„Олуја“ се из Книна полако сели у уџбенике

Овогодишњом појавом од сваке кривице ослобођеног Анте Готовине, на прослави у Книну, додирнут је максимум, сви циљеви су испуњени, све енергије потрошене и „Олуја“ губи код Хрвата значај који је имала, али је баш овогодишње славље у „граду краља Томислава“ отворило један други процес 

Обележаваће Хрвати „Олују“ и даље, али никада више као ових година иза нас. Сви инати и набоји почели су да бледе после онога што се пре неки дан догађало у центру Книна, на обележавању 18 година од протеривања Срба из Крајине. У Београду парастос, болна сећања, упаљене свеће и сузе. У Книну још једно народно весеље које се на крају претворило у скандал и тај скандал у себи носи  вирус који ће у годинама испред нас најзначајнију августовску прославу у Книну свести на мали локални дернек, са појачаном пажњом на тзв. округле годишњице. Откуд такав закључак?

Хрватска више нема шта да слави; протеклих година издувана је  и мржња и сувереност, изговорене све увреде, држане лекција Србима који се у тој држави топе као лед у марту. У ствари,  најмање се славио Дан домовинске захвалности, чак ни победа над Крајишницима, који се, то не би смело да се заборави, у „Олуји“  нису ни бранили; у Книну се инатило међународној заједници због хрватских генерала притворених у Хагу, Готовине пре свега. Судија Мерон (у име налогодаваца) отклонио је ту стајну позицију книнских свечара, Готовина се ове године, у друштву Маркача и Чермака, појавио у Книну, доживео овације, и та прича одвијаће се убудуће у новом оквиру. Локалном.

ЈЕДИНА ВОЈНА ПОБЕДА

Да не буде забуне; „Олуја“ ће остати у хрватској колективној свести као велики догађај, заузимаће у тамошњим уџбеницима и историјским читанкама веома важно место, али ће интересовање за њено службено, формално обележавање сплашњавати. Постигнути су главни циљеви, створена је независна хрватска држава, Срба у Хрватској готово да нема, Хрватска је чланица Европске уније и ту више нема шта да се каже. Са моћним савезницима иза себе, Немачком, Ватиканом и Америком, Хрватској је опроштено све, Хрватска је награђена за злочине над својим грађанима, Хрватска је најбољи пример да се злочин, колективни злочин,  исплати. Правила која у међународној заједници важе за Хрватску не важе, на пример,  за Србију.

У целој овој причи „Олуја“ као хрватска победа  од пресудне је важности, и за службени Загреб и за међународне заштитнике државе Хрватске. Немачку, пре свега. Свима њима, као доказ да су били у праву, потребна је једна велика хрватска победа, успешна операција над силама зла, а Срби су за највећи део Европе оличење зла ево већ више од две деценије. Акција „Олуја“ је једина хрватска војна победа у повјести хрватског народа. Они других победа немају, увек су били у саставу осовина зла; фашизма, нацизма. Можемо да расправљамо зашто је тако, али једноставно, тако је.

 ЗЛО ОШТРИ ЗУБЕ

Нисам сигуран ни да ће Зоран Милановић, задржи ли се на месту премијера Хрватске до следећег августа, опет доћи у Книн. Из два разлога; у понедељак су га извиждали као лошег фудбалера на локалном травњаку што он, сујетан какав јесте, то себи више неће допустити, и друго, ко год да дође у Книн следеће године, и у годинама после тога, биће у сенци Анте Готовине. Извиждан је ове године и Иво Јосиповић, али то медији у Хрватској гурају на маргину вероватно због опште срамоте. Јосиповићу су највише звиждали кад је говорио да Хрвати морају пружити руку и онима који су били на другој страни, а припадају мањинским националним групама, што ово посматрање и оцењивање наводи на закључак да је петог августа ове године у Книну почело унутархрватско трвење. Срби више нису опасност, тачније, нису противници јер их нема, зло ће почети да тражи нови објекат вршења радње и то зло, а мислим на проусташки елемент унутар хрватског народа, оштри зубе на све који нису са њима. Милановић, без сумње, није.

Милановић је, написао сам то, а овде понављам уз нескривено задовољство, једини хрватски политичар који до сада није изговорио ни једну једину реченицу коју би Срби могли да протумаче као увредљиву, претећу или можда као двосмислену. Јосиповић јесте. Поштоваоци Павелићеве идеологије, а такви су у Книну звиждали, виде у Милановићу главног противника. Бар сада и у овом времену. На страну шта све Милановић није урадио за Србе, а очекивало се од њега. То сада није тема.

