Враћање „коренима“ хрватске државности

У Србиjи се, сваког часа, расправља о понекоj антисрпскоj изjави неког од Хрвата. Недавно смо имали порицање Јасеновца као „српског мита“ – порицатељ jе био управник Бискупског архива при централном хрватском архиву, римокатолички патер Стjепан Разум. Онда jе Жељко Керум, градоначелник  Сплита, другог по величини града у Хрватскоj, изjавио на Хрватскоj телевизиjи да никад не би прихватио Србина за зета, да Срби у Хрватскоj мораjу да знаjу где им jе место, да већина Хрвата мисли исто, али да то не могу да кажу. Нико од званичника, па ни Иво Јосиповић, коjи себе представља као „заштитника Срба у Хрватскоj“, ниjе реаговао на Керумове тезе. Ратко Дмитровић, у своjоj анализи „Керум jе, господо, у праву“, каже: “Керум jе Србима приписао контролу над хрватским банкама, што jе заиста виши ниво лудила, пошто Срби не контролишу ни банке у Србиjи, а камоли у Хрватскоj, али то асоцира на атмосферу из Ваjмарске републике и на однос Нeмаца према Јевреjима“ („Печат“,235/2012 ). Такође, Дмитровић jе истакао да званична Хрватска не реагуjе на овакве изjаве из простог разлога што већина Хрвата мисли исто као и градоначелник Сплита.

Зато jе краjње време да се поново суочимо са темељним,а стално прикриваним, координатама хрватске државности, из коjих се усташтво сигурно не може одстранити. Доносимо два сведочења. Једно припада усташком боjовнику Јосу Орешковићу, а друго jе интервjу са заповедником Јасеновца, Динком Шакићем, своjтом Макса Лубурића. (Шакић jе интервjу дао по повратку у Хрватску, на фарсично „суђење“- враћен jе, као и Артуковић, да би био сахрањен на родном тлу.) Прво сведочење jе нарочито битно, jер jасно доказуjе каква jе улога римокатолицизма и крижарских братстава у формирању усташког покрета (оснивача крижарског покрета,коjи jе,као милитантни римокатолицизам, касниjе формирао људе попут Орешковића, Ханса Ивана Мерца, папа Иван Павао Други jе 2ОО3, у Бањалуци, прогласио „блаженим“). Друго сведочење jе више него занимљиво: Динко Шакић показуjе не само да се не каjе за оно што jе учинио у Јасеновцу (зато jе Енрико Јосиф и говорио да jе Бог већ казнио већину Хрвата, коjи и даље сматраjу НДХ делом свог идентитета, наjтежом казном – непокаjивошћу) ,већ и „исповеда“ геополитичке идеjе Павелића и дружине, сасвим сигуран да ће НДХ кад-тад победити. Његов интервjу jе занимљив и због сведочења о узаjамном разумевању усташа и хрватских комуниста, коjи су, свако на своj начин, били „горљиви домољуби“. Српском читаоцу остаjе само да чита и размишља о прочитаном, тражећи начина да се стварност Другог светског рата, када су Земун и Срем били у НДХ, никад више не понови.Да не заборавимо: оба ова сведочења преузели смо из веома упутне књиге Јована Бошковића „NDH-други пут/Lux Croatie,Наш дом,L Age d Homme,Београд 1999.

ИСКАЗ ЈОСА ОРЕШКОВИЋА     

На суду, усташки боjовник Јосо Орешковић испричао jе следеће: “Још као ђак шестог разреда госпићке гимназиjе ступио сам 1939. године у вjерску организациjу ‘Крижари’. Ту су нас под фирмом вjере одгаjали у усташком духу. На наше састанке долазили су Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола била jе: ‘У име Криста – убиj антикриста!’. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организирали смо и своjу ударну jединицу, коjа jе ноћу нападала љевичаре. Кад jе дошло до рата и расула jугославенске воjске, ми смо jе разоружали. Одмах смо ступили у усташе, jер смо то сматрали своjом националном дужношћу. Мене, с jош неким Госпићанима, одредили су у логор Слано, на отоку Пагу. Ту су се налазили наjвише Жидови и Срби, а било jе и неких Хрвата – љевичара. Кад сам дошао онамо, запањило ме кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали, тако да су многи полудjели од жеђи. У то jе дошла нова скупина заточеника. Старjешине су нам дале наређење да одвоjимо двjеста заточеника из прве партиjе, да их одведемо на море и побиjемо. Ја и неки моjи другови нисмо могли. Онда су нас грдили и предбацивали нам какви смо то ми Хрвати и усташе. Говорили су да ниjе усташа онаj тко не може с весељем убити Србина, Жидова и комуниста.

