Ода аустроугарској агресији

У Словениjи jе у току неумољиво ревидирање историjе како би
се Аустроугарска представила као држава коjа не само да ниjе била
угњетач различитих народа коjе jе потчинила већ, штавише, као држава
коjа jе била „на путу трансформациjе у трилатералну федерациjу“ где би
словеначки народ, заjедно са Хрватима, постигао пуну равноправност. А ту
„мирну транзициjу“ и све словеначке снове jе, погађате, прекратио метак
Гаврила Принципа, испаљен у Фердинанда у Сараjеву

Прошло jе 100 година откако jе вођа, коjи никада ниjе био биран на
изборима, позвао многе ваше земљаке да крену у агресиjу на jедну малу
земљу коjа jе тако постала жртва осваjачких амбициjа тадашње светске
силе. На краjу тог подухвата преброjали сте 100 000 жртава, а земља коjу
сте напали и разрушили изашла jе из рата као победник. Ваша дотадашња
држава се распала, на велику срећу вашег властитог народа. Како онда да у
jавности представите огромне жртве тог бесмисленог рата и своjу
неславну улогу у њему?
То ниjе тек хипотетичко питање – то jе реална дилема са коjом су се ове
године суочили многи народи у данашњоj Европи, па и у Словениjи, коjа jе
у време Великог рата чинила део Аустроугарске монархиjе и повиновала се
наредбама Беча. А како jе неспорно да jе Аустриjа наметнула ултиматум
Србиjи и да jе прва напала Србиjу, у Словениjи се намеће питање jесу ли
словеначки солдати, они „крањски Јанези“ из 17. гвозденог пешачког пука −
у Првом светском рату били на страни агресора, дакле, уз раме лоших
момака?

РЕТУШИРАЊЕ ИСТОРИЈЕ

Одговор jе наоко jедноставан,
међутим, не и у Словениjи. Да jе на делу обилно ретуширање историjе,
постало jе jасно jош пре неколико месеци, приликом гостовања вође
словеначког државног тела за обележавање Првог светског рата, коjа jе у
„Дневнику“ националне телевизиjе са индигнациjом одбацила питање
новинара − треба ли признати да су Словенци били на страни губитничке
силе (Аустроугарске) што значи да jе Словениjа из рата изашла поражена.
Указала jе на „други угао“, а убрзо су и остали словеначки историчари
прионули градњи тезе да су се словеначки воjници током Првог светског
рата „само бранили“. Бранили су се стотинама километара далеко од родне
груде када су под каjзеровом заставом нападали Србе и српске савезнике.
Значи и када се на српско-црногорском боjишту борио IV батаљон цељског
87. пешадиjског пука, коjи jе jош уочи рата био стациониран у Скадру.
Део словеначких воjника jе ратовао против Русиjе, а део против Италиjе у
Тиролу и на фронту на реци Сочи. А све то jе, ето, било само ради
одбране сопственог огњишта. Чак и историчари млађе генерациjе и они
„левичарске провениjенциjе“, сви одреда, нису имуни на такво „ново
писање“ историjе. Да jе проjекат у пуном замаху, доказуjу све jавне
расправе и изложбе посвећене Првом светском рату, захваљуjући коjима се
из таваница, практично ниоткуда, извлаче прашњаве аустриjске униформе
прадедова и у њима парадира широм Словениjе приликом светковина
уприличених у част и славу некада велике бечке монархиjе.
Нико се не бави питањем шта jе довело до рата, дакле питањем кривице.
Уместо тога, нови словеначки историографи латили су се наизглед
споредних тема, попут расветљавања реакциjе ожалошћеног плебса на вест о
смрти „у народу омиљеног“ Франца Фердинанда и његове супруге; медиjи се
навелико баве евоцирањем успомена на пут коjи jе балзамовано тело
Франца Фердинанда превалило од Сараjева преко Загреба и Љубљане до
гробне куће у Бечу, посвуда оплакивано од стране уцвељених поданика коjи
су похрлили на улице да испрате свог владара; нашироко се описуjе
финоћа аустроугарских, односно словеначких воjника и официра коjи су
служили Хабзбуршкоj монархиjи, па тежак живот у време Великог рата,
репринтуjу се извештаjи из штампе, евоцираjу различите судбине,
откриваjу писма и разгледнице коjе су своjти слали воjници са фронта… Ни
речjу се више не помиње да jе иста та монархиjа вршила репресиjу и
забрањивала, између осталог, употребу словеначког jезика у школама. Цео
подухват има заjедничку црту – неумољиво ревидирање историjе како би се
Аустроугарска представила као држава коjа не само да ниjе била угњетач
различитих народа коjе jе потчинила већ, штавише, као држава коjа jе
била „на путу трансформациjе у трилатералну федерациjу“ где би
словеначки народ, заjедно са Хрватима, постигао пуну равноправност. А ту
„мирну транзициjу“ и све словеначке снове jе, погађате, прекратио метак
Гаврила Принципа, испаљен у Фердинанда у Сараjеву.
На порталу словеначке државне телевизиjе jе недавно осванула вест да jе у
Републици Српскоj постављен споменик „хероjу“ Гаврилу Принципу.
Наводници у коjе jе стављена реч „хероj“ нису случаjни, напротив, веома
су важни – публици снажно сугеришу да jе Гаврило Принцип био све, само
не хероj. У истом стилу jе уређена и посебна поставка у Музеjу новиjе
историjе, у центру Љубљане, посвећена Првом светском рату. Тамо се може
видети све и свашта – од плаката (на словеначком и немачком jезику)
коjима jе власт позвала становништво да прикупи бакар и никл за „нашу
армиjу“ (нема ни у фусноти да jе та била агресорска) преко копиjе
воjничких кревета на коjима су се одмарали jуришници аустроугарске
воjске, до пропратних паноа са описима jуначких подвига словеначких
воjника и официра у Великом рату. На улицама градова широм Словениjе
велики огласи позиваjу људство да погледа изложбу, а „позивар“ jе
џамбофотографиjа аустроугарског воjника, „стилизована“ са неколико
размрљаних црвених тачака, коjе симболизуjу његова страдања на фронту.

