Будимир Лончар jе, како пише у строго поверљивом записнику са затвореног састанка у кабинету тадашњег заменика савезног секретара за иностране послове, посвећеног „случаjу Валдхаjм“ на краjу издиктирао и задатке коjе jе државни врх наложио Министарству иностраних послова, везано за ову аферу, коjа jе очигледно издигнута на наjвиши могући ниво.
Неко jе хтео да занемари жртве усташко-немачких покоља на Козари
Лончар jе наложио да се „израдиинформациjа“ за председништва република и покраjина у коjоj нагласак треба да буде на политичкоj оцени „случаjа Валдхаjм“ (нагласио Б. С.); да се за потребе чланова Председништва обради сва расположива документациjа о Валдхаjму, како она коjа jе Југославиjа своjевремено предала одговараjућоj комисиjи Уjедињених нациjа, тако и она добиjена из Вашингтона, а нарочито jе важно хитно превести сву расположиву грађу са немачког jезика.
При том се инсистира да се посебна пажња посвети „установљавању чињеница где се Валдхаjм директно поjављивао као извршилац злочина и где као наредбодавац, а где jе била његова улога као припадника штаба немачких jединица“; наглашено jе такође да jе потребно припремити нову изjаву Савезног секретариjата за иностране послове у коjоj би се пошло „од свих познатих и већ обjављених чињеница са одговараjућим квалификациjама, са циљем да се чињеница да jе Југославиjа тужила Валдхаjма као ратног злочинца не доведе у питање, а уjедно да одговор зашто након упућивања документациjе ОУН 1948. године ниjе настављен поступак против Валдхаjма.
При том се може користити, наравно уколико се на основу целовите обраде расположиве документациjе не установи супротно, и чињеница да jе 1962. године донет Закон о амнестиjи (нагласио Б. С.). У зависности од процене и даљег развоjа, наша евентуална изjава може послужити да се Валдхаjм ‘дотуче’, али на начин коjи неће изазвати негативне последице и реакциjе аустриjског jавног мњења (нагласио Б. С.)“.
ДРУГАРСКА УПОЗОРЕЊА
У овоj калкулантскоj причи коjа заудара на дволичност и, наjблаже речено, прикривено прижељкивање да се у афери догоди обрт и Валдхаjм преживи или у, у наjгорем случаjу, да за његов пад не буду заслужни Југославиjа и они коjи су jе у том тренутку водили и представљали, врхунац ипак представља jедан од последњих закључака из овог строго поверљивог акта, онаj коjи подразумева и упрезање новинара, односно гласила у ову политикантску игру:
„Као алтернативу евентуалноj изjави ССИП – налаже Председништво СФРЈ, а преноси Будимир Лончар, треба припремити коментар Тањуга, при чему треба ангажирати способног писца текста, а уjедно и повjерљивог (читаj: послушног, прим. Б. С.) коjи ће се придржавати договора уколико се одлучимо да коментар не обjавимо“ (нагласио Б. С.).
А да jе моjа сумња о умешаности Будимира Лончара и комплетног државног врха у аферу спасавања Валдхаjма оправдана, посредно ми jе тада потврдио и Црногорац Светозар Дурутовић Дуро, jедан од тадашњих високих савезних фукционера задужених за област информисања – каже Данко Васовић.
– Он ме jедног дана, кад се моjа књига о Валдхаjму коначно поjавила, позвао на ручак и онако другарски, земљачки, замолио да не правим никакву промоциjу књиге и не таласам више око тога. И њему jе очигледно било jасно колико сам у праву, односно колико jе провидна игра државних органа – докле, до кога сежу њени корени, па jе на таj начин желео да ме смири и предупреди пуцање бруке и разголићивање ове афере.
А притисци на мене су, нарочито интензивирани кад се сазнало да припремам и књигу о Валдхаjму. И док сам jа, на jедноj страни, прикупљао и веома опрезно селектовао документациjу, коjа jе све убедљивиjе говорила о нацистичкоj прошлости аустриjског председника, односно кубурио око тога ко ће књигу обjавити, на другоj страни сам све чешће добиjао „добронамерне“, анонимне телефонске поруке да се оканим тога, а онда су почеле чак и отворене претње. Уследило jе и неколико „посета“ особа коjе су се директно из Беча запутиле у Београд да ме упозоре да књигу не смем обjавити, да се афера Валдхаjм мене директно не тиче, тим више што сам jа спортски новинар.
