СРЦЕ ПОД ПРИТИСКОМ: Промаја и мрак

Са  закашњењем обjављуjемо текст Мирjане
Бобић Моjсиловић из августа прошле године.
Мишљења смо да квалитетан текст увиjек заслужуjе да се обаjви….

ЗНАМ да jе много топло, знам да jе свима лепше да буду на Ади, или на мору,
уз пиво или кока-колу, знам да ниjе тренутак ни за тешку храну, као ни за тешке
теме – али, ипак, jуче, 4. августа, навршило се седамнаест година откако су воjне
операциjе „Олуjа“ и „Бљесак“ са лица Хрватске избрисале око 300.000 Срба, коjи су
у конвоjима, оставивши све што имаjу, кренули у Србиjу. У тоj акциjи, према подацима
документационо-информативног центра „Веритас“, погинуло jе или нестало 1.960 Срба,
од коjих 1.205 цивила, међу њима 522 жене и 12 деце.

Хашки трибунал jе у априлу прошле године осудио хрватске генерале – Анту Готовину
на 24, а Младена Маркача на 18 година затвора, док jе генерал Иван Чермак ослобођен
кривице. У пресуди Анти Готовини утврђено jе да jе операциjа „Олуjа“ била удружени
злочиначки подухват на челу с председником Фрањом Туђманом, ради протеривања српског
становништва из Книнске краjине. У међувремену су документи показали да jе тадашњи
председник Хрватске Туђман, уочи „Олуjе“ обjаснио „да Србе треба ударити тако снажно
да нестану“.

И остало jе познато. Срби су скоро нестали из Хрватске, неки су се вратили
на своjа огњишта, али нису дочекани с добродошлицом, хрватски дужносници смањуjу
броj протераних Срба, а Хрватска ускоро улази у Европску униjу. Ниjе познато да
ли ће Томпсон певати том приликом, а ниjе ни битно. Дан када jе почела операциjа
„Олуjа“ Хрватска обележава као државни празник, док исти датум Срби посвећуjу сећању
на своjе страдале сународнике, али jе то сећање некако, онако, српски релативно.
Много jе велика врућина, и ко ће тога да се сећа? Лето, уосталом, кратко траjе.

И као што су неки одавде пре седамнаест година продавали jадним српским избеглицама
воду и воће на уласку у Београд, тако и данас изгледа као да та трагедиjа мало кога
овде дотиче. А Милорад Пуповац, председник Српског народног већа, изjавио jе у Загребу
да су Срби jедине цивилне жртве рата деведесетиих коjима таj статус ниjе признат.

Шокантно jе да такву изjаву ниjе имао петљу да изговори ниjедан политичар из
Србиjе. Шокантно jе да jе држава Србиjа пустила, на све могуће начине, да прича
о српским жртвама буде некако мање важна и некако мање политички коректна од приче
о српским злочинима – да jе некако пристала да зарад комплимената из света не таласа
сувише на ту шкакљиву тему, за коjу се тешко налази саговорник у свету.

Јер, у нашим медиjима jе у последњоj децениjи невероватно снажно промовисана
идеjа да jе све што се десило Србима – некако заслужено. Имплиците, и злочини учињени
према Србима, као и етничко чишћење, треба толерисати. Имиџу лоших момака, коjе
jе стигла заслужена казна, умногоме су доприносили овдашњи медиjи, коjи су свако
таласање на ту тему проглашавали назадним, националистичким, па чак и злочиначким.

Кад боље размислимо, ни о злочину коjи су починиле НАТО снаге над овим народом
овде се скоро уопште не говори – не само што су нас бомбардовали осиромашеним ураниjумом
него су земљу засули касетним бомбама, од коjих наши људи и данас гину. Ниjе упутно,
jер jе неко рекао да Србиjа треба да уђе у НАТО да би ушла у Европу. А Европа нема
намеру да се бави српским исправљањем Дрине, нити српским жртвама, бар не док се
главни посао не заврши.

Али, ниjе поента више ни у Европи, ни у Хрватскоj, ни у Косову. Ако смо сами
направили атмосферу да jе обележавање, помињање и преброjавање српских жртава (без
обзира на то да ли се ради о Јасеновцу, Јадовном, „Олуjи“ или Братунцу) ретроградно
и некако неукусно, ако смо кротко прихватили улогу jединих негативаца и криваца
за распад бивше СФРЈ, и ако немамо снаге да ствари назовемо правим именом, онда
немамо много чему да се надамо.

Шта су за нас касетне бомбе, и нестали, и протерани, кад о томе ништа не jавља
Си-Ен-Ен и Би-Би-Си? Да ли уопште постоjимо ако нас о томе на време не обавесте?

Све док рачунамо на истину и правду других, а нисмо спремни да се суочимо са
нашим сопственим уништеним системом вредности, бићемо и даље само жртве коjе никоме
нису важне. Мање jе оваj народ пострадао од „Олуjе“ и „Бљеска“ колико jе пострадао
од српске промаjе и мрака.

Пише: Мирjана Бобић Моjсиловић