Приказ Ричарда Ј. Еванса: „1941: ГОДИНА КОЈА СЕ ВРАЋА”

Ова изванредна књига о Југославији даје геноциду људско лице

Дана 6. априла 1941.године, Хитлерове армије су умарширале у Југославију, одговарајући на војни пуч којим су српски официри збацили пронацистичку владу, угрозивши тимен  немачку стратегију на Балкану. За мање од две недеље земља је капитулирала,  савладана супериорном ватреном моћи Немаца. Периферне регионе ове мултинационалне државе су одмах прогутале сусуедне земље, док су језгро државе Немци поцепали на два дела, сводећи Србију  на жалосне остатке државе и доводећи из егзила фашисту Анту Павелића, да влада увећаном, независном Хрватском. Два милиона православних Срба нове државе, 30.000 Цигана и 45.000 Јевреја живели си мање –више мирно поред њених шест милиона Хрвата римокатолика. Све ће то убрзо променило.

Самозвани „вођа“, Павелић, објавио је да Хрватска мора бити етнички очишћена од ових мањина, и регрутовао банде младих, често незапослених мушкараца да би формирао паравојни покрет, Усташе, чији је главни задатак био да остварују његову тежњу ка расној чистоти. Павелић је увео расне законе којима је мањине, укључујући Србе, лишио грађанских права. Тада су Усташе покренули   кампању геноцидног  насиља у која су истребили већину Цигана и Јевреја и отерали у смрт, како се процењује ,  око 300.000 Срба. Многе жртве су убијене под ужасним околностима, на смрт пребијане  моткама и чекићима, спаљиване у крцатим православним црквама, или су отеране у импровизоване концентрационе логоре где су умирале од глади, или намерног излагања заразним болестима, или ноћног батинања које су спроводили усташе.

Сећања на ове ужасне догађаје наџивела су режим и наставила да живе у 1990-им, где су одиграла злокобну улогу у конфликтима који су још једном избили између Срба и Хрвата у току распада Југославије, после пада комунизма у источној Европи: 1941, по речима из наслова ове књиге, је стога „година која се [стално] втраћа“.

Аутор ове књиге, Славко Голдштајн, родјен 1928.године од јеврејских родитеља у Сарајеву, одрастао је у граду Карловцу, у коме је његов отац држао књижару која је прерасла у неку врсту културног центра. Недуго после немачке инвазије, кад се Павелић састао са Хитлером и од њега добио зелено светло за геноцид, Голдштајнов отац Иво је био ухапшен и нестао, на крају убијен од Усташа. Голдштајн је спашен када га је мајка пријавила у распрострањени и ефикасан партизански покрет који је у бившој Југославији почео да делује неколико месеци после инвазије.

Голдштајн је после рата постао новинар, основао издавачку кућу, писао сценарија, укључио се у пост-комунистички политички живот, али је више од свега истраживао по архивима и библиотекама више земаља, интервјуисао многе сведоке, и пратио многе животне приче људи са обе сукобљене стране, укључујући бивше усташе.

За разлику од већине оваквих мемоара, његова књига се не фокусира само на патње жртава, нити третира њихове прогонитеље , мучитеље и убице као анонимце, безличне и нељудске. Аутор је познавао многе усташке кољаче лично: у младости је играо са њима стони тенис или разговарао на улици. У низу личних историја, убице се појављују као људска бића, и у многим случајевима као морално амбивалентна пре него једнодимензионално зла. И шеф полиције који је помогао  Голдштајну да побегне био  је одговоран за слање многих људи у смрт у стравичном  цонцентрационом логору Јасеновац – и далеко од тога да је у том погледу био изузетак. Достигнуће ове књиге је што геноциду даје људско лице.

