Нове скандалозне одлуке Хашког трибунала су „западнобалканске“ борце за „истину, одговорност и помирење“, бациле на муке. Угрозиће, кажу, „регионалну сарадњу“.
Ако мене питате, када би угрожавање „регионалне сарадње“ била jедина негативна последица хашког безакоња, то и не би била нека штета.
Да, на пример, два хрватска генерала нису добила ослобађаjућу пресуду – од „регионалне сарадње“ не би могло да се живи.
„Помиритељи“ би мантрали о томе како jе „правда задовољена“ и како ваља „окренути нову страницу“ у историjи „региона“, и похрлити у сусрет „светлоj будућности“, а оне хиљаде убиjених и стотине хиљада из Хрватске протераних Срба, претпостављам, оставити на милост и немилост „мрачноj прошлости“, како „иста“, то jест „светла будућност“, не би била угрожена.
С друге стране, прича о „злочиначком карактеру Републике Српске“, упркос оноликим у Хагу политички осуђеним и оноликим у току суђења страдалим Србима, наставила би да се понавља несмањеним интензитетом.
Јер jе – тако су борце за „истину одговорност и помирење“ научили на „НГО“ семинарима – Република Хрватска „политички коректна“, а Република Српска „политички некоректна“ чињеница.
Председници Републике Србиjе би могли да и даље мирне душе председницима Републике Хрватске поклањаjу лексиконе Yu митологиjе, а ови би мирне душе могли да наставе са „узвратним“ поклонима у виду књига о Вуковару.
Јер – за разлику од „политички некоректног“ помињања „Олуjе“, помињање Вуковара jе „политички коректно“.
Е, да – рећи ће комесари „истине одговорности и помирења“ – али Вуковар jе претходио Олуjи.
Помињање онога што jе jе претходило Вуковару, међутим, ниjе „политички коректно“.
Као што jе „политички коректно“, па чак и обавезно, непрестано помињати Сребреницу, али jе „некоректно“, готово забрањено, чак и шаптати о Скеланима, коjи су Сребреници непосредно претходили.
„Коректно“ jе понављати мантру како су „рат у Босни почели Срби“, а некоректно jе подсетити на чињеницу како су први покољ у тоj бившоj jугословенскоj републици, у месту Сиjековац, извршиле хрватске jединице уз асистенциjу локалних Бошњака, коjи су тада jош увек били Муслимани, са великим, а не само малим словом „м“.
Помињање чињенице да jе у Сараjеву, том симболу „српске агресиjе“, прва жртва рата био српски сват, кога су на сред Башчаршиjе, испред старе православне цркве, убили“ неустрашиви браниоци града“ – борци за „истину одговорност и помирење“ називаjу „релативизациjом историjских чињеница“.
Питање да ли jе на оним празним столицама предвиђеним за жртве опсаде Сараjева било места за српског свата и остале жртве унутрашњег терора коjи су током опсаде вршили „храбри браниоци“, осуђуjе се као „ругање жртвама“!?
Нечувену несразмеру у броjу у Хагу процесуираних Срба и припадника других народа коjи су у рату учествовали, не само ако се узме у обзир броjност тих народа него и у поређењу са броjем жртава, борци за „истину одговорност и помирење“ су или прећуткивали или правдали „примарном српском кривицом“, инсистираjући на чињеници да су под истрагом и „они други“.
Чињеницу да jе у акциjи Олуjа из хрватске нестала „коjа“ стотина хиљада Срба и да су том приликом извршени евидентни злочини, међутим, за разлику од чињенице да jе Сараjево очишћено од „коjе“ стотине хиљада Срба, нису оспоравали ни наjострашћениjи талибани борбе за „истине“ коjе jе проjектовала „међународна заjедница“. И зато су се сада, када се испоставило да за Олуjу у Хагу неће бити осуђен ама баш нико, нашли у небраном грожђу.
Орвел, Кафка и Бжежински
Дошло jе, наиме, до jавне колизиjе између стварних циљева оних коjи господаре овим делом света и циљева коjи се преко CNN-а и сродних медиjа масовне комуникациjе, као рогови за свећу, продаjу масама мање или више незаинтересованог човечанства.
Наравно да су ти циљеви у колизиjи, жестокоj да жешћа бити не може, одавно jе jасно и непоправљивим наивчинама, под условом да су заинтересовани да се о тоj ствари информишу.
Али, будући да jе у данашње време броj људи спремних да се у нешто озбиљниjе упуте незнатан, речена противречност, иако ниjе таjна, ниjе ни претерано jавна.
Испоставља се да jе Џорџ Орвел био у праву у принципу, али jе омануо када су у питању ниjансе. У његовоj антиутопиjи jе говорити истину забрањено, док у систему коjи на његову проjекциjу неприjатно подсећа, а коjи jе ступио на снагу са шест-седам година закашњења у односу на предвиђени датум, истину исписуjу сами његови креатори, али jе публикуjу у ограниченом тиражу.
У књизи „Велика шаховска табла“, Збигњев Бжежински, jедан од креатора „Новог светског поретка“, тако, отворено саопштава да су приче о људским правима, моралу и правди, шарена лажа коjа се користи и користиће се како би се подривали режими коjи стоjе на путу успостављању орвеловске стратешке доминациjе.
И та књига се без икакве цензуре – а ко би смео да цензурише „великог стратега“ – преводи и штампа на наjразличитиjим jезицима, у наjразличитиjим деловима света.
Заинтересовани поjединци су, тако, привилеговани да истовремено читаjу Бжежинског и на телевизиjи гледаjу како његове шарене лаже „раде посао“. Да се на тренутак запитаjу како jе то могуће, а онда, полако али сигурно, долазе до застрашуjућег сазнања.
Будући да телевизиjу гледаjу сви, а књиге, уопште, а посебно уколико нису у питању књиге за малоумне, чита релативно мали броj људи, „велики креатор“ може себи допустити да заинтересоване упути шта им се спрема, пошто не постоjи начин да jавном мњењу сурова истина буде занимљивиjа од риjалитиjа, од коjих jедан – гле случаjности – носи злокобно има Орвеловог Великог брата.
И не само да то „велики стратег“ може себи да допусти. Далеко од тога да jе у питању пуки хир. Та књига и њено слободно штампање и дистрибуциjа имаjу веома практичну сврху.
Она заинтересованим, па, да се претпоставити, и побуни склоним људима, како се то на новоговору каже: „шаље jасну и снажну поруку“.
А порука jе: систем jе тако савршен да његов креатор може jавно да га демистификуjе, а да његово функционисање не буде угрожено.
Према томе – ти коjи седиш и читаш речену књигу, истовремено гледаjући како се њена пророчанства остваруjу у пракси, схвати да о систему у ком живиш не можеш рећи ништа битно горе од онога што jе рекао сам његов творац, па jе, према томе, узалудно да било шта говориш. Истовремено, то што jе творац рекао не занима масе заузете гледањем и слушањем глупости коjе им се пласираjу преко средстава масовне комуникациjе, до коjих не можеш стићи. А и ако стигнеш, и кажеш шта имаш, неће ти бити допуштено да то поновиш довољно пута да би твоjа истина постала истинитиjа од лажи коjу jе проjектовао творац система, а коjа се, по прецизном „медиjа плану“, понавља безброj пута, у паузама забавних садржаjа, како би они коjи jе слушаjу са пола уха, ишчекуjући нови шоу, чак и са пола уха могли да jе чуjу.
Елем, нема начина да их заинтересуjеш. И зато jе наjбоље да ништа не предузимаш. Или, ако си залудан, можеш да покушаваш немогуће. Креатору jе свеjедно.
Да антиципира тако савршен систем, Орвел ниjе био кадар. Тако нешто jе, у метафоричном смислу, пошло за руком само великом Францу Кафки.
Бжежински и Западни Балкан
Да ли jе новим хашким скандалима „велики креатор“ – наравно, не мислим на Збигњева Бжежинског главом и брадом, мислим на систем коjем jе jедан од твораца био – одлучио да амнестира хрватске и албанске „савезнике“, до коjих му, а посебно до хрватских савезника, ако ћемо поштено, и ниjе нарочито стало? Да ли jе хтео да самог себе ослободи „моралног“ – пошто се „правног“ свакако jеднострано ослободио – баласта злочина коjе су починили његови савезници, уз подршку коjу им jе, као што и приличи „творцима“, и у хрватском и у албанском случаjу пружао с неба? Или се, можда, „креатор“ показао слаб на пешкеше коjе му, као некада великом везиру у Стамбол, шаљу „кооперативни западнобалканци“? Или jе у игри од свега помало?
Како било, ниjедан од ових мотива не би био довољно jак да jе онима коjи се питаjу до даљег спиновања на „Западном Балкану“ стало. Концепциjа Збигњева Бжежинског jе, међутим, на „Западном Балкану“ већ поодавно остварена, и ту продавати шарене лаже више ниjе нужно. Суштину коjу jе у деловима света коjе ваља превеслати упутно држати подаље од масовних конзумената, у потчињеним деловима ниjе згорег потчињеним масама сасути у лице.
Да се види ко jе газда. И да се види да газда може да уради шта му падне на памет. Ако ни због чега другог, оно само зато што му се може.
Што би рекли преко баре: „becouse he can „.
А западнобалкански борци за „истину, одговорност и помирење“, у условима у коjима газда може све што хоће, испоставили су се као колатерална штета огољелог волунтаризма у ком за њихово спиновање нема места.
Свако чудо за три дана
Због тога њихова, делом искрена, делом глумљена огорченост, њихова обjашњења и тумачења, делуjу до зла бога невешто и бедно, недоследна ономе што су говорили до jуче, и што ће, извесно, наставити да говоре од сутра.
И због тога би им, руку на срце, било наjпаметниjе да ћуте и чекаjу да се прашина слегне, с надом да ће систем рогови-свеће, иако у овом делу света више ниjе неопходан, наставити да функционише по инерциjи, услед недостатка нових идеjа за смислено упошљавање бирократске пропагандне машинериjе Великог брата.
Ако тако буде – а извесно jе да ће бити – већ за коjу недељу ће, рачунаjући на кратко памћење jавног мњења, моћи да наставе са слањем „позитивних“ и мање позитивних, али у сваком случаjу „jасних и снажних порука“, „конструктивним диjалозима“, „суочавањима са неприjатним чињеницама“, „имплементациjама“ и осталим „симпатичним“ активностима.
Регионална сарадња ће поново постати приоритет.
Show must go on.
Извор: ГЛАС СРПСКЕ