Српско Приморје у листу ,,Дубровник” од 1937. до 1941 године

За приморске Србе године пред Други светски рат биле су године искушења. Хрватска штампа тражила jе стварање посебне хрватске области. Гласник Срба католика „ Дубровник”  био jе у сталноj полемици са хрватском штампом коjа jе своjатала Приморjе (Дубровник и Боку Которску) у оквиру решења хрватског питања.  У тоj полемици лист jе истицао да  су ,,сви стари Дубровчани, чиjи смо ми потомци, дошли из српског залеђа и да се jе с тога Дубровник увиjек и занашао српском мисли, био у вези са слободним српским државама, са њима трговао, са њима се богатио умно и материjално и од њих примао на дар сусjедне замље. Ово jе историjа а не фалсификат. Дубровник ниjесу населили Купинчани ни Керестинчани, нити какви други бановци, за коjе Дубровник никад ниjе знао, већ српско његово залеђе; “ Одговараjући ,,Обзору” од 17. 3. 1938. лист ,,Дубровник” истакао jе : ,,Нека ,,Обзор” и то зна, да наши дубровачки аутономаши, ниjесу се осjећали италиjани, као што су се то признавали спљетски и задарски, па зато ниjесу ни били, нити су могли бити италиjанске иредентисте, него су били противници уjедињења Далмациjе (нарочито Дубровника) са Хрватском као што смо били и ми, … због њихове маниjе коjа их у већем диjелу jош ни данас ниjе оставила, маниjе осваjања и хрваћења, присваjања свега што ниjе њихово, … што су постизали захваљуjући бечкоj влади и клерикализму, коjи су их подржавали.”(1)

Вицко Трипковић рођен jе у Доброти 1870. Пошто jе завршио гимназиjу у Котору и Филозофски факултет у Бечу, постављен jе за наставника гимназиjе у Сплиту. Од 1894. до 1899. био jе професор у Сараjеву и Мостару. Пошто jе његов патриотски рад сметао босанскоj влади, протеран jе из Босне. Залагањем Словенца директора Кона, добио jе место у сплитскоj гимназиjи. Од “Праве Црвене Хрватске” и “Народног листа” био jе оптуживан да шири великосрпску пропаганду. Премештен у Котор  где jе 1911. изабран за председника Српског сокола. После слома Аустриjе 1918, Народно Виjеће у Сплиту именовало га jе за директора которске гимназиjе. На своjу молбу 1924. пензионисан и повлачи се у Доброту. Писао jе под псеудонимом Поднопољски. Писао jе наjвише о своjоj Боки с надом у њене боље дане. Сарађивао jе са Фабрисом у књижевном листу Срђ. За професора Вицка Трипковића лист “Дубровник” jе истакао да jе “од оне старе борбене гарде Срба-католика нашег Приморjа”. (2)

Лист „Дубровник” имао jе рубрику „Соколство кроз Боку Которску”. У рубрици jе известио да jе инициjативом сеоске омладине Доњих Леденица 1937. основана соколска чета. Оснивачкоj скупштини присуствовао jе Жупски референт за чете Д. Живковић. У Управу су ушли : старешина Г. Суботић, замjеник К. Суботић, таjник Милован Суботић, благаjник И. Суботић, просветар Т. Илић, књижничар М. Суботић, статистичар Р. Суботић, домаћин В. Суботић, референт за  пољопривреду П. Милетић, ревизори : М. Лазовић и Г. Лазовић. У чету jе одмах уписано 27 чланова. Јов. Суботић трговац уступио jе бесплатно своjе просториjе за чету и књижницу, односно четну читаоницу коjа ради са 12 дневних и повремених листова.  Соколска чета у Кавчу осветила jе своjу чесму и тиме испунила завет у Соколскоj Петровоj Петолетки. Освећењу jе присуствовало  маса света међу коjима срески начелник Шеровић и старешина жупе  Милошевић.  Освећење су извршили православни свештеник Бућин и католички Петровић. У чланку се истиче да jе чесма наjбољи соколски прилог селу и народу. Католички свештеник Петровић jе накнадно тражио од управе чете да му потпишу да соколи не обављаjу своjе дужности недељом и празником.   Соколска чета у Моjдежу код Херцег Новог осветила jе своjу заставу, поклон Н. Поробић. Приликом освећења било jе много свиjета. Јавни час се ниjе могао одржати услед невремена. Писац чланка коjи се потписивао као Јадрански истакао jе да jе чета агилно радила и стварала.(3)