ГВОЗДЕНИ ЈАНЕЗИ

Мултимедиjални портал националне „ТВ
Словениjа“ jе отворио и посебну страну посвећену Првом светском рату.
Ту jе, између осталог, презентациjа Првог батаљона „чувеног Гвозденог
17. пука пешадиjе“ у чиjем саставу jе било око 80 одсто Словенаца; нижу
се хвалоспеви на рачун заслуга словеначких солдата у одбрани Тирола од
Италиjана коjи су желели да „приграбе и таj део териториjе“. На
истакнутом месту jе фотографиjа повећег камена са врхом у облику гранате
на коjем пише (на словеначком jезику) да би се и храст и брдо пре
уздрмали него што би ишчезла верност словеначког воjника – аустриjском
царству. Ту jе и чланак одакле можете сазнати да jе „Франц Јожеф I био
познат као велики радиша коjи се за добробит своjе државе трудио од ране
зоре до касне ноћи“ и да jадник током рата безмало ока ниjе склопио од
силних брига. А када jе „његово срце престало да куца“ − то jе био „црн
дан за стару Аустроугарску“. Следи сећање на његовог сина Карла Франца
Јожефа, коjи jе 1916. наследио преминулог цара, а коjи се „прво сетио
Словенаца када jе 17. пук гвоздених ‚крањских Јанеза‘ назвао према сину
Оту“, па jе потом таj пук носио поносно царевићево име.
„Цар Карел jе у првим сатима свог царевања погледао своjе Словенце и дао
им пред целим светом медаљу за њихову увек исту, увек чисту и челичну
верност; ова медаља ће бити наш словеначки понос. Цар Карел jе своjе
наjдрагоцениjе − име свог сина − даровао нашем Гвозденом пуку jер jе
добро знао да ће Словенци на jугу државе знати да цене да jе на таj
начин настала нова веза између хабзбуршког престола и словеначког
народа“, обjавио jе тада лист „Словенец“, а данас се то не само
приповеда него и обнавља. „Да су Словенци jош увек под Аустроугарском и
када би она jош увек била монархиjа, онда би 20. новембар био датум коjи
бисмо сви знали. Као што су наши прадедови знали за 18. или 17. август.
Први jе био дан рођења цара Франца Јожефа, а други његовог наследника
Карла. А 20. новембра 1912. године се родио нови престолонаследник –
царевић Ото“, пише на саjту државне „ТВ Словениjа“.
Ото Хабсбург, чиjе име jе понео словеначки „гвоздени пук“, заиста се
потврдио као „велики словеначки приjатељ“ jер се 1991. године залагао за
што бржи распад тадашње Југославиjе и поздравио отпор словеначких
териториjалаца „страноj сили“ у виду jугословенске (српске) воjске. У
његову част jе Словениjа 2007. године уприличила посебан дефиле, па jе
своjе воjнике обукла у униформе 17. пука. Ото фон Хабсбург ниjе крио да
му се баш таj (словеначки) пук „jош као дечаку посебно урезао у срце“. О
последицама напада Аустроугарске на Србиjу, или о злочинима коjе jе
њена воjска, у чиjем саставу су се тако срчано борили Словенци, починила
далеко ван граница бечке монархиjе − на свим тим музеjским
презентациjама нити на интернет странама нема ни jедне jедине речи.

