Спомен на Српску Крајину

Пораз и несрећа коjи су нас снашли имаjу мало предности, jедна од њих jе да данас можемо хладне главе да сагледамо све што се догодило

Пише: Чедомир Антић*

Написао сам jедну књижицу под претенциозним насловом Историjа Републике Српске Краjине. Скромну синтезу утемељену на основу важниjе литературе и обjављених докумената. Њен jе значаj пре свега у теми коjа jе код нас мало заступљена и наслову коjи као такав не постоjи. Као што не видим научне домете у тоj књизи не мислим ни на зараду, а било би jе, и те како, бар за издавача… Важно ми jе, међутим, да буде обjављена у већем тиражу и да не буде затворена у неком магацину. Научне књиге могу да буду успешне са малим тиражом и без рекламе – њихова публика jе малоброjна и заинтересована. Оваква књига мора да има висок тираж, да буде jефтина и доступна. Пораз и несрећа коjи су нас нашли имаjу мало предности, jедна од њих jе да данас можемо хладне главе да сагледамо све што се догодило.

До сада сам обjавио седамнаест књига. Већину њих су ми поручили издавачи. Први ме jе чекао годину дана. Књига ми ниjе плаћена само у случаjевима када бих се одрекао хонорара. Имао сам девет издавача. До пре два месеца ниjе ми одбиjена нити jедна књига. Историjу РСК до сада су одбила четири озбиљна издавача. Двоjица су морала некога да питаjу, трећи jе месецима одлагао разговор, а четврти jе заказао састанак за коjи се испоставило да пада усред његовог одмора коjи проводи далеко…

То jе наше стање. Док у Книну хрватске власти подижу споменик човеку коjи се дичио што jе таj град и земљу учинио чистим као у „Звонимирово доба“ протеруjући „људе прљавих гаћа“ и осниваjу музеj посвећен рату у коме су са седам пута jачим снагама, уз споразум са Србиjом и помоћ наj веће силе на свету, поразили и протерали народ коjи им jе 1945. омогућио да се врате међу људска бића… У Србиjи влада незаинтересованост, потиштеност и свесни заборав. То ниjе помирење већ понижење. То ниjе толеранциjа већ мазохизам. То ниjе суочавање већ иживљавање. Нациjа коjа ниjе спремна да се суочи са своjим грешкама и злочинима нема извесну будућност. Море, савезници, историjска срећа могу jоj пружити привид да нема проблеме коjи су са нестанком омражене мањине у ствари постали огољени. Међутим, нациjа коjа себе не поштуjе и заборавља своjу прошлост не може уопште ни имати будућност…

Пре двадесет година, на jучерашњи дан, Туђман и Изетбеговић – политичари коjи су признали одговорност за рат („…рата не би било да га Хрватска ниjе хтиjела…“ и „…жртвовао бих мир за суверену Босну…“) потписали су споразум чиjи jе исход био заjеднички напад на земљу под заштитом УН. У том нападу погинуле су 1.852 особе, већином цивили. Прогнано jе наjмање 200.000 људи. Уништена jе или отета имовина у вредности од око 30 милиjарди евра.

Хрватске власти данас представљаjу Србиjу као агресора а Краjину као државу терора. Истина jе да jе Хрватска била та коjа jе започела рат. Да jе на шовинистичкоj мржњи према Србима исковала национално jединство. Да су Срби чинили мање од шестине становништва и више од трећине жртава овог рата. Да су од три наjвећа злочина рата (Госпић, Овчара, Пакрачка пољана) два извршена над Србима. Да злочинци над Србима углавном нису кажњени… Да jе више цивила убиjено у Краjини током и после „Олуjе“ него за време три године постоjања сиромашне и бесудне краjишке државе.

Помирење би било могуће када би хрватске власти jедном прихватиле и показале стоти део оног пиjетета коjи српске показуjу према злочину у Сребреници. До помирења не може доћи ни док Србиjа не почне да држи до себе. Наматреба истина, каква jе да jе… Ни национални мит, ни европска утопиjа у коjу ће jош мало па веровати само они коjи из европских фондова примаjу од десет до сто просечних месечних зарада српске факултетске сиротиње. Понашање наших власти на парастосу Краjишницима 4. августа све показуjе. Ти учестали, помпезни доласци великодостоjника само у време jубиларних годишњица… Сада премештање дана

сећања на дан коjи Хрватска слави. Зар поред свих мука и пораза треба да се понашамо као они коjи већ годину дана изгореше да и они имаjу параду као што су председник Николић и министар Гашић имали све са „братом Владимиром“ (Путином)?

Србиjа нема снага нити значаjниjу жељу да обнови Српску Краjину. У ту земљу нема нико да се врати, осим стараца жељних спокоjа. Ипак, овде jе реч о принципима слободе. Једном jе била Република Српска Краjина. Прибежиште народу коме су одузета права. Израз слободне воље и демократиjе. Велике силе jе нису прихватиле. Србиjа под тиранином ниjе jе заштитила. Она сама ниjе имала снага, ни људи да настане боља, праведниjа и некако опстане.

Сећање на Српску Краjину данас jе наша дужност. Обjавићу ту књигу, кад-тад, сам ако треба.

*Напредни клуб

Извор: ПОЛИТИКА, четвртак, 23. jул 2015., стр.25.

Везане виjести:

НАПОКОН: Споменик жртвама „Олуjе“ у Београду – Jadovno 1941.

ДОКЛЕ ЋЕМО ДА ТРПИМО УВРЕДЕ? – Jadovno 1941.

Загреб поново тресе антисрпска хистериjа – Jadovno 1941.