Да нас придобиjу за убиjање, давали су нама младима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дjевоjке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети коjу хоћемо, али да их послиjе акта морамо убити. Неки младићи опиjени вином и занесени страшћу почели су тако убиjати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам jавно рекао. Након пар дана дошао jе у логор неки виши функционер из Загреба. Звао се Лубурић. Дошао jе да погледа рад логора. Тек тада jе започело право клање. Све море око Пага било jе црвено од крви. Лубурићу су реферирали да jа и jош неки нећемо да убиjамо. На то jе Лубурић сазвао све усташе, построjио нас и одржао говор у коме jе рекао да су издаjице усташтва они коjи не могу убиjати Србе, Жидове и комунисте. На то jе упитао тко jе таj ‘усраша’ коjи не може да убиjа. Јавио сам се jа и jош неколико. Како сам био први по реду од тих коjи су се jавили, Лубурић ме jе позвао пред строj и упитао ме какав сам jа то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам му да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убити неприjатеља у борби, али да не могу убиjати овако голоруке људе, а особито жене и дjецу. Он се на то насмиjао и рекао да jе и ово борба и да Срби, Жидови и комунисти нису људи, него звjерад и да jе наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће, да jе неприjатељ Поглавника и Хрватске, као и они. На то jе позвао jедног из своjе пратње и нешто му шапнуо.

Оваj jе отишао и донио двоjе мале двогодишње жидовске дjеце. Лубурић ми jе предао jедно диjете и рекао ми да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене праснули у смиjех, ругали ми се и викали – усраша, а не усташа! Онда jе Лубурић извадио нож и заклао преда мном диjете говорећи: ‘Ево, овако се ради!’. Кад jе диjете вриснуло и прснула крв, око мене се све завртjело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао, рекао ми jе Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми jе под ногу ставио оно друго диjете. Онда jе заповиjедио: ‘Удри!’ Ударио сам ногом и згњечио главу дjетету. Лубурић ми jе пришао, потапшао ме по рамену и рекао: ‘Браво! Бит ћеш ти jош добар усташа!’ Тако сам убио прво диjете. Након тога сам се опио до смрти. У пиjанству сам, заjедно са друговима, силовао неке жидовске дjевоjке, а онда смо их поубиjали. Послиjе се нисам требао ни опиjати.

Касниjе, кад jе Слано ликвидирано, и сви његови заточеници побиjени, послан сам у котар Кореницу на чишћење Срба. Што сам ту радио, знате…

Јосо Орешковић, усташки боjовник, у свом исказу пред судом, прољеће 1942 (изв. Шиме Бален: Павелић, Загреб, 1952.)

***
Ви сте господине Шакићу, били егзекутор?

– Не, jа сам за вриjеме НДХ био часник хрватских оружаних снага, побочник генерала Лубурића и његов наjповjерљвиjи и наjблискиjи сурадник, па и род jер сам се ожењен његовом сестром. Као особа од посебног повjерења увиjек сам био на располагању и поглавнику.

Гдjе сте се с њим упознали?

– С генералом Лубурићем упознао сам се 8. вељаче 1942. Дошао сам из Загреба у Јасеновац. Хтио сам се укључити у усташку построjбу.

Колико сте тада имали година?

-Навршио сам 21 годину. У Јасеновац сам дошао 18. вељаче 1942. и био сам распоређен у Први усташки обрамбени здруг. Надао сам се да ће ме распоредити у неку борбену jединицу, но ставили су ме у административни уред. Тамо сам остао мjесец дана, након чега су ме премjестили у логор Стара Градишка гдjе сам био побочник заповjедника логора Миле Орешковића.Одредили су ме да водим замjену заточеника: тражили смо два наша дужносника, др. Карла Вагнера и Мирка Вутуца коjе су заробили партизани, а ми смо њима предали др. Андриjу Хебранга, његову (касниjу) супругу Олгу, Секу Подунавац, Младена Ивековића, Владу Лончарића, Пубу Кемпфла, Маjу Комар и jош тринаест заточеника. Било jе то 23.руjна у селу Цаге, код Окучана.

Уочи те замjене збила се jедна занимљива и досад необjављена епизода. Био сам присутан разговору између Лубурића и Андриjе Хебранга, коjи jе текао отприлике овако: ‘Ето, Андриjа, одлазиш на слободу, међу своjе. Доста смо разговарали о нашоj хрватскоj трагедиjи, о жртвама коjе jе поднио хрватски народ за туђе пробитке. Браћа су се стољећима клала међусобно, jедни за интересе Запада, други за интересе Истока. Као и данас, jедни гледаjу у Москву, а други у Рим. Апелирам на твоjу хрватску свиjест, брани хрватске интересе у круговима своjих идеолошких су-мишљеника, као што jа браним Хрватску од четника, Талиjана, Ниjемаца и великосрпских партизана’.

Хебранг jе погледао у очи боjника Лубурића и рекао: ‘Можда ће моjа глава пасти за Хрватску приjе него твоjа’. Лубурић jе чврсто стиснуо Хебрангову руку и затим га jе воjнички поздравио. Такав jе био растанак двоjице великих родољуба: приjатељски, иако су се налазили у супротним идеолошким таборима. Хебранг ниjе одступио од своjих идеолошких назора и увjерења, а Лубурићу су били интереси Хрватске изнад политике и идеологиjе. Обоjица су имала пред очима круту стварност jер су из трагичне хрватске повиjести нешто научили.

Што сте радили у Јасеновцу ?

– Био сам надстоjник опћег одсjека, обављао сам дужност замjеника заповjедника логора. Дошао сам у студеном 42. а 1944. именован сам управитељем логора Јасеновац. Остао сам тамо до студенога 1944. године, након чега сам премjештен у Загреб у Обавjештаjни центар обрамбених здругова, на дужност побочника за посебне послове код генерала Лубурића.

Кад данас говорите о том времену, као да с поносом истичете све те дужности. Значи ли то да сами себи ништа не предбацуjете, да се не каjете?

– Управо то. Поносан сам на своjу прошлост, на све што сам чинио. Обављао сам дужност према своjоj домовини. Нема ниjедне државе на свиjету коjа нема затворе и логоре, и нетко ту незахвалну дужност мора обављати. У оно вриjеме на функциjе коjе сам jа обављао могли су доћи само они изабрани, они коjи су схваћали суштину усташке револуциjе и опстанка хрватске државе.

Ми нисмо били нацисти ни фашисти, борили смо се за своjу државу. Долазили смо у оружане сукобе и с Ниjемцима и с Талиjанима када су они покушали прекорачити границе коjе смо им одредили као савезницима. Талиjани су били наши неприjатељи, иако су нам били савезници. Морали смо их трпjети jер другог излаза тада ниjе било. Наjважниjе у свему jе било то што смо добили своjу државу, или, како би рекао др. Старчевић: ‘Нека jе хрватска држава уру широка и уру дугачка- само нека jе!’ Данас се математички може доказати да ниjе постоjала НДХ четири године рата, никада не би могло доћи до 30.свибња 1990. НДХ jе била темељ на коjему jе изградена данашња Хрватска.

Обjасните ту тврдњу.

– Господин Богдан Радица, хрватски писац, новинар, Титов ‘Goebells’, дошао jе у Сjеверну Америку и на Сабору Хрватског народног виjећа, 7.руjна 1975. у Торонту jавно jе рекао, пред двиjе тисуће свjедока: ‘Господо, да НДХ коjим случаjем ниjе постоjала, ми би jе данас морали измишљати. Јер данас се не можемо позивати на Томиславову Хрватску, то jе предалеко, а неприjатељи су нам увиjек говорили да ми нисмо кадри живjети сами, као држава, већ увиjек с неким, или Мађарима, или у Аустро-Угарскоj или у Југославиjи.

