Павле рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци код Доњег Михољца у Славонији, у породици земљорадника, а ту је завршио основну школу.

Нижу гимназију завршио је у Тузли, вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Двије године је студирао медицину у Београду, а прије одласка у гимназију боравио је у манастиру Ораховица на припремама за школу.

Испит зрелости положио је у Шестој мушкој гимназији у Београду, коју је похађао ванредно да би могао упоредо да упише и Медицински факултет.

Други свјетски рат затекао га је у родној Славонији, одакле је пребјегао у Београд, гдје је, да би се могао издржавати, радио физичке послове на грађевинама и доковима.

У прољеће 1942. године његов школски друг јеромонах Јелисеј одвео га је у Манастир Свете тројице у Овчару, а од 1944. радио је као вјероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи, у дому за дјецу избјеглу из Босне.

Те године је оболио од туберкулозе. Одатле је, из здравствених разлога, отишао у манастир Вујан, у селу Прислоница, између Чачка и Горњег Милановца, гдје је био до 1946. године и гдје се излијечио од туберкулозе.

Замонашио се 1948. године у манастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле, које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Те године је рукоположен у чин јерођакона.

Био је сабрат манастира Рача у Подрињу, а радио је и као помоћни наставник Богословије „Светог Кирила и Методија“ у Призрену. Јеромонах постаје 1954, убрзо протосинђел, а 1957. године архимандрит. Од 1955. године двије године је био на постдипломским студијама у Атини.

За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године и на Косову и Метохији је провео 33 године.

На ванредном засједању Светог архијерејског сабора 1. децембра 1990. биран је нови патријарх између тројице кандидата тајним гласањем, али пошто ниједан од кандидата није добио довољан број гласова, избор је обављен жријебом на такозвани „апостолски начин“ тако што је архимандрит троношки Антоније извукао име будућег патријарха.

Тако је Павле постао 44. поглавар СПЦ. Устоличен 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, а том чину је присуствовало 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона.

Патријарх Павле је тада истакао да му је једини програм рада – Јеванђеље.

Посјетио је бројне православне цркве – цариградску, александријску, јерусалимску, руску, бугарску, румунску, грчку, грузијску, као и српске епархије и парохије у Америци, Канади, Аустралији, Мађарској и Румунији.

Објавио је двије књиге – „Питања и одговори чтецу пред производство“ и „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког“. Заслугом Патријарха Павла објављено је и допуњено издање „Србљака“.

Почасни је доктор Богословског факултета и Академије Светог Владимира у Њујорку.

Говорио је грчки, руски и њемачки језик.

Влада Србије је 13. јануара 2005. именовала патријарха Павла за почасног предсједника Фонда за Косово и Метохију.

Током посјете Русији у јануару 2002. године партријарху Павлу су уручене двије значајне награде – Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда Светог апостола Андреја првозваног.

Одликован је државним Орденом Немање првог степена, Орденом Карађорђеве звијезде првог степена и руским орденом „Достојанство“ због „значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли“.

Од 13. новембра 2007. године патријарх Павле био је на лијечењу у Војно-медицинској академији у Београду, а 8. октобра 2008. поднео је молбу Светом архијерејском Сабору СПЦ да му „због здравствених разлога и немоћи“ дозволи да се повуче из активне службе.

Молба патријарха Павла на Сабору СПЦ 11. новембра 2008. није усвојена.

Извор:

Везане вијести:

Патријарх Павле: Болест нас подсећа да нећемо овде вековати

ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ ЗАОСТАВШТИНЕ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА 26. ЈАНУАРА

ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА ЗАОСТАВШТИНЕ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА