Стефан Каргановић: ИМАЈУ ЛИ ЦИФРЕ ХАШКОГ ТРИБУНАЛА ЈОШ УВЕК ИКАКАВ СМИСАО?

Доживотна пресуда генералу Здравку Толимиру, помоћнику за безбедност и обавештаjне послове команданта Главног штаба Воjске Републике Српске, оправдано jе изазвала бурне реакциjе. Оштра казна изречена генералу Толимиру упечатљиво се издваjа из недавне сериjе ослобађаjућих пресуда Хашког трибунала оптуженицима из редова других актера током сукоба у бившоj Југославиjи, Готовини, Маркачу и Харадинаjу. Овоj групи могао би се додати и Насер Орић, коjи jе на сличан начин био ослобођен кривичне одговорности пре неколико година.

Наведени контраст без сумње указуjе на суштинску неjеднакост по националном кључу оптужених пред Хашким трибуналом. Међутим, поред тога важно jе бацити професионални поглед и на форму и садржаj пресуде генералу Толимиру, jер то суд дискредитуjе неупоредиво више од сваке компаративне анализе коjа би се базирала на разматрању других предмета.

Као што jе познато, генерал Толимир jе проглашен кривим за учешће у два удружена злочиначка подухвата у jулу 1995. од коjих се први односи на убиjање, а други на етничко чишћење муслимана у Сребреници и Жепи. Први УЗП судско веће jе оквалификовало као геноцид.

Конкретно у вези са опсегом убиjања, пресуда у предмету Толимир садржи неке интересантне нове моменте у односу на раниjе констатациjе разних већа Хашког трибунала о броjу жртава. Упадаjу у очи две различите  цифре, на шта ћемо се у продужетку вратити. Новина jе у томе да jе у  задњоj пресуди броj жртава смањен за око трећину у поређењу са званично „пресуђеним чињеницама“ по овом питању коjе су важиле све до  недавно.

Као што jе познато, до Толимирове пресуде пред Хашким трибуналом било jе прихваћено да су у оквиру сребреничке операциjе српске снаге по преком поступку погубиле „између 7.000 и 8.000 заробљеника“. (Првостепена пресуда у предмету Крстић, пар. 84)  По пресуди генералу Толимиру, међутим, броj жртава сада износи 4,970, ако их разматрамо у вези са релевантним тачкама оптужнице, или 5,749 ако диjапазом разматрања проширимо да обухвати све за коjе веће тврди да су били погубљени, што укључуjе лица чиjе се убиство не помиње у оптужници. Коментар на ову задњу поjединост задржаћемо за касниjе. За сада, битно jе само истаћи то да се броj жртава Сребренице коjе признаjе Веће у предмету Толимир креће у оквирима за око трећину испод стандардне цифре од 8.000.

Одакле изненадна уздржаност овог Већа, у односу на претходне, када jе у питању броj жртава? Да би се ценио могући значаj нове рачунице треба обратити пажњу на методолошке олакшице коjе у овом предмету Веће себи  пружа, што му омогућава да податке предочене током суђења тумачи на начин коjи jе наjпогодниjи за потврђивање тезе о геноциду, чак и да се прихвати релативно мањи броj убиjених.

У вези са утврђивањем геноцидног умишљаjа оптуженог (mens rea), Веће сматра да „броj жртава ниjе битан“. (Пар. 726) Поjам групе коjа чини предмет геноцидне радње намерно ниjе строго одређен, већ се по Већу може дефинисати од случаjа до случаjа, на основу комбинациjе обjективних и субjективних критериjума.  Довољно jе да релевантна група, по процени већа, има неки посебан идентитет. (Пар. 735) Уништени „део“ групе, чак и када jе броjчано мали, може подржати закључак о геноциду уколико „представља губитак коjи ће се одразити на способност групе да преживи“. (Пар. 749) Наjзад, Веће наjављуjе да jе његов „поjам умишљаjа флуидан“, што се обjашњава као могућност састављања и повезивања елемената из разних извора како би се стекла слика о стању свести оптуженог и других чланова удружења (УЗП) коме jе припадао. (Пар. 772)

Веће на таквим основама констатуjе да jе „постоjао удружени злочиначки подухват да се убиjу воjноспособни мушкарци“ Сребренице (Пар. 789). Додаjе да за то „не постоjе непосредни докази“, па набраjа индиректне. (Пар. 790) На темељу таквих елемената, Веће стаjе на становиште да jе постоjала геноцидна намера да се убиjањем воjноспособних мушкараца истреби муслиманска заjедница у Источноj Босни, у чему jе „учествовао оптужени у сарадњи са другим официрима руководећег кадра ВРС“. (Пар. 791)