Павелић је имао пропорционално скоро исту подршку у предратној Хрватској као Oswald Mosley у предратној Британији и Голдштајн наглашава изнова и изнова одбојност, презир и неодобравање већине Хрвата према његовој кампањи геноцида. Али, она је имала свој ефекат. У једној од многих испричаних прича, аутор се сећа како су усташе сишле у село Благај почетком маја 1941.године,  покупили и стрељали 400 Срба из округа, од којих су многи били из суседног  засеока Вељун, због њиховог  наводног учешћа у непостојећем устанку против режима. Малобројни Хрвати из Благаја су  помогли у масакру. Када су партизани напали село у  септембру 1942, српске удовице су из освете запалиле трећину кућа у  Благају.У годинама које су следиле мит и сећања су довели до тога да се огорченост настави све док Благај није накнадно поистовећен са  усташама, а Вељун са Србима „четницима“.

А 1991.године, између села је поново избио сукоб, део шире етничке мржње и насиља који су завладали у области када се комунистичка држава Југославија распала. Становници Благаја су протерани, а већина кућа збрисана. Године 1995, када је конфликт измешу Србије и Хрватске достигао врхунац, исто се десило са Вељуном. Пошто се наметнути мир вратио, неки сељани су се вратили да поново изграде своје животе. Али када су становници  Вељуна покушали да одрже церемонију у на меморијалу српским жртвама у Благају, гомила од стотинак Хрвата је изашла да им блокира пут, док је једна Хрватица уринирала на масовној гробници и била награђена смехом и аплаузом док је полиција све мирно посматрала: 1941.година није ни заборављена ни опроштена  ни на једној страни.

Голдштајн препричава много оваквих инцидената из 1990-их,  описујући у детаље скрнављења и разарања спомен обележја разним жртвама конфликта од пре пола века. Сећања, често улепшана или извитоперена, подстицала су жељу за осветом. Долазак на власт Титовог комунистичког режима 1945.године мало је учинио да се ове ствари поправе, јер је његово настојање да приведе правди починиоце етничког насиља било подређено потреби да елиминише стварне и потенцијалне непријатеље Комунистичке партије. Даљу огорченост је изазвало то што је Тито на крају рата истребио бар  70.000 наводних усташких војника и оних за које се претпоставља да су били српски, словеначки и босански сарадници окупатора .Не изненађује што Голдштајн одбацује став да је “титоизам,” упркос чињеници да је раскинуо са стаљинизмом 1948, био „комунизам са људским лицеме“. И он га оштро осуђује због тога што је пропустио да се суочи са догађајима из 1941, заташкавајући их уместо да се потрудио да их истера тако што ће их изнети на светло дана.

Иако пружа неке детаље, Голдштајн можда премало каже о улози Католичке цркве у збивањима из  1941.  Неки католички свештеници а посебно неколико фрањевачких монаха, подстицали су принудно превођење православних Срба у своју верзију  хришчанске вере, а мали број њих је осрамотио сопствену религију хушкајући одреде смрти који су касапили онр који су покрштавање одбили. Голдштајн је превише љубазан према надбискупу Степинцу,  који је био спор у дистанцирању од ових догађаја. На крају рата, када је Павелић побегао преко границе у Италију, Ватикан му је пружао склониште док није емигрирао у Аргентина. Озбиљно рањен у покушају убиства који је извршио један агент југословенске Комунистичке партије 1957.године, он се преселио у Шпанију, где је био под заштитом Франкове диктатуре; никад се није опоравио и умро је  1959.

Хрватска коју је оставио за собом била је врло различита од оне којом је владао. Етхничке мржње изазване болним сећањима из 1941 остају, али напори људи као што је Славко Голдштајн да их истерају кроз отворену и искрену реконструкцију догађаја из рата, полако доносе плод. Скептицизам и дистанце су неопходно оружје о тој борби. Као што он пише у закључку, 20.век је био „гробље великих идеала. Научио нас је да су идеали најчешће заводљива привиђења, и да сумња није кобна слабост  већ нужна одбрана од смртоносних уверења“.

– Књигу Ричарда Ј Еванса The Third Reich at War објавио је Пенгуин.

– Овај чланак је исправљен 20. јануара 2014. У претходној верзији је било речено да је Србин уринирао на споменик  српским жртвама масакра из 1941, у  Вељуну. То је учинила Хрватица.

Prevela Nada Ljubić

(објављено у The Guardian 15. јануара 2014.године )

Везане вијести:

Миљенко Јерговић: Почаст човjеку коjи jе видио лице геноцида