Београдска „Младост“ се одважила и понудила ми да обjави моjу књигу. Ја сам последњу тачку у рукопису ставио 20. октобра 1987. jер jе уговором било прецизирано да се књига поjави до краjа те године. Норвешко издање моjе књиге се поjавило из штампе месец дана касниjе, а тадашњи главни уредник „Младости“ Братислав – Брацо Грубачић jе стално, из мени тада неразумљивих разлога, одуговлачио са обjављивањем моjе књиге на српском дотле да сам jа све озбиљниjе почео да сумњам да jедно упозорење Влада Дедиjера ниjе било празна прича. Наиме, након прве сумње, коjу jе код мене подгреjао Симон Визентал, да сам jа у мрежи, под дебелом присмотром службе државне безбедности и ко зна коjих све сила коjе су упрегнуте да зауставе обелодањивање истине о Валдхаjму, касниjе ми jе, у ери припреме, односно при завршетку рукописа књиге, и Дедиjер додатно отворио очи: – Твоjа књига – рекао ми jе том приликом – никада неће видети бела дана и ти и не слутиш под каквом си обавештаjном контролом и пажњом jер jе Курт Валдхаjм пар екселанс совjетски агент, суво, двадесетчетворокаратно обавештаjно злато совjетске агентуре…
Човек КГБ – Сем што ми jе без двоумљења потврдио да jе Курт Валдхаjм главни човек КГБ-а за оваj део Балкана, Антон Колендић ми jе такође казао – сећам се, било jе то 1987. године и седели смо на ручку у ресторану „Босна“ у Београду – да сам непрекидно под присмотром и да jе врло могуће да ће покушати и да ме уклоне, односно ликвидираjу. Рекао ми jе такође да jе Валдхаjмов главни заштитник тада челни човек у држави Лазар Моjсов. При том ме подсетио да jе Моjсов био jугословенски амбасадор у Бечу у време кад jе аустриjски шеф дипломатиjе био Курт Валдхаjм, а онда кад jе Валдхаjм засео у столицу генералног секретара Уjедињених нациjа Моjсов jе изабран за председаваjућег Генералне скупштине Уjедињених нациjа. А да све буде до краjа сумњиво или у наjмању руку чудно, Валдхаjм и за шефа свог кабинета у Уjедињеним нациjама поставља нашег човека – Рудиjа Штаjндухара!
Светски хит – Глас да jе књига о Владхаjму спремна за штампу проширио се свуда, па Данко Васовић каже: – Опседали су ме и страни новинари, интересовало се више издавачких кућа из Париза и Лондона, било jе и ласкавих понуда поjединих светских агенциjа за радно ангажовање, али jе све то код мене будило додатни опрез и поjачавало одговорност према чињеницама и документима до коjих сам долазио.
Тек тада ми, заиста, више ништа ниjе било jасно. Занемео сам од чуда и нисам могао да веруjем шта ми човек прича. Мислио сам jедноставно: старац пролупао, прича глупости, има параноjу, или jе посенилио, па му се привиђаjу ствари коjе здравом уму ни у сну не могу доћи (Дедиjер ми jе ово, памтим добро, испричао у свом стану у Копитаровоj Градини негде краjем 1986. године jер смо тада неколико дана провели заjедно). Кад jе потом видео да jе ђаво однео шалу, да се све заиста уротило против мене, да се обjављивање моjе књиге безразложно одлаже, Владо Дедиjер jе написао писмо лично Слободану Милошевићу. Обратио му се као главни човек за геноцид у Српскоj академиjи наука и уметности и председник Раселовог суда и тражио од њега да интервенише да се обjави моjа књига
Извор: ВЕСТИ
Везане вијести:
Афера Валдхаjм у Југославиjи (8): Моjсов вуче конце
Афера Валдхаjм у Југославиjи (7): Усташе га одликовале
Афера Валдхаjм у Југославиjи (6): Сви памте злог поручника
Афера Валдхаjм у Југославиjи (5): Крваве серенаде
Афера Валдхаjм у Југославиjи (4): Крваве серенаде
Афера Валдхаjм у Југославиjи (3): Злочинац са шифром
Афера Валдхаjм у Југославиjи (2): Поноћни састанак
Афера Валдхаjм у Југославиjи (1): Прљава игра из Беча