ЖИВЕЛА АУСТРИЈА

Словеначки осврти на таj период
почињу присећањима на велико народно весеље коjим jе дочекана
аустроугарска обjава рата Србиjи 28. jула 1914. године. „Иако jе вест о
мобилизациjи била трагична, она jе свуда међу људима у Словениjи
проузроковала много весеља. У бечком Новом граду велика маса људи хода
улицама уз покличе ‚Живела Аустриjа!‘ и ‚Нека нестане Србиjа!‘“, писао
jе, како опширно наводи саjт „ТВ Словениjе“, лист „Словеначки народ“.
Дневни лист „Словенец“ jе са истим набоjем описивао како се „у многим
местима млади момци jављаjу као добровољци“ и како су возови у Словениjи
били препуни драговољаца коjе jе народ, окупљен уз пругу, поздрављао
махањем, док их jе из села пратила песма. „Словенец“ jе верно пренео и
атмосферу из Тржича, варошице надомак Крања: „Као муња се проширила вест
о рату између Аустриjе и Србиjе. Свуда jе видљива огорченост према
српским убицама. Свештеник jе у недељу у пола пет уjутро водио свету
мису за оне коjи одлазе у рат и одржао им кратак говор како би их
охрабрио. Много младих и мушкараца примило jе свете сакраменте и добило
на дар чудотворне слике Маjке Божиjе. Са жељом да се као победници врате
из борби, растали су се од наших храбрих ратника.“
Наjвећи словеначки дневник „Словенец“ jе у броjу од 27. jула 1914.
обjавио антисрпску хушкачку песму бана Натлачена под насловом „Боjни
гром“, чиjа трећа строфа гласи: „Топовима поздрављамо вас Србе; хладан
дом вам дижемо уз врбе“. Словеначки надбискуп Антон Бонавентура Јеглич у
говору одржаном 11. августа 1914. поздравио jе паству речима:
„Мушкарци! Зове вас цар да оружjем у руци браните католичку Аустриjу,
нашу католичку царску породицу од заклетих неприjатеља… Дакле, напред!
Са вама jе Бог, напред са одличним воjсковођама, напред ка славноj
победи!“ Иван Шуштершич, председник Покраjинског одбора Словеначке
народне партиjе, загрмео jе jош 5. jула 1914. у љубљанском хотелу
„Унион“ да jе Србиjа „земља убица и разбоjника“, уз наjаву да ће „тешка
песница словеначког воjника… разбити лобању тог Србина у коме живи
прождрљива мегаломаниjа“.
Ако неко мисли да су само демохришћани и радикални католици сеjали семе
мржње према Србиjи и Србима, вара се. Ни словеначки либерали нису били
бољи. Иван Тавчар, председник љубљанске општине и првак Словеначке
либералне напредне странке, поздравио jе са свог балкона воjнике коjи
одлазе у „борбу (против Срба) за словеначки народ!“ Када jе то чуо његов
политички сапутник, посланик у аустриjском парламенту Иван Хрибар,
записао jе у свом дневнику: „Морала би да изазове гнушање ова сервилност
коjа открива сву беду ропских душа…“
Краj Великог рата донео jе разочарање не само Бечу него и Љубљани. Мала
Србиjа постала jе jедна од победница, а српска воjска jе заслужна и за
ослобођење целе (данашње) Словениjе. Српски добровољци су у Словениjи
дали значаjан допринос борби за северну и западну границу, односно за
границе будуће Државе СХС. Не треба заборавити ни да jе Михаjло Пупин
заслужан што jе Блед, данас рекламиран као „словеначки бисер“, утицао на
америчког председника Вилсона да не припадне Италиjи. Али о томе се
данас у Словениjи не дивани, а Пупинова кућа jе давно пропала jер се
службена Љубљана о његовоj заоставштини, иако jу jе силно задужио, ниjе
бринула. О прећутаноj заоставштини, коjа би могла да приближи два
народа, не брине ни српска амбасада у Словениjи, jер jе недавно приликом
обележавања државног празника (Сретења) представила фотографиjе о
Србиjи и Првом српском устанку, али међу њима ниjе било ниjедне што би
подсетила на позитивна дела Срба (и Србиjе) коjима су задужили Словенце.
Агресори, солдатеска некадашње Хабзбуршке монархиjе, данас су приказани у
лепом светлу, а све то се ради суптилно и посредно, рецимо кроз приказ
писама и разгледница коjе су словеначки воjници са фронта слали своjим
наjмилиjима, а из њих извире топао, људски лик оних коjи су за цара
корачали ка Србиjи и слали невине у смрт. Прошлост jе поново мета
интерпретациjа, неприjатне чињенице се гураjу у заборав, док се неважне
поjединости коjе сведоче о „срећном животу у монархиjи“ сада куjу у
звезде. Све то са jасним циљем − да би се лакше утицало на нашу
будућност. Баш као што jе ономад приметио Ерик Артур Блер, познатиjи као
Џорџ Орвел: „Онаj ко контролише прошлост, контролише будућност; онаj ко
контролише садашњост, контролише прошлост.“

