Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Симон Визентал jе, сећа се Данко Васовић приче овог гласовитог Јевреjа, следећи jедну послератну jугословенску листу ратних злочинаца, 1956. године у Паризу открио и ухватио Ел Хусеиниjа, великог муфтиjу jерусалимског, за Јевреjе jедног од наjвећих ратних злочинаца.
Пљевља са познатом Хусеин пашином џамиjом
Он jе, поред осталог, био духовни инспиратор свих злочина злогласне „Ханџар дивизиjе“:
– Ја сам га открио, ухватио и кад сам хтео да га предам Југословенима, из Београда ми jе стигао одговор: не, хвала, таj за нас ниjе ратни злочинац! Ви сте дакле сакрили и помиловали тог злочинца и заташкали његова злодела – рекао jе срдито Визентал мени, скамењеном од чуда, пошто jа о томе до тада, наравно, нисам поjма имао jер jе и то до тада очигледно била велика и строго чувана таjна. Може се само замислити какав jе то био шок за мене коjи сам живео у уверењу да jе Југославиjа jедна моћна и праведна држава и коjи сам одрастао и васпитаван на ловорикама jугословенства – коjи сам се и отворено декларисао као Југословен, а и потичем из породице коjа jе све дала и подредила тим идеалима.
Мутна биографиjа
Ја jедноставно у том тренутку у то нисам могао да поверуjем, ко велим: Визентал претеруjе, ниjе могуће да jе Југославиjа крила оне коjи су нам толико зла нанели.
И током тог другог сусрета и разговора са Валдхаjмом, када ме обасуо комплиментима да сам jедан од ретких новинара коjи jе коректно пренео његову причу, односно да су „Вечерње новости“ jедине од свих jугословенских гласила коректно писале о њему, он се свим силама упињао да негира било какву своjу умешаност и везу са било коjим злочином:
– Дубоко осећам ратну трагедиjу Југословена – рекао ми jе Валдхаjм док смо 30. марта 1986. године, уз доручак разговарали у Нусдорфу, педесетак километара од Салцбурга – и ако сам некоме дужан да причам о томе, онда су то Југословени и, молим вас, jош jедном пренесите да сам спреман да у свако време седнем са комисиjом jугословенских историчара да разговарамо, да заjеднички рашчистимо све дилеме. Ја сам невин, нема крви на моjим рукама…
Сведочење Италиjана – У поплави свакоjаких изjава и сведочења коjа jе изазвала афера Валдхаjм, нарочито jе занимљиво казивање седамдесетпетогодишњег Италиjана Рената Куалоглуа из Милана, коjи jе као пешадиjски потпоручник 84. пука италиjанске дивизиjе „Венециjа“ ратовао у Црноj Гори и 1943. године се затекао у Пљевљима, у време кад jе тамо боравио и Валдхаjм. Његово сведочење jе своjевремено обjавио италиjански „Еспресо“, а у целини га jе касниjе пренела титоградска „Побjеда“:
– Лице тог младог официра, кога сам видео како малтретира заробљену jевреjску децу, коjи jе чак ударио мог помоћника када се сажалио и jедном детету понудио комад хлеба, лице jе Курта Валдхаjма – тврдио jе Куалогло.
Кунем се да нисам знао за депортациjе Јевреjа и кунем се да никада нисам видео нити jедног jединог партизана… Направио сам грешку кад сам рекао да сам био на Козари. Анализираjући
са своjим сином, дошао сам до закључка да сам тада био у Пљевљима и тек касниjе сам видео да jе то место географски прилично удаљено од Бањалуке и Козаре где jе била велика битка у лето 1942…
Том приликом ми jе, поред осталог, детаљно испричао и о свом боравку у Пљевљима, представљаjући то као jедну лепу, готово романтичну епизоду у његовоj мутноj ратноj биографиjи.
– Пљеваља се наjрадиjе сећам. Тамо сам провео наjмање два месеца. Вероватно и више, ниjе се лако сетити свега после 43 године. Сада се сећам да сам пар дана био и у Бањалуци, али сам се опет вратио у Пљевља…
У кући где смо били смештени био сам веома близак са младом девоjком из породице Рабреновић. Не сећам се њеног имена, била jе лепа и били смо млади… Само, молим вас, надам се да то нећете ставити у новине, jер, схватате да то сада не би било приjатно (неки стариjи Пљевљаци тврде да се та девоjка никада касниjе ниjе удала, а умрла jе петнаестак дана пошто jе Валдхаjм изабран за председника Аустриjе, прим. Б.С).