Али НДХ данас сигурно не користи Хрватима. Била jе хрватска држава, али и фашистичка творевина.

– То jедноставно ниjе истина. Ми се не смиjемо од тога прати, ми не смиjемо признати и пристати на ту тезу. Разумљиво jе да нам Срби подмећу и подваљуjу. Људи су се згражали када сам своjевремено рекао да сам усташа. Јесам и доживотно то остаjем. Поносан сам што сам обављао дужности коjе су биле повjераване само наjсигурниjима. Ако ми данас кажемо сву истину о НДХ немамо се чега стидjети, можемо се само поносити jер смо бранили хрватске интересе, бранили смо државу на чиjим темељима jе настала ова данашња Хрватска.

Смиjе ли се држава бранити и злочинима? Јесте ли jе ви тако бранили, будући да сте били управитељ Јасеновца?

– То jе била легална, на закону установљена установа у коjу су били упућивани сви они коjима jе било доказано да су радили на рушењу и уништењу хрватске државе и коjи су били опасни за jавни ред и сигурност. Јасеновац ниjе био никакав санаториj, али ниjе био ни мучилиште каквим га приказуjу Срби.

То jе jавно изjавио и jедан члан међународне комисиjе Црвеног крижа у вељачи 1942. након посjета Јасеновцу. Када сам jа био заповjедник, у коловозу 1944. дошла jе у логор међународна комисиjа на чиjем челу jе био jедан швицарски Жидов, господин Шмидлин, делегат швицарског Црвеног крижа у Загребу. Заjедно смо, тиjеком три, четири дана обишли Јасеновац, Стару Градишку и остала имања гдjе су затвореници радили. И он особно, jавно ми jе честитао на уређењу логора и на поступцима према логорашима, посебно према његовим сународњацима Жидовима.

Ми никога нисмо стављали у логор због његове вjере или расне припадности. Таман да jе био моj отац, а противник државе Хрватске, доспио би у логор. Ми никога нисмо дискриминирали, ни Србе због православља, ни католике, ни Жидове, само оне коjи су били неприjатељи хрватске државе.

Различити су подаци о броjу убиjених у Јасеновцу. Што ви о томе знате ?

– Спремам књигу, изниjет ћу точне податке, само оно што jа особно знам. Документират ћу их. Али морам по стоти пут рећи да у Јасеновцу ниjе било масовних убиjања. Према траjању логора, према пучанству у њему, помор jе био природан и нормалан: увиjек jе у логору било око 3000 затвореника.Унутарњу управу имали су сами заточеници, углавном Жидови. Они су водили администрациjу, од расподjеле хране, до расподjеле посла. Цилига, коjи jе био почасни становник Јасеновца писао jе фантазиjе, али након генералове смрти ипак jе рекао неколико истина, на примjер, да jе Лубурић био заштитник Жидова.

Ми смо у нашим воjним jединицама имали доста хрватских Жидова коjи нису носили усташке униформе и коjи су се борили за Хрватску. Након рата настало jе натjецање тко ће више лажи и измишљотина измислити о Јасеновцу, тко ће исказати веће броjке.

Ипак, убоjстава jе било?

– Не поричем, али ни близу тих измишљотина. Ево, изниjет ћу вам jедан конкретан случаj, случаj Миле Бошковића. Био jе истакнути комунист, Црногорац, jедан међу првима коjи jе дошао из Београда у Хрватску, да jе огњем и мачем уништава. Доспио jе легалним путем у логор и према њему се поставио људски и приjатељски, jер jе био Црногорац, а генерал Лубурић jе имао посебну наклоност према Црногорцима, не знам због чега, можда због своjих веза са Секулом Дрљевићем и осталим Црногорцима коjи су доказивали да jе Црна Гора била приjе, за вриjеме турске окупациjе, Црвена Хрватска.

