Да будем потпуно jасан: какве везе данашњи гласни, самозвани, већ досадни београдски антифашисти имаjу с антифашизмом? Ако им jе до борбе, не треба да иду далеко као што су ишли њихови идоли, довољно jе да оду на Косово и Метохиjу и ту представе, докажу своj антифашизам. Без пушке у руци, далеко било.
Пре НАТО напада на Србиjу, 1999. године, а таj напад jе Албанцима подарио другу националну државу, у Ђаковици jе живело на хиљаде Срба. Службени подаци кажу да их jе данас тамо свега 17. Живот каже да их нема ни десет; троше суморне дане иза затворених прозора, закључаних врата, не излазе на улицу. Чекаjу смрт.
Пре неки дан у центру Ђаковице срушено jе пет српских кућа, напуштених здања у коjима власници одавно не живе. Ено их разбацаних по свету, разнетих страхом за голи живот. Албанци знаjу да jе и даље на снази одлука светских сила да се злочин над Србима не санкционише и зато против Срба раде шта им падне на памет. То што раде (руше куће, туку и протеруjу људе, пале њихова имања, отимаjу) зове се фашизам, али како рекох, антисрпски чин ниjе грех, не кажњава се, фашизам нико не спомиње.
У Београду постоjи двадесетак невладиних организациjа, покрета, удружења, неколико медиjа, бар хиљаду поjединаца…чиjе jе декларативно, jавно промовисано утемељење – антифашизам. Тако кажу. И сви они ових дана ћуте. Једну jедину реч нису изговорили у знак протеста због рушења пет српских кућа.
Антифашизам jе начин живота, скуп вредносних поставки, принципиjелност и борба коjа не познаjе границе, нациjе, веру… Сваки од београдских антифашиста рећи ће вам да су jугословенски добровољци у Шпанском грађанском рату били див-хероjи, особе пред чиjом се одлуком да пођу у Шпаниjу и боре се против фашизма пада на колена. Могу да се сложим, али какве везе данашњи београдски антифашисти имаjу с „шпанцима“ чиjе биографиjе стављаjу као светионике?
Да будем потпуно jасан: какве везе данашњи гласни, самозвани, већ досадни београдски антифашисти имаjу с антифашизмом? Ако им jе до борбе, не треба да иду далеко као што су ишли њихови идоли, довољно jе да оду на Косово и Метохиjу и ту представе, докажу своj антифашизам. Без пушке у руци, далеко било.
Зашто их нема у Ђаковици, на оном месту где су до пре четири дана биле српске куће? Што тамо не изводе перформансе у црном, с плакатима на коjима су имена Срба протераних из Ђаковице, бар имена власника срушених кућа? Што тамо тим поводом не сазову конференциjу за новинаре?
Што не оду у Призрен и бар jедан дан проведу малу Милицу Ђорђевић, jедино српско дете у том граду, путем од стана до учионице у Храму Светог Ђорђа, где jе чека Вуко Даниловић, учитељ у седмоj децениjи живота? Око храма су воjници међународних снага с дугим цевима. Испред њих мржња, иза њих светиња у коjоj последњи призренски Срби у молитви траже спас и утеху. Ако то ниjе фашизам, шта jе фашизам?
На краjу, да све буде замршениjе, или да све буде савршено jасно: у Београду наjгласниjи заговорници одваjања Косова од Србиjе управо су ови што нам свакога дана пуне уши о потреби неговања антифашистичких традициjа. Такве биљке успеваjу jедино на српскоj њиви.
Пише: Ратко Дмитровић
Извор: НОВОСТИ
Везане виjести:
Ратко Дмитровић: „Седло белог коња“ – Jadovno 1941.
Права мета jе Ратко Дмитровић и свако ко … – Jadovno 1941.