ЗАКОПАНЕ ЧИЊЕНИЦЕ

Када jе словеначким политичарима то користило, онда jе, на пример,
општина у Крању са 18 гласова „за“ и три гласа „против“ одлучила да се
цео краj, као израз љубави према Србиjи и Србима – назове Србиjом.
Наjутицаjниjи словеначки политичар тог времена, Антон Корошец, 1919.
године рекао jе да словеначки народ дугуjе „велику захвалност Србиjи,
српскоj воjсци и посебно воjводи Мишићу као наjистакнутиjем поборнику
ослобођења Словениjе“. Мариборски лист „Стража“ jе 22. августа 1919.
године jавио да су „Срби били потребни Словенцима, а не обратно“ и да су
Срби прихватили Словенце „као злосрећну браћу“ иако су „могли у њима
видети и издаjнике jугословенског народа“ jер су се „са Аустриjом борили
против Србиjе“. Заборављена jе и беседа словеначког генерала Рудолфа
Маjстера, коjи се захвалио српским воjницима и официрима на храбрости.
То се односило на српске добровољце коjи су учествовали у борбама за
Марибор и северну словеначку границу. Данас jе у заборав гурнуто и да jе
Љубљана 23. октобра 1930. године прогласила пуковника Стевана Швабића,
Србина, за свог почасног грађанина, а jедна љубљанска улица jе од 12.
jуна 1923. године носила његово име. Заборављено jе и да jе Антон
Корошец, вођа словеначке Људске странке и словеначки представник у
Југословенском одбору у Паризу, на jавноj прослави Уjедињења у Љубљани
1. децембра 1918. рекао: „Словенци су захвални Србиjи и српскоj воjсци
jер она много чини за одбрану наше териториjе.“

Пише: Светлана Васовић-Мекина

Извор: Печат

Везане виjести:

Откривен споменик “Српском ратнику”

Заборављени чинилац Србоцида

Олга Николић Куновчић: Како jе моj стриц спречио пад Београда