Бошковић jе стриjељан у Јасеновцу због криминала: унутарња логорска управа покрала jе своjе супатнике, гостили су се као гаврани а на штету логора. Крађа jе откривена и главна логорска управа осудила их jе на смрт. Генерал Лубурић наредио jе да се Бошковић стриjеља, jер jе за Црногорца наjвећа увреда и срамота умриjети на вjешалима. Ја сам издао налог за то стрељање. Таj Бошковић jе према комунистичким изворима стрељан три пут: наjприjе у Загребу, онда jе ренегат хрватски Антун Милетић рекао да сам га jа особно убио уз риjечи: ‘Е, докторе, тебе ћу као класног неприjатеља особно стрељати’, и трећи аутор jе написао да га jе особно стрељао генерал Лубурић.

Но, убиjен jест?

– Да, због криминала. Ми смо били људи према заточеницима. Они коjи су већ били унутра, нису нам били опасни. Ја сам сате и сате провео разговараjући са Цилигом и другим многим истакнутим хрватским комунистима. Био сам присутан разговору генерала Лубурића с др. Андриjом Хебрангом, Био jе то људски разговор. Ако смо стрељали, извршили смо то по налогу надлежног суда, на основу закона. Ниjе било масовног убиjања.

Али и закони могу бити неправични и неморални.

– Ја вам само кажем да jе функционирала правна држава, пуно боље него ли у Титовоj Југославиjи. Правна држава ниjе била у сукобу с моралом. Немамо се чега стидjети ни одрицати.

Мирно спавате?

– Као беба. Имам 73 године и мало ми jе осам сати сна. Данас кад би ми се пружила прилика доћи на исту дужност, прихватио бих. Али, било би другачиjе. Ја сам своjевремено jавно рекао да сам онда био млад, и да данас о много чему другачиjе мислим. Али након свега што смо доживjели након свибња 1945., и данас са своjих седамдесетљећа, кад имам дjецу и унуке, понављам: исто бих учинио. Жао ми jе сваког људског живота, али морам рећи да ми jе жао што нисмо учинили све оно што нам се приписуjе, jер да смо то тада учинили, данас Хрватска не би имала проблема, не би тко имао писати измишљотине.

Како то да сте остали живи?

– По налогу генерала Лубурића напустио сам Хрватску 7. свибња 1945. у девет сати из Драшковићеве улице, с налогом да у Аустриjи будем веза с поглавником Павелићем и хрватске државне владе. Отишао сам у Аустриjу са шогором, коjи jе оженио сестру моjе жене, пуковником Јаковом Далом, суцем. Успоставили смо везу с поглавником коjег су сви други напустили, припремили смо му упориште у Корушкоj гдjе jе дошао у пратњи покоjног Божидара Каврана и Иве Перчевића. Чувао сам поглавника шест мjесеци у Аустриjи, а након тога смо га превели преко Алпа у Италиjу. Растали смо се, касниjе смо се састали у Буенос Аиресу.

Имате дjецу, стидите ли се према њима?

– Стариjи син Анте родио ми се 10. травња…

Какву сте то имали везу с Богом?

– Видите да ништа ниjе случаjно! Поглавник му jе био крштени кум. И другом сину Томиславу био jе кум. Били смо као обитељ. Лубурић jе сматран десном руком поглавниковом. Заиста, били су два тиjела, али jедна душа, jедна мисао кад jе риjеч о обнови хрватске државе. Генерал Лубурић ниjе направио ни jедан корак без знања и одобрења поглавника. Касниjе су многи говорили да jе Лубурић био држава у држави, да jе радио што jе хтио. То jе наjобичниjа лаж. Нитко не зна боље односе од мене између њих двоjице.

Поглавник никада никоме у вриjеме НДХ ниjе дошао у приватни стан. У мом стану, на Пантовчаку 94, био jе пет, шест пута. Када jе Лубурић доживио авионску несрећу и добио потрес мозга, поглавник jе долазио у наш стан и тамо су правили реконструкциjу оружаних снага. Лубурић jе био наjповjерљивиjи поглавников човjек. Нас двоjица смо тиjеком времена читали поглавникове мисли, ниjе требао рећи што треба учинити, из разговора смо то схватили.

Нисте одговорили на питање: стидите ли се пред дjецом и унуцима?

