Нема мира док се не покори Србија

Вршена jе наjжешћа пропаганда ширењем лажних гласина, као што jе била она о наводном убиству немачког министра у Београду.

Код Милана Кашанина, тада аустриjског поданика, a касниjе jугословенског писца и историчара уметности, можемо прочитати какву je улогу мобилизациjа одиграла у jедном студентском животу. У poману „Привиђења” главни лик – Кашанинов алтер eгo – размишља о своjоj првоj великоj љубави, холандскоj студенткињи коjу je упознао током студиjа у Леjдену. Kao зрео човек, он води дневник на холандском како би пред своjом породицом – женом и дететом – могао да сачува своjе таjне.

„Све његове намисли, међутим, пореметила jе погибиjа хабзбуршког надвоjводе Франца Фердинанда у Сараjеву на Видовдан 1914.

Као и увек кад се опомене нечег што jе определило његову судбину, он се сад после двадесет пет година, узнемири и збуњен ушета по семинару, гледаjући куд би из њега утекао. У лето те године, 1914, коjа jе преокренула сав његов живот, био jе позван да се jави у аустроугарску воjску на одслужење воjног рока. Нимало му се ниjе ишло, али се ниjе ни мање плашио да ће га, ако не оде, прогласити за воjног бегунца. Забринут и збуњен, поверио се Маргарети. Ни она ниjе знала, а ни смела да га саветуjе како да поступи. У стрепњи од последица коjе га могу снаћи ако се не одазове позиву, одлучио jе да пође, увераваjући више себе но Маргарету да га неће узети у воjску или, ако га и узму, да ће се рат свршити пре него што га упуте на фронт. Неповерљивиjа и обазривиjа од њега, она се боjала да ће ратне несреће траjати дуже и бити веће но што он замишља и, мање лакомислена, предосећала да се растаjу не на тренут, него заувек. На станици, пре но што ће он ући у воз, били су толико несрећни да нису могли ни ходати ни разговарати. ’Ми се нећемо више видети’, говориле су њене очи, а она ћутала. ’Ти ћеш ме заборавити чим престанеш да ме гледаш, ти ме нећеш дуго волети.’ Никад га у његову животу ниjе ништа заболело као те њене речи коjе ниjе изговорила.”

Кашанин jе после рата био кустос Музеjа савремене уметности, затим директор Музеjа кнеза Павла (данашњи Народни музеj) и Галериjе фресака. Организациjа међуратне изложбе jугословенске уметности у Амстердаму и холандске уметности у Београду такође jе Кашанинова заслуга, за коjу jе одликован високим одличjем Краљевине Холандиjе. Све то, међутим, ниjе могло да умањи бол због изгубљене љубави, барем ако jе веровати роману. Јер Маргарету, изгледа, више никад ниjе видео.

Повратак у Србиjу постаjао jе из дана у дан све тежи. Краjем jула новине су jавиле да jе обустављен теретни саобраћаj за Србиjу. Заправо су обустављена сва цивилизациjска правила, jер као што каже стара изрека: у љубави и у рату све jе дозвољено. Вршена jе наjжешћа пропаганда ширењем лажних гласина, као што jе била она о наводном убиству немачког министра у Београду („Волксхазет”, 30. jул 1914). Јавне установе попут библиотека и књижара нашле су се у изузетно тешким приликама због забране штампања и ширења ћириличних издања („Библиотеклевен”, 1. новембар 1916). А цивилно становништво било jе остављено на милост и немилост аустриjске воjске, састављене делом од Хрвата и Мађара, а под вођством генерала Оскара Поћорека, познатог по мржњи према свему српском, и доктрини коjа jе гласила да Двоjноj монархиjи нема мира док не покори Србиjу. Почетком августа jавља се прва српско-белгиjска паралела. Наишавши на неочекиван отпор, аустриjски односно немачки воjници починили су своjа прва злодела према локалном становништву, пре свега сеоском, у српскоj Мачви али и у белгиjском Визеу.

Са првим борбама дошле су и прве међународне хуманитарне организациjе коjе сведоче о сjаjним примерима саосећаjности и ангажованости поjединаца коjи се без преувеличавања могу назвати хероjима. Таквим се у Србиjи и сматраjу људи попут шваjцарског криминолога Арчибалда Раjса. Своjим залагањем за обелодањивање истраге о аустриjским злочинима против српског народа заслужио jе споменик коjи му jе подигнут у Кошутњаку. У београдскоj кафани „Каjмакчалан” на зиду jе чак исписана песма посвећена Раjсу, коjи jе завештао своjе срце овоj планини на коjоj су пострадали и покопани толики српски воjници. У Холандиjи и Белгиjи jедва да jе ко чуо за њега, а jош мање за његовог колегу сведока, холандског хирурга Ариjуса ван Тинховена. Захваљуjући мом преводу Ван Тинховеновог ратног дневника „Страхоте рата у Србиjи” (2005) и страници на „Википедиjи” коjа jе настала захваљуjући ангажовању холандског ентузиjасте Алберта Кувута и српских студената недерландистике, Ван Тинховен jе мало по мало спасен од заборава. Треба томе додати и да jе по Ван Тинховену названо и Друштво за научну и културну сарадњу Србиjе и земаља низоземског говорног подручjа: АРИУС.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO, Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, саjт: www.clio.rs

Извор: Политика, четвртак 15. октобар 2015., стр. 27

Везане виjести:

Фељтон: Последице jедног пуцња (1)

Фељтон: Последице jедног пуцња (2)

Фељтон: Последице jедног пуцња (3)

Фељтон: Последице jедног пуцња (4)

Фељтон: Последице jедног пуцња (5)

Фељтон: Последице jедног пуцња (6)

Фељтон: Последице jедног пуцња (7)

Фељтон: Последице jедног пуцња (8)

Фељтон: Последице jедног пуцња (9)

Фељтон: Последице jедног пуцња (10)

Фељтон: Последице jедног пуцња (11)

Фељтон: Последице jедног пуцња (12)

Фељтон: Последице jедног пуцња (13)

Фељтон: Последице jедног пуцња (14)

Фељтон: Последице jедног пуцња (15)

Први свjетски рат – Јадовно 1941.