Ово што се последњих месеци догађа у Хрватскоj само jе понављање историjе у другим околностима, реприза догађаjа из 1914, 1941. и 1990. године кад jе све почело наjпре минорним акциjама а онда све слободниjим демонстрациjама мржње према Србима. Овога пута могућ jе и хрватско-хрватски сукоб
Веруjем да jе све више оних коjима jе jасно да Хрватска клизи у фашизам. Влада Зорана Милановића – човека неспорно добрих намера, особе коjоj се не може приписати искључивост, нетолеранциjа, кокетирање са десницом и усташтвом, нетрпељивост према мањинама, антисрпство… ништа од тога – показуjе своjе слабашне потенциjале, неодлучност, млитавост и ово што се сада догађа у Хрватскоj може, у краjњоj консеквенци, да прерасте у грађански рат. Међу Хрватима.
Злу jе допуштено да расте Поставка jе, свестан сам, прилично храбра, за многе нема утемељење, али тако нешто не би требало искључити. Зашто? Зато што jе Злу допуштено да се развиjа и сада, након што jе српско питање у Хрватскоj решено, Зло ће почети да jеде оно што jе преостало од целокупне биолошке супстанце државе. Хрватска се никада ниjе обрачунала са усташтвом, никада идеjа усташтва ниjе код Хрвата разоткривена до краjа, она jе по окончању Другог светског рата само персонално обезглављена али идеjа jе остала, негована по тамним и хладним одаjама Католичке цркве, по земљама западне Европе, пре свега Немачке, обjашњавана као жарка, тешко контролисана политичка жеља да се има национална држава, брањена причом о Хрватима коjи су 1941. Године створили своjу самосталну државу као реакциjу на „српску хегемониjу и угњетавање“.
Све док не доживи потпуни пораз у свести хрватског народа усташтво остаjе наjутемељениjи и наjгорљивиjе брањени хрватски национални програм. Свака идеjа о самосталноj Хрватскоj, jош од Анте Старчевића до данас, у основи има мржњу према Србима. Из те мржње рођена jе идеjа усташтва, онаква каква се у изведби, крвавоj и зверскоj, показала од 1941. до 1945. године.
Обновљено усташтво блеснуло jе 1990. године у Хрватскоj и то страшно, губаво лице гледамо све ове године, као саставни део политичког и друштвеног живота Хрватске; кроз Туђмана и његове министре (на челу са Гоjком Шушаком) кроз Анту Ђапића, његове црнокошуљаше и нацистичке поздраве, кроз „Бљесак“ и „Олуjу“, константну опструкциjу протераних Срба да се врате своjим кућама, остваре своjа основна права, кроз разне удруге драговољаца, бранитеља, домољуба, кроз стотине хиљада поштовалаца и следбеника Марка Перковића Томпсона… Усташка идеjа, оживљена, са новом снагом, осмишљеним акциjама и наступима, прети ових дана и месеци да подели Хрватску на фашистичку и ону другу коjа ниjе за фашизам, на усташку и антиусташку државу. Коjа jе jача? Коjа може да победи?
Антисрпска реторика Актуелна догађања у Вуковару и око њега представљаjу образац почетног деловања усташа. Видели смо то, у детаљ исто, 1990. године; антисрпска реторика, кидисање на „српско писмо“, скидање и разбиjање ћириличних натписа и плоча, претње Србима уз поруке да се селе из Хрватске, упирање прстом у комунисте и Југославене као велике противнике сваке изворне хрватске идеjе, ћутање хрватске интелигенциjе и хрватске jавности. Све исто као и 1990. године. Пре тога 1914. и 1941. године. Да не заборавимо; све то се догађа уз стално и предано асистирање Католичке цркве. Ако jе неко сметнуо с ума, ваља га подсетити да jе прва поворка у Вуковару, покренута са идеjом да се ћирилица уклони из тог града, на свом челу имала пет фратара Католичке цркве. Откуда таj и такав ангажман, нервоза, отворено политичко деловање?
Хрватска након дуго времена има председника Владе (Зоран Милановић) коjи никада нигде ниjе изговорио ниjедну реченицу коjа би могла да се протумачи као офирање са усташтвом. Милановићев однос према Србима jе битно другачиjи од, узмимо, односа те врсте какав jе имао покоjни Ивица Рачан. Његова политика, она почетком деведесетих и она кад jе седео у кабинету коjи данас припада Милановићу, била jе антисрпска. Ово, разуме се, не значи да jе Милановић просрпски ориjентисан хрватски политичар (таквих у Загребу ниjе било нити ће бити) али он jе коректан према Србима, Никада ниjедан политички поен ниjе прибрао говорећи нешто против Срба. А могао jе, то му ни Срби не би замерили. Да, и Санадер jе долазио Србима у Загребу на Бадњи дан, честитао им са „Христос се роди“ али jе већ сутрадан на неком од зборова ХДЗ-а имао бар jедну опсервациjу коjа се у основи могла оценити као антисрпска. Слично се понаша и Јосиповић, Милановић jе другачиjи, Милановић jе антифашиста и зато jе мета Католичке цркве.
