Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Имаjу ли Срби у Вуковару право на своjу историjу и зашто се значаj овог народа у прошлости града гура под тепих?
Оног момента када су обjављени резултати пописа становништва у Вуковару подигла се и прашина око увођења ћирилице у овом граду, с обзиром да су Срби прешли ону зачарану границу од 33,33 одсто како би остварили право на употребу свог jезика и писма. Истог момента почела jе и хаjка на ћирилицу, а помало и на све што jе српско.
Од тада, негде од почетка децембра прошле године, па до данас, а како ствари стоjе вероватно jош много дуже, слушаћемо како ћирилице у овом граду никад ниjе било, како њу нико не користи, па до онога да jе она четничко писмо. Такве речи обичних грађана (коjе сте могли често чути на разним телевизиjама) и не чуде, jер не можемо очекивати да људи знаjу све и да су детаљно упућени у прошлост Вуковара. Они говоре само оно што им jе сервирано и пласирано, не само у медиjима, него и на поjединим званичним туристичким таблама, интернет страницама и сл.
Уколико сте некад имали прилику погледати страницу града Вуковара могли сте прочитати мноштво историjских података. У неколико реченица, дат jе хронолошки приказ историjе на ушћу Вуке у Дунав, али с jедним огромним недостатком. Случаjно или намерно, Срби се овде помињу тек у траговима, а наjвише у делу коjи се односи на последњи рат. Наравно, овде су приказани као лоши момци.
Тако не можемо видети ни када су изграђени православни храмови, коjе су српске институциjе и удружења овде били активни у прошлости, не знамо колико jе било познатих Срба из овог града, као ни податак да jе Срба на овом простору било и пре доласка Турака. Уз све то, неизоставан jе и час о идеjи Велике Србиjе, док су обе Југославиjе, и монархистичка и комунистичка, биле великосрпски настроjене.
На интернет страници града сазнаjемо да се са доласком Турака, на ово подручjе насељаваjу православни Власи, а то су по писцима градске историjе вероватно они Срби коjе jе бечки двор прихватио „из потребе за радном снагом“. Сазнаjемо да jе штедионица овде основана 1861. године без података ко су били њени оснивачи, да jе Хрватски дом отворен 1922, а садашња, иначе руинирана зграда Српског дома, званично jе отворена и освећена 17 година пре, на Светог Саву 1905. године и то на месту на коjем се претходно налазила зграда подигнута 1822. године и служила jе као школа, али и за потребе касниjе основаног Вуковарског српског певачког друштва „Јавор“. Међутим, оваj податак нећете нигде наћи на саjтовима градских институциjа.
Потпуно jе маргинализован податак да су Срби током 18, 19. и на почетку 20. века, дакле у времену Хабзбуршке монархиjе, били међу водећим трговцима и занатлиjама у Вуковару. Они су овде имали своjу Српску кредитну банку основану 1899. године као задругу, затим занатлиjску задругу чиjи jе оснивач 1876. године био Сава П. Лазић, Прву српску опанчарску задругу из 1901. године, Добротворну задругу Српкиња и др.
Улице Вуковара без вуковарских Срба
Угледни српски трговци, привредници, адвокати, професори, лекари и богати слоj грађанства активно су учествовали у друштвеном животу овог града. Често су примали у госте, тада угледне личности двоjне монархиjе, а данас историjске личности коjе су оставиле изузетан траг у српскоj и, слободно се може рећи, европскоj култури. Али, о томе ни помена. Можда jе то и разлог што данас у Вуковару немамо ни jедну улицу коjа носи име неког Вуковарца српског порекла. Као да име песника Захариjа Орфелина ниjе битно, не само за српску историjу, с обзиром да jе он оснивач првог часописа на целом словенском jугу. Вероватно му jе велика мана што jе написао песму „Плач Сербиjи“. Не значи ништа ни име Јована Гавриловића, jедног од три српска намесника Кнежевине Србиjе у време док jе кнез, потоњи краљ Милан Обреновић, био малолетан. Шта творцима градске историjе значе имена Јустина Михаиловића, Алексе Пауновића и многих других.
Уколико бисте данас као туриста дошли у Вуковар, не бисте посетили ни jедну православну цркву, изузев ако сами то затражите. А Срби овде имаjу своjе две цркве, jедну у ужем центру града из 1737. године, а другу у шуми (излетишту) Адица, из 1808. године за коjу су чувеном грофу Елцу своjевремено све до 1848. године плаћали по два дуката годишње. Иначе, за неупућене, Срби су у Вуковару своjу цркву имали и много пре, па су тако за своjу, вероватно дрвену цркву, jош 1578. године Турцима плаћали „тапиjску таксу“ на црквено земљиште коjа jе износила 300 акчи. Колика jе та вредност у данашњим валутама, мање jе битно, али и то jе доказ да Срби овде нису од jуче. Такође, некадашњи и jош увек не обновљени спомен парк Дудик, стратиште стотине Срба из времена Другог светског рата, нема никакав туристички значаj.
Кад помињемо Турке, потребно jе навести и податак коjи jе пренео Ристо Михаиловић, иначе писац књиге „Из прошлости Вуковара, обзиром на тамошње Србе“ написане 1890. године, коjи jе поменуо извештаj путописца Максимилиjана Приндштетера из 1608. године како у Вуковару поред Турака живе Угри (Мађари) и Раци (Срби). Да jе извесни Приндштетер кроз Вуковар пролазио век и по касниjе, могао би записати да су овдашњи варошки кнезови били Гаврило Димић, Арсениjе Поповић, Стоjша Милосављевић, Ђуко Костић, Стоjан Чавић – сви Срби.
И ниjе само српска историjа избачена из свега тога. Ако се вратимо у садашњост или ближу прошлост, видећемо да ни jедна манифестациjа коjу српска друштва и институциjе организуjу, ниjе уврштена у било какав туристички програм, па чак ни у градски годишњак, иако су такви програми финансирани од стране града, а и сам jе градоначелник био на некима од њих.
Тешко да можете негде видети да и данас у Вуковару постоjе битне српске институциjе и организациjе. О Заjедничком већу општина нигде нема података, конзулат Републике Србиjе као да не постоjи, а српска културна друштва, међу коjима jе и Вуковарско српско певачко друштво „Јавор“ из 1869. године, мање су битна. Рад ових организациjа у локалним градским медиjима готово jе неприметан и они као да не постоjе.
Када се све ово сабере и одузме, ниjе ни чудно што су грађани неупућени и необавештени о томе како су и Срби у знатноj мери стварали и дизали углед Вуковара и то наjвише у периоду Аустроугарске монархиjе.
И у то време Срби су се борили како би очували своj идентитет, своjу веру и jезик, али ни тад, као ни данас, кроз ту борбу никога нису угрозили, као што то ни данас не желе.
Срђан Секулић
Извор: ДВЕРИ СРПСКЕ
One Response
Bilo bi vrlo interesantno da neko vec jednom napise ( s obzirom da nigde ne mogu da pronadjem ) korektno objasnjenje kako je , zasto i ko je Baranju , iz sastava Vojvodine odnosno Srbije dao Hrvatima . Ovaj podatak ne zna 99,99 % srba , a verovatno ni hrvata .
Cinjenica je da je do 1946 godine Baranja bila sastavni deo Vojvodine odnosno Srbije . Posedujem knjigu Zlocini okupatora u Vojvodini , Baranja i Backa , izdata 1946 godine .