Соколско друштво у Биjелоj прославило jе 1937. 25-годишњицу свог рада. Свечаности су присуствовали соколи из Боке и грађанство. Прво jе одржана свечана сjедница а иза ње банкет. На сjедници и банкету говорили су : Балабушић, М. Злоковић,  Г. Милошевић, П. Шеровић, С. Јовичевић, Ј.  Злоковић, Р. Ђунио, Ј. Секуловић и П. Ковачевић.  Пре почетка Јавног часа свечано jе дочекан бан Иванишевић, кога jе поздравио Злоковић. Увечер давана jе академиjа, коjа jе успjела, нарочито симболична приказивања. Соколска чета „Кривошиjе” приредила jе 1937. Видовданску забаву. Присутне jе поздравио старjешина Самарџић. Свештеник П. Кривокапић jе одржао предавање о Видовдану и његовом значаjу. М. Злоковић jе поздравио присутне у име Соколске жупе.  Просте вjежбе дjеце са тробоjкама одушевиле су присутне. Изведен jе комад „Под маслинама на Крфу”. На краjу jе о о jачини соколског духа и истраjности говорио Живковић. Народно весеље jе траjало до дубоко у ноћ. (4)

На слет у Праг кренуло jе 1938. 15 чланова дубровачких сокола. Испатила их jе у Груж на лађу соколска музика. У Гружу на гату дочекала их jе чешка колониjа деце и придружила се одушевљено испраћаjу. (5)

У селу Орашцу jе септембра 1938. изгорела кућа истакнутог сокола Креша Крилановића. Ватра jе подметнута тако да jе цела кућа са намештаjем изгорела, остала су само 4 гола зида.  У селу Мартиновићи у Горњоj Жупи преминуо jе 1938. национални радник и соколски ветеран Андро Самбраило у 75 години живота. Цео његов живот био jе испуњенрадом за народ, за унапређење села и пољопривреде. Као предсjедник школског одбора истицао се бригом за наjсиромашниjу школску дjецу борећи се да у школски буџет буде унесена извjесна свота за њихову помоћ. У соколскоj чети Горња Жупа био дуго времена замjеник старjешине и просветар. Пред св. Влахом пригодом благослова четних застава одржао jе говор у име соколских чета   На сахрани jе било људи из целе жупе, као и приjатељи из Дубровника. У име села и ближе родбине опростио  се Келез, у име школе и школског одбора Луjак, а у име соколства Шутић. Од краља Александра био jе одликован орденом св.Саве V степена. Соколско друштво Дубровник одредило jе 9 октобар,  дан убиства краља Александра као дан соколског поста, те jе своjим члановима упутило распис да тог дана од уштеде постом помогну своjе соколско удружење. (6)

Капетан Милан Срзентић био jе пре Првог светског рата предњак Српског сокола ,,Душан Силни” у Дубровнику. Лист ,,Дубровник” пренео jе 1939. из ,,Гласа Боке” чланак о постављању спомен-плоче Милану Срзентићу у Будви. У чланку се истиче: ,,Родно мjесто мученика и хероjа кап. Милана Срзентића, коjега су Аустриjанци стриjељали у тврђави Шпањола … Како се ове године навршило 25 година од стриjељања пок. Срзентића и како jе он био члан српског соколског друштва ,,Душан Силни”, то jе Соколско друштво у Будви повело акциjу за постављање ове спомен-плоче. … образован jе у име сокола и грађана ужи Одбор за постављање и освећење плоче. У одбор су ушли г.г. Мило Бановић, Данило Рађеновић и Анте Словинић. (7)  У Будви уз прославу Дана Уjедињења, 1 децембра 1939, подигнута jе спомен-плоча кап. Милану Срзентићу ког су аустриjске власти у септембру 1914. заjедно са кап. Хаџиjом, стрељале. Спомен-плочу подигли су будвански Соколи. Одржано jе неколико говора коjима jе предочено тадашњем млађем нараштаjу, како се умире за своj народ и своjе име.  (8)