Ова разматрања Већа пружаjу некакву назнаку о томе зашто се, у овом предмету, у погледу броjа жртава заузима мање догматски став. Критериjум  за утврђивање геноцида знатно jе олабављен и мање везан за околности квантитативне природе. (У другостепеноj пресуди Крстићу 2004. године, Веће у пар. 8 jош увек инсистира на томе да уништени „део“ групе мора бити квантитативно „знатан“ да би подржавао закључак о геноциду.) Удаљавањем у овоj пресуди од квантитативног критериjума, инсистирање на донедавно строго прописаном минимуму од 7.000 до 8.000 жртава изгубило jе раниjу важност. На пример, у случаjу Жепе Веће jе констатовало „геноцид“ на основу ликвидациjе само три особе из општинског руководства. (Пар. 1147) Закључак jе мотивисан тезом, коjа jе свакако дискутибилна али jе тренутно пред Трибуналом на снази, да су они кључна лица тако да jе њиховим убиством наводно доведено у питање преживљавање те заjеднице као целине. Становништво енклаве Жепа броjало jе око 4.500 људи, и ако jе тамо убиjање само три особе  довољно за геноцид, онда логично следи да у случаjу Сребренице ако хоћете да и то буде геноцид више нисте принуђени да се довиjате на све могуће начине како би доказали да jе тамо побиjено 8.000 особа. Још jедном по реду радикалном редефинициjом поjма „геноцид“, Трибунал jе поjедноставио своj задатак и олакшао себи посао. Шта ће Маjке Сребренице о томе да мисле и да ли ће годишњи масовни укопи у Поточарима сваког 11. jула постати смешни када ускоро броj сахрањених пређе нову званичну цифру од 4.970, то њих уопште не занима.

У закључку, треба истакнути два момента. Прво, велика обазривост Већа да поред свега, када су цифре у питању, у редуковању ипак не оде исувише далеко, исувише нагло, огледа се у две табеле са прорачунима жртава, у пар. 570 и 596 пресуде. Са професионалног становишта, оваj маневар jе врло интересантан. У првоj табели наводи се броj од 4.970 жртава  према тачкама 22.1–22.4  из оптужнице, што jе суштински у реду, с тим што би се о неким од тих цифара могло расправљати. Међутим, у пар. 596 поjављуjе се друга и нешто већа цифра од укупно 5.749 „муслимана коjе су убиле српске снаге“, од коjих неколико стотина уопште ниjе везано ни за jедну од тачака наведених у оптужници.

Ово представља невероватно и отворено нарушавање основних норми судског поступка. Приликом разматрања кривичне одговорности оптуженог, суд увек остаjе у оквирима оптужнице. На правном факултету су ме учили да судском већу ниjе дозвољено да тражи доказе кривице коjа ниjе обухваћена оптужницом, са циљем да на таj начин допринесе погоршању правног положаjа оптуженог. Али као што смо управо видели, у предмету Толимир првостепено веће jе поступило управо тако. Очигледно, Хашки трибунал  делуjе на основу сопствених правних принципа.

Поред овога, знатно смањење званично утврђеног броjа жртава има и других импликациjа, а не само то што у предметима Младић и Караџић Хашка мећа ослобађа мучне обавезе да измишљаjу конструкциjе помоћу коjих ће премостити широк jаз између ниже, мање-више доказиве, и прилично веће, пропагандно освештане, цифре жртава. У предмету Толимир, Веће  jе саслушало исте сведоке и предочени су му скоро исти материjални докази у вези са броjем жртава као и претходним већима, коjа су констатовала знатно веће цифре,  па се ипак определило за цифру коjа jе за трећину мања. Неминовно се поставља питање: коjем већу и коjоj методологиjи за тумачење доказне грађе би требало да веруjемо?

Противуречност закључака хашких већа у погледу укупног броjа жртава у Сребреници разоткрива неспособност свих њих, седамнаест година после догађаjа, да понуде минимално поуздан прорачун о димензиjама људских губитака.

Стефан Каргановић

Везане виjести:

СРЕБРЕНИЦА: ЗВАНИЧНА ПРИЧА НА „АПАРАТИМА ЗА ВЈЕШТАЧКО ДИСАЊЕ“

Сребреница фалсификовање историjе

Дама у црним чизмама и заслужена казна за „негирање геноцида“