– Не, не стидим се пред дjецом. Поносим се. И она са мном. Имам два сина, jедну кћерку и четверо унучади. Стариjи син ми jе инжењер, рођен jе 1946., млађи jе професор повиjести, а кћерка jе психолог. Говоре перфектно хрватски, млади син и кћерка већ су били у Загребу, а и стариjи би сутра преселио. Моj брат Томислав директор jе рафинериjе у Босанском Броду, сад jе избjеглица, а имао jе пуно проблема због мене.Моjа дjеца читаjу све повиjесне изворе, и оно што ми пишемо, и оно што неприjатељ пише и свjесни су да другачиjе нисмо могли. Често спомињемо и пуч Вокић-Лорковића. Било jе илузорно да успиjу. Били су жртве jугославенске обавjештаjне службе коjа им jе подвалила да могу ући у савезнички табор.
Када су покушали пуч, Тито jе сjедио с Черчилом у Касерти и разговарали су и само се jедном у дугом разговору споменула риjеч ‘Хрватска’. Тито jе већ био признат као савезник и партнер. Чудило ме да Лорковић, као културан човjек, то ниjе схватио. Требао jе имати шире политичке погледе. Али код њега jе превладала људска слабост, болесне амбициjе.

Према вама, Павелић ниjе имао никаквих грешака, слабости?…

– Ниjе имао никаквих слабости, све до 1956. када су га окружили jугославенски агенти. Био jе државник, родољуб, а нама ниjе било другог излаза.

Сматрате ли jош увиjек да jе Павелић био добар државник? Да споменем само предаjу диjела Хрватске Талиjанима… Осим тога, он jе ипак био губитник, а ми смо ипак остали без државе.

– Хрватска jе била у циjелом свом етничком подручjу, са Сриjемом, са Боком Которском, Херцеговином, коjе су традиционално увиjек биле хрватске земље. Ни данас их се нећемо одрећи. Нема спаса и живота за Хрватску без БиХ и обратно. БиХ jе умjетна творевина, коjу jе направио Тито да ослаби Хрватску и зато jе убиjен др. Андриjа Хебранг. Убиjен jе и стога што jе знао да Тито ниjе Хрват. Ниjе то био Јожа из Кумровца!

Него што?!

– Жидов из Одесе. Јосип Валтер Ваjс. Њега jе устоличио друг Стаљин. Никада о томе нисте чули? Па о томе се годинама говори.

Ниjе ли се Павелић могао другачиjе понашати, боље одиграти своjу улогу?

– Нисмо могли боље. Ми смо били на правоj страни, али Запад нас ниjе хтио. Ни Енглеска, ни Француска, ни међународна масонериjа. Наш кардинални хрватски гриjех и данас jе да смо ми Хрвати скоро тиjеком 14 стољећа остали вjерни Петровоj столици, као католици, унаточ неких потеза ватиканске политике коjа jе понекад ишла против народних интереса. Масони и даље мисле уништавати хрватски народ, економски, политички, морално, па да нам наметну своjе планове. Они би хтjели обновити Југославиjу.

Ви мислите да се повиjест може поновити, да jош jедном изгубимо државу?

– То не! Оваj пут jе нећемо изгубити jер на челу те државе стоjи човjек коjи има многе предности, коjи jе велики државник, а за вриjеме рата jе био на страни побjедника. Нема човjека у Хрватскоj његова калибра. Ми се данас налазимо под Јелачићевим репом и видимо само оно што jе око нас, а др. Фрањо Туђман jе, да сликовито кажем, на врху катедрале и његов jе видик шири и већи. Лако jе приговарати! Ми нећемо изгубити државу jер руске снаге желе прећи границу установљену у Јалти. Амерички утjецаj jе до Дрине. Руси и Срби пjеваjу да jе Босна српска и руска. Ми се Босне не смиjемо одрећи.

Али Срби су прешли Дрину!

– Муслимани ће присилити Србе да се врате. Муслимани су етнички Хрвати, хтjели – не хтjели. Доћи ће све на своjе. Хрватска ће ослободити своjе краjеве, али доћи ће до рата између Србиjе и Хрватске, то jе неизбjежно. Ми се морамо на то спремити.

Динко Шакић, управитељ хрватског конц-логора Јасеновац: Обављао сам своjу дужност, Магазин, 2/1995., Загреб

Пише: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Извор: НСПМ