Нежељени гост – Седамдесетогодишњи Павле Поповић, Пљевљак коjег jе Данко Васовић 1986. године нашао у Београду, мисли да се Валдхаjм поjавио у Пљевљима краjем марта или почетком априла 1942: – Прво jе дошао код мене кући у некадашњоj улици Краља Александра, на самом краjу вароши – сећао се Поповић.
– Стигао jе у пратњи jедног италиjанског воjника, поздравио ме и рекао: „Послали су ме код вас на стан“. Касниjе, с њим jе становао jош jедан воjник Вермахта. Валдхаjм се представио као Аустриjанац и правдао се да jе дошао у моjу кућу jер jе била близу штаба италиjанске дивизиjе „Пустериjа“. Узео jе наjлепшу собу. Код мене jе спавао а хранио се углавном са Италиjанима, у дивизиjи „Пустериjа“.
Био jе коректан и уљудно се понашао, али jе после неколико дана дошао да се поздрави и казао ми да jе нашао други стан у кући породице Рабреновић – испричао jе Поповић, апсолутно сигуран да jе то био Валдхаjм jер jе, каже, његов упечатљиви изглед jедноставно немогуће заборавити.
Валдхаjм jе тих дана Пљевља спомињао и у неким другим изjавама, сећао се лепих тренутака проведених у тоj вароши, причао и о серенадама и ноћима коjе jе уз песму и гитару проводио са своjим италиjанским колегом. Покушавао jе тако, ваљда, да се што више удаљи од Козаре и представи да jе у време те крваве немачко-усташке офанзиве био у граду под Љубишњом.
А управо Пљевља ће бити jедан од првих и наjтврђих ослонаца оних коjи су доказивали да jе контроверзни Аустриjанац у униформи поручника Вермахта током Другог светског рата окрвавио руке.
Стално летеле главе
Наспрам Валдхаjма, коjи jе истицао да у лепим успоменама чува и памти дане проведене у Пљевљима, те дане никада нису заборавили ни многи Пљевљаци, али за њих то ниjе било време песме и љубави но зла и погибиjа.
Била jе то крвава 1942. година када су летеле главе и свакодневно падале невине жртве, а за то jе, како тврде Пљевљаци, добране заслуге имао и Курт Валдхаjм, тада jедини немачки официр у овом месту, коjе су под окупациjом држали Италиjани:
– Када jе 21. децембра 1971. године – испричао jе своjевремено потписнику ових редака Пљевљак Миле Драгашевић – телевизиjа обjавила вест да jе за генералног секретара Уjедињених нациjа изабран Аустриjанац Курт Валдхаjм, моj тада осамдесетдвогодишњи отац Реља jе узвикнуо:
– А ђе, за име бога, нађоше овога Швабу да га изаберу за првог човjека свиjета, а памтим га добро кад се по Пљевљима шетао и шепурио у униформи нацистичког официра. Становао jе у визитноj соби кума Ника Рабреновића…
Штркљастог и ружног, злоћудног и опасног есесовца, присетио се онда и син Реље Драгашевића, Миле, коjи jе те 1942, када се Курт Валдхаj поjавио у Пљевљима и одмах скренуо пажњу на себе и своjим изгледом и своjим држањем, имао шеснаест година: – Колико ми се чини, у Пљевљима се поjавио негђе краjем марта или почетком априла 1942. Био jе ружан, али увиjек елегантан и утегнут, у чизмама и jахачким панталонама, никад без опасача и пиштоља. Стигао jе у специjалном возилу са антенама и радио станицом и десетак, можда и петнаест воjника у пратњи…
Извор: ВЕСТИ
Везане виjести:
Афера Валдхаjм у Југославиjи (4): Крваве серенаде
Афера Валдхаjм у Југославиjи (3): Злочинац са шифром
Афера Валдхаjм у Југославиjи (2): Поноћни састанак
Афера Валдхаjм у Југославиjи (1): Прљава игра из Беча
