Kisela ponuda

Zbog čega svetske velesile, Amerika i Nemačka pre svih, na ovaj način ponižavaju Srbiju? Zbog čega traže od nje da pljune ruku koja iznad Srbije nikada nije otkočila ručicu na avionu bombarderu?

Teritorijalno mala, ekonomski uništena, demografski u munjevitom
opadanju, nema nuklearno oružje, nema ni respektabilnu armiju, oklevetana
kao nijedna država pre nje, ocrnjena gore od nacističke Nemačke,
bojkotovana, bombardovana… Da, reč je o Srbiji. I kome treba stav
takve države, kome je važno šta službeni Beograd misli o globalnim
svetski trvenjima, o ukrajinskoj krizi, na primer.

Zbog čega Kirbi, Devenport, oni momci iz kabineta Merkelove,
sekretari i pomoćnici iz Obamine ovalne trpezarije, zavrću ruku Vučiću,
teraju ga da se izjasni protiv Putina, uvede sankcije Rusiji? Srbija
Rusiji da uvede sankcije? U praksi to znači da Srbija sama sebi uvodi
sankcije. Ali ne radi se ovde o delotvornosti materijalnog karaktera.

Zbog
čega svetske velesile, Amerika i Nemačka pre svih, na ovaj način
ponižavaju Srbiju? Zbog čega traže od nje da pljune ruku koja iznad Srbije
nikada nije otkočila ručicu na avionu bombarderu? Drugi jesu, posebno
ovi što to traže. Jedino Rusija nikada nije razarala, palila,
bombardovala Srbiju, svi drugi jesu. I veliki i mali, jedni planski iz
golog interesa, hladno, statistički, drugi s uživanjem, sladostrasno. Da
ništa drugo ne postoji, a postoji, ovo je Srbima dovoljno da budu
rusofili.

Znači li to da je Rusija veliki prijatelj
Srbije i Srba? Ne znači. I taj odnos je složen, leži na pletivu
pojedinačnih veza, na seobama, asimilacijama, izdvojenim junaštvima
izraslim iz neuzvraćenih ljubavi, dubokim i dalekim zajedničkim korenima,
istoj veri.

Bilo je da Moskva miruje dok Srbija
gine, da Moskva gleda u Bugarsku kao u jedinče, dok Srbi gledaju u
Rusiju očima punim nade. Pretvarala se ta nada u suze, znamo i to, ali
ruska ruka srpsku glavu nije sekla. Zvuči patetično, svestan sam, ali
ovo je istina.

Kičmu odnosa Srba i Rusa ne drže samo
Ivan Jakšić, Savo Vladislavić, Nikolaj Nikolajevič Rajevski već i nešto
što se ne može ni opipati ni pronaći u muzeju kao eksponat. Ko to ne
razume, na njega ne vredi trošiti reči.

Šta bi se
promenilo da Srbija uvede sankcije Rusiji? Otpočeli bi pregovori
Beograda s Evropskom unijom. Zar to ima istu težinu? Zar je to trgovina?
Kakve nas tek zasede, ucene i „ponude“ čekaju na briselskom
pregovaračkom drumu kad je ova, pretpregovaračka, ovako kisela?

Sećate
li se izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, na Vidovdan 2001.
godine. Prvi put u savremenoj svetskoj istoriji jedna država je svog
bivšeg predsednika izručila privremenom sudskom organu. Više od
poniženja, više od sramote.

I šta smo za to dobili?
Trojica u Beogradu podelila su pet miliona dolara. Nismo li i zbog toga
ovde gde danas jesmo? Da je bilo kuraži, mudrosti, pameti Srbija je za
izručenje Miloševića mogla da postane punopravni član Evropske unije.

U ovom „ukrajinskom“ slučaju za Srbiju trgovine nema. Svega ostalog ima. Koristi najmanje.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: Večernje Novosti