Сем о соколима  лист „Дубровник” jе писао и прославама коjа су организовала  друштва из Боке Которске. Писао jе о прослави стогодишњице рада  Српског пjевачког друштва ,,Јединство” 26 и 27 августа 1939. у Котору. На прославу jе позвано 17 пjевачких друштава од Суботице до Битоља и Цетиња. Из прогласа коjи jе издала Управа ,,Јединства” са своjим предсjедником протом-ставрофором  Јовом Бућином  лист „Дубровник” истакао jе завршетак : ,,Тешка jе била борба, у коjоj ни попаљени домови, ни вjешала уздуж сињег мора не могоше саломити нашу жељу за слободом, ни поколебати нашу вjеру у уjедињење са осталом нашом браћом исте крви и jезика. Ту завjетну мисао ,,Јединство” jе освештало у имену своме, исписало на барjаку своме, као символ и циљ свих прегнућа, жеље и рада свога, са истакнутом лозинком : Брат jе мио, коjе вjере био. У тоj борби снажила нас jе пjесма наша да не сустанемо – пjесма нас jе одржала да не поклекнемо”. (9)  На прослави су учествовала са своjим заставама пjевачка друштва из Сремске Митровице, Мостара, Никшића, Цетиња и Рисна. Југословенски пjевачки савез одликовао jе ,,Јединство” и његовог предсjедника. Пjевачка друштва одржала су на Бенову концерт. Заjеднички хор свих друштава извео jе државну химну. Потом су поjедина друштва изводила своjе тачке. Пjевачки концерт завршен jе заjедничким пjевањем свих друштава пjесме ,,Оj, Словени”, што jе маса френетички поздравила. Свечаност на Бенову закључиле су воjна и грађанска музика своjим концертима.       Југословенски пjевачки савез приредио jе слет 1939. у Београду. Слет jе био приређен у част прославе дваjу стогодишњих савезних друштава : Панчевачког српског црквеног пjевачког друштва и Српског пjевачког друштва ,,Јединство” из Котора.(10)

У Котору jе основано Витешко удружење Боке Которске ,,Александар I Уjединитељ” Задатак удружења био jе 1) чување народног предања подржавањем добрих народних обичаjа, народне ношње и творевина ума и руку; 2) чувањем народних споменика и старина; 3) чувањем народне свиjести подржавањем и ширењем витешког духа, племенитости и чоjства, подржавањем гостопримства и побратимства, ширењем свесловенске идеjе, братске љубави и вjерске сношљивости; 4) потпомагањем националних културно просвjетних друштава. Удружење jе вршило своjу дужност по узору и духу Витешког краља Александра. Друштво jе 22 априла 1939. одржало скупштину на коjоj jе изабрана управа : Воjвода Петар Поробић; замjеник воjводе Ђорђе Петковић; барjактар Благоjе Мићуновић; дjеловођа Васо Оташевић; благаjник Стеван Петрановић; секретариjат професор Предраг Ковачевић и  професор Игњо Злоковић. Први наступ друштва са свим четама из Боке био jе предвиђен за 29 маj 1939. при прослави цркве у Котору (троичин-дан). (11)