Прва велика модерна победа усташтва Усташтво и Католичка црква у Хрвата везани су као нокат и месо. Сви битни људи усташког покрета, jош тамо од Јосипа Франка, правог утемељивача усташтва, преко Миле Будака, Павелића, Артуковића, до данашњих букача по вуковарским улицама, изашли су из порте Католичке цркве. Сви управници логора Јасеновац имали су у своjим биографиjама уписано бар годину дана, неки и четири, боравка у гимназиjама, семеништима Католичке цркве. Међу наjмонструозниjим злочинцима усташког покрета било jе фратара, преко 1400 свештеника Католичке цркве, према подацима Виктора Новака, у систему усташке организациjе за време Другог светског рата. Један од управника логора Јасеновац, Мирослав Маjсторовић Филиповић, због своjе крволочности прозван Фра Сотона, био jе свештеник Католичке цркве.
Ко данас може и на коjи начин да заустави пробуђено усташтво у Хрватскоj? Држава се плаши. Милановић jе свестан где и са ким живи, зна да репресивним мерама државних апарата ништа неће моћи да уради. Колико он сам, своjим ауторитетом у СДП-у и jавности Хрватске – лично политичко и страначко кружење му jе млитаво, безидеjно – може да допринесе у разобличавању погубности усташке идеологиjе? Мало. Наjвећа Милановићева мука лежи у чињеници да огромна већина Хрвата уопште не види нити мисли да jе усташтво нешто лоше. Да jе другачиjе, проговорила би та колективна хрватска памет, било би контраповорки по Вуковару и осталим деловима Хрватске. Има ли, осим Игора Мандића, младог лингвисте Мате Каповића, и понеког хрватског новинара, jош некога ко би у Хрватскоj могао да направи фронт према наследницима Анте Павелића?
Пре неколико дана у Вуковару jе усташтво однело прву велику модерну победу над, условно речено, „левом Хрватском“. Да све буде интересантниjе, и горе, ту другу, „леву“, паметниjу, цивилизованиjу Хрватску нису представљали грађани, они коjи се не слажу са антићириличним оргиjањима по граду на Дунаву и у остатку Хрватске, већ Милановић, Јосиповић и неколико министара хрватске владе. Шта се догодило?
На Дан сећања, или како се већ зове таj дан кад се у Вуковар слегне и до сто хиљада Хрвата, из Дубровника, Сплита, Задра, Сиска, Загреба, Вараждина, Осиjека… у жељи да подсети на чин страдања „хрватског Вуковара“ формира се колона коjа из града крене према споменику на Овчари. Ове године „Стожер за одбрану хрватског Вуковара“ ниjе дао државном врху да им се прикључи па су ови, покуњених глава, мало одвоjени, ходали на краjу колоне.
Десетак дана пре тога у Градском већу Вуковара хрватска већина изменила jе Статут, прогласила Вуковар градом посебног пиjетета а у току jе прикупљање потписа широм Хрватске са циљем да се службени Загреб присили на расписивање референдума коjи би донео обавезу да се у Хрватскоj може говорити само хрватским jезиком, писати само латиницом а права националних мањина користити jедино у местима где нехрвати живе у проценту од преко педесет одсто. То jе отворени покушаj легализовања фашизма.
Срби у овоj причи имаjу периферни значаj, удар на њих jе само увод у сукоб ширих размера, са краjњим циљем отимања власти од Милановића и његових левичара. Ту власт преузеће Хрватска демократска заjедница коjа поново, као и почетком деведесетих, постаjе прибежиште наjцрњих идеологиjа, од класичног фашизма до усташтва. Мржња према Србима у Хрватскоj ниjе необична, ниjе кажњива, подразумева се, често jе профитабилна а у овом случаjу она jе само увод у причу, с обзиром да Срби, сведени на три одсто, не представљаjу ни наjмању опасност за хрватску државу.
Зло jе пробуђено, jурца Хрватском и тражи начине да завлада целим простором. Српска супстанца jе уништена, остали су само Хрвати и Зло ће почети да jеде оно што jе остало.
Извор: ПЕЧАТ