Хрватска већ неколико дана улаже приличне напоре да инцидент у Книну сведе на разумну, подношљиву меру. У том циљу приведен је један локални кабадахија који је, вели полиција. звиждао. Ко год је гледао снимак из Книна зна да није звиждао један човек већ неколико стотина људи. Ти исти су, нема сумње, по окончању службеног програма, сели у кола и спустили се доле до Дрниша,  у Петрово Поље, у село Чавоглаве, где Марко Перковић Томсон има своју прославу „Олује“. Одавно би то било отворено усташко оргијање са десетинама хиљада учесника да службени Загреб није запретио хапшењима, пре тога доношењем адекватног закона, па се „блажено сјећање“ на усташку државу у Чавоглавама обавља потихо, испод гласа, под шатрама уз врућу јагњетину и хладно пиво. Запева се и понека усташка будница, тамо пред зору кад у Чавоглавама више нема ни новинара, ни ревносне полиције.

МЕСИЋ И ГОЛДШТАЈН

Усташко лице дела хрватског друштва појавило се пре Книна у Србу, 27. јула, на дан када је некадашња Република Хрватска славила Дан устанка. У тој малој личкој вароши и даље, сваког 27. јула, дође стотинак људи, од којих 90 одсто Срба, да се присете далеких дана, протканих младошћу, здрављем, црвеним заставама, сликама које за неку годину нико више неће извлачити из прашњавих албума. Дакле, у Србу су славили антифашисти, а неколико стотина метара даље против тог славља протествовали следбеници усташа, са нескривеним порукама мржње према Србима и комунистима. Међу антифашистима, уз Милорада Пуповца, највећу пажњу привлачили су Стјепан Месић, бивши председник Хрватске, и Славко Голдштајн, један од најутицајнијих интелектуалаца данашње Хрватске. И један и други свакако са значајном одговорношћу за данашње постојање оних у црним кошуљама на себи и Максом Лубурићем у срцу. Кад је требало да се боре против усташтва, почетком деведесетих, и Месић и Голдштајн су ћутали, тачније, Месић се по иностранству хвалио усташком државом. Голдштајн је покретао медије у којима је дивљала идеологија крајње хрватске деснице, усташтва. Ово што данас чине и један и други заслужује похвалу, али само уколико те активности посматрамо изоловано, изван контекста, што би се рекло, или ако смо у потпуности заборавили догађаје у Хрватској од пре двадесет  и неку годину. Месић и Голдштајн отворили су почетком деведесетих и врата и прозоре усташтву у Хрватској.

Могу ли Срби у свему овоме нешто да промене? Не. Шансе су постојале, али их више нема. Једна од њих – навешћу је упркос убеђењу да ће код неких изазвати подсмех – била је Влада РСК у прогонству. Био сам сведок њеног формирања, са неким малим саветодавним интервенцијама. Молио сам их да две ствари непрестано имају на уму; Хрватску као самосталну независну државу чије се границе не могу мењати и сопствену позицију која мора да буде једнако удаљена од свих политичких партија, коалиција и покрета у Београду. Прво што су учинили било је усељење у страначке просторије Српске радикалне странке у Земуну и ту је био крај једне идеје која је, са другачијим вођењем, могла да се материјализује и постигне одређене резултате.

ЕВРОПА ЋЕ ТОЛЕРИСАТИ УСТАШТВО

Службени Београд, посебно онај ДОС-овски, учинио је много у корист Хрватске, а на штету дела свог народа који сваког петог августа спомиње свој изгубљени завичај. Ко се данас уопште сећа како је, колико дуго и колико упорно свака Влада Србије, после „октобарске револуције“, ћутала пред Загребом о правима Срба из Хрватске. Ко данас уопште спомиње ону донаторску конференцију на коју је пристао Борис Тадић, са местом одржавања у Сарајеву, на којој је међународна заједница требало да се испрси са милијарду евра, а све са циљем да се реши проблем станова отетих од Срба из Хрватске. Ни конференције, ни донатора; Хрватска је постала члан Европске уније, Србија за тај „мали уступак“ тежак неколико милијарди евра, ништа није добила.

Може ли гореспоменути унутархрватски сукоб ескалирати ускоро и какве ће облике попримити? Све зависи од Томислава Карамарка, председника ХДЗ-а. Он тамбура на затегнутој жици хрватства, нетрпељивости према Србима, он је у овом времену тој проусташкој булументи највећа нада да ствар није изгубљена. Ако се неко нада да ће усташтво у Хрватској избледети уласком те земље у ЕУ, вара се. Нове економске невоље које Хрватску чекају закономерно ће надувавати политичке екстреме, а у Хрватској се то – од Старчевића, преко Франка, Павелића, Маспока, до Туђмана – увек претвара у бујања усташтва. Вара се и онај ко мисли да би Европа на то могла интервенисати. Па Европа је ову Хрватску, засновану на мржњи и етничком чишћењу Срба, и створила.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: ПЕЧАТ