Лист ,,Дубровник” писао jе о збору Срба, коjи jе одржао бивши сенатор др. Ф. Лазаревић у Котору 19 новембра 1939. У свом говору др. Лазаревић истакао jе : ,, … Са овог истог мjеста приjе неколико година Љуба Јовановић jе рекао : ,,Границе између Срба и Хрвата се не могу поставити”. Ја сам против аутономиjе Босне и Херцеговине, односно противан сам да се успостављаjу границе на Дрини гдjе су их наши наjљући неприjатељи постављали. Међу српским земљама и краjевима коjи су вазда српски били и до данас остали jесте и наша мила  Бока. Она jе чисто српска по свему. Поред нас Срба има у Боки и оних коjи себе Хрватима називаjу. Ја их сматрам браћом, jер нас ништа не диjели : имамо jедне обичаjе, jедно крсно име, бадњак, женимо се између себе и живимо братски од памтивjека. И данас би тако било да нас неки по вjери не диjеле и завађаjу. … кад jе Бока сем Котора била у рукама Св. Петра цетињскога, држата jе у Доброти скупштина претставника свих бокешких општина без разлике вjере. На тоj скупштини образована jе Централна комисиjа за управљање Боком, од 9 Црногораца и 9 Бокеља. Том су се приликом претставници заклели да ће слободне провинциjе Бока и Црна Гора jедна другоj вjерне остати и заjеднички своjу судбину диjелити. … У устанцима 1848, 1869 и 1882  сви Бокељи су били jеднодушни. Нико живи не смиjе заборавити са каквим су одушевљењем Бокељи 1918 године дочекали улазак српске воjске у Котор. Бока ће остати за сва времена jедан од главних излаза Србиjе на море, … И jош jедном да нагласим, да jе Бока све до 1918 године кроз вjекове прошлости везивала своjу судбину са Црном Гором, а 1918 г. коначно са Београдом и Српством циjелим”. (12)

У допису из Котора писаном краjем марта 1940. истиче се кампања од стране дела хрватских интелектуалаца коjи су основали Хаб и подела летака са потписом Хаб-а. У летку се позиваjу хрватске масе у борбу за присаjедињење Боке Которске Хрватскоj бановини зато што jе оваj краj ,,стољећима диjелио судбину остале Хрватске и био претстража Хрватства на наjjужниjоj граници Хрватске народне сфере” .(13)

У ноћи између Старе и нове године  била  jе запаљена барака Антуну Петковићу и браћи у Тивту. Нику Вукосавићу из Тивта оштетили су гробни споменик и бацише крст са њега, а затим му ишчупаше ноћу између 25-27 децембра 1938. 151 струк купуса. У ноћи од 1. 1. 1938. запалили су Ристу Радовићу из Тивта стог сена. Говорећи о приликама у Боки 1940. Д. Живковић jе истакао да док се на жупноj цркви у Прчњу виjе само jугословенска дотле се у Богдашићу виjе на цркви само хрватска застава. Иво Божиновић био  jе градски виjечник. Сепаратисти су од њега хтели да силом направе Хрвата. Због jугословенства jе био изложен претњама. По писцу чланка у листу „Дубровник” коjи га jе лично познавао он им jе поручивао да ће приjе сунце на земљу пасти, него он издати Југословенство. Породица се боjала подметања пожара. Иво Божовић ишао jе из Тивта као радник Поморског Арсенала са Блажом Матковићем, електричарем. На четвртом километру од Тивта, у правцу Троjице, по њиховом казивању, изненада их jе напао Перо Матиjевић са jош jедним другом. Божиновић jе ранио нападача Матиjевића. Животи нападнутих били су у опасности због jугословенске заставе и исповедања jугословенства. (14) У чланку ,,Још неколико примjера ,,великодушности” у листу „Дубровник” истиче се да jе из фонда ,,зимске помоћи” за дубровачке сиромахе послано у Боку Которску 5.000 динара ,,за неке ,,политичке жртве” у ствари за људе коjи су пружили довољно доказа да им се не могу повjеравати деликатни послови у државним предузећима.”(15)

У допису из Боке у листу ,,Дубровник” априла 1940, реагуjући на тврдње ,,Хрватске страже” износе се подаци да Бока има нешто више од 40.000 становника, од коjих су 12.000 католици, а остало православни. Било jе 500 истарских и словеначких избjеглица коjи су радили у морнаричким установама у Боки. (16) ,,Хрватска стража” jе наставила полемику. Ругаjући се прослави седамдесетгодишњице Кривошиjског устанка, у броjу од 22. III коментарисала jе : ,,Нама jе добро позната улога далматинских Срба у посљедњих 50 година, њихов сервилни однос према Аустриjи и италофилским аутономашима …. Ту улогу не могу засjенити ни црногорски четници, коjи су упали у Кривошиjе приjе седамдесет година”. У чланку ,,Хрватскоj стражи” Бока не да мира” су констатовали да овакве увриjеде ниjесу Бокељи доживели ни од оних против коjих су устанке дизали. Аустриjа jе у устанку 1869. изгубила 10.000 воjника. Ипак су њени воjни писци, Ниjемци по народности, у своjим дjелима, похвално писали о храбрости Бокеља. За ,,аустрофилство” у чланку се истиче : ,,Што се тиче ,,Аустрофилства” ми би били захвални ,,Х.Стражи”, да нас jе за то обиjедила 1914 године. Да jе то онда учинила, сигурно jе, да би мање наше браће и очева било стриjељано и обjешено и мање би их страдало по тамницама. Али поклик листова сродних ,,Х. Стражи” биjаше тада ,,Распни га, распни !”. (17)

На православни Петровдан 1940. свечано су пренесени из Котора у Рисан посмртни остаци браће Мата, Митра и Крста Чучковића, учесника Бокељског устанка 1869. Соколска жупа Цетиње jе преко соколских друштава у Боки, а нарочито  соколског друштва Рисан организовала пренос посмртних остатака. При испраћаjу посмртних остатака из Котора, и при сахрани у Рисну присуствовала jе маса народа, представници воjних и цивилних власти, културна и национална друштва. Сахрани jе присуствовао цио Рисан, народ из околине Рисна и из читаве Боке. Уз црквене свечаности положено jе много виjенаца и изречено неколико говора, у коjима jе подсећано на jуначко доба борбе бокешких устаника за слободу, и jуначка смрт браће Чучковића. (18)  Которска  општина  и  Народни  универзитет  Боке  Которске  поставили  су  3. марта 1940.  спомен-плочу  на  кућу у  Котору у коjоj  се  родио државник и историчар Љуба  Јовановић (кућа између св.Николе и св.Луке). Пре  откривања  спомен-плоче  одржан  jе  у  цркви  парастос Љуби Јовановићу, коме  су  присуствовали  не  само Которани, већ  многи  Бокељи  из  циjеле Боке, а  понаjвише  из  Рисна. Љуба Јовановић jе због учешћа у Бокељском устанку 1882. пребегао у Србиjу. (19)

Сваког 3 фебруара прославља се у Котору наjсвечаниjе, кроз столећа  дан  Светог Трипуна. Тада jе град пун народа коjи се скупља да присуствуjе тоj стародревноj свечаности. Надбискуп др. Степинац посетио jе почетком фебруара 1941. Дубровник и Котор на дане св. Влаха и св. Трипуна. И у Дубровнику као и у Котору држао jе говоре и давао изjаве о хрватству тих краjева и градова. Реагуjући на изjаву др. Степинца о хрватском карактеру Боке Которске лист  „Дубровник” штампао  jе чланак свог сарадника из Котора коjи се потписивао Јадрански „Шта доказуjе камење Боке Которске” у коме се наводи да у Боки има 836 српских братстава од коjих су 137 старинци зетског типа већином католици, 325  братстава из Црне Горе и 288 братстава из Херцеговине. (20)

У листу ,,Дубровник” истакнуто jе да jе масовним уписивањем у чланство Јадранске страже у Тивту ,,противника основних принципа саме ове институциjе” доведена нова управа. Од тог времена у циjелом раду тиватске Јадранске страже  владао jе франковачки дух. Управа jе одбиjала упис неколико стотина службеника ратне морнарице из Тивта, кад су ови то тражили. На годишњоj скупштини ,,Јадранске страже” 9. фебруара 1941. у Тивту учествовала jе четвртина чланова, присталица франковачке управе, предвођених од људи коjи су скинули државни грб са зграде тиватске опћине. Са скупштине су изостали они коjи су  протестовали  против рада те групе људи, или да се не изложе увредама и погрдама букача. У свом говору потпредсjедник Илко Перушина истакао jе да се тиватска  Јадранска стража сада налази у ,,хрватским рукама”, и да jе из ових руку ,,неће отети никаква сила”. У истом броjу  ,,Дубровник” jе донео допис из Тивта : „Јадран, наиме плаче и Српске обале. Напримjер: Дубровник и Боку Которску, у коjоj се, на вjероватно велику жалост г. Перушине, три четвртине народа осjећа и признаjе Србима. Оваj народ, свиjестан свога права и своjе снаге, може мирно да пређе преко декламациjа и немоћног биjеса  г. Перушине и њему сличних.”(21).

За приморске Србе године пред Други светски рат биле су године искушења. Хрватска штампа тражила jе стварање посебне хрватске области. Гласник Срба католика „ Дубровник”  био jе у сталноj полемици са хрватском штампом коjа jе своjатала Приморjе (Дубровник и Боку Которску). Лист ,,Дубровник” извештавао jе о догађаjима на Приморjу. Извештавао jе како о  тадашњим збивањима на Приморjу, тако и о повести Приморjа. Писао jе о раду Соколских друштава на Приморjу. У време jачања тежњи хрватских сепаратиста  да створе независну Хрватску ,,Дубровник” jе са своjим дописницима из Боке Которске водио полемику са хрватском штампом а посебно са ,,Хрватском стражом” о националном опредељењу Бокеља. Истицао jе да су Дубровник и Бока Которска део Српског приморjа. После стварања Бановине Хрватске лист ,,Дубровник” штампан jе у Котору, па jе у свом заглавjу наводио Котор-Дубровник.

У Херцег Новом ове 2012. делуjе обновљени Српски соко, члан Савеза Српског соколства са седиштем у Београду. У свом раду сарађуjе са осталим српским друштвима  Боке Которске као што jе Матица Боке и Коло српских сестара.

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историjу здравствене културе Србиjе

Напомене :

1. ,,Нека се бистри”,  „Дубровник”, Дубровник, 29 априла 1939, бр. 17, стр.4; ,,Беспотребна изазивања”, ,,Дубровник”,  Дубровник, 26 марта 1938, бр. 12, стр. 1;

2.“Проф. Вицко Трипковић”, бр. 1, „Дубровник”, 6. jануара 1939, Дубровник, стр. 2

3. Јадрански “Основана Соколска чета у Леденицама”, “Дубровник”, бр. 36, Дубровник, 2 Октобар 1937, стр.3; Јадрански, „Сок. Чета у Кавчу осветила jе своjу чесму”,  “Дубровник”, бр. 36, Дубровник, 2 Октобар 1937, стр.3;  Јадрански, „Соколска чета у Моjдежу осветила jе заставу”,“Дубровник”, бр. 36, Дубровник, 2 Октобар 1937, стр.3;

4. Ж. „Јубилеj Соколског друштва  Биjела”,   ,,Дубровник”, Дубровник, 10 Јули 1937, бр. 24, стр.3; „Соколска чета „Кривошиjе”, ,,Дубровник”, Дубровник, 10 Јули 1937, бр. 24, стр.3;

5.,,Дубровачки соколи”,  „Дубровник”, Дубровник, 2 jула 1938, бр. 26, стр.3;

6.,,Палеж куће у Орашцу”,  ,,Андро Самбраило”, ,,Дубровник”, бр. 35,  Дубровник, 3 септембра 1938, стр.4;  Соколски пост”, ,,Дубровник”, бр. 38,     Дубровник,        24 септембра 1938, стр. 4

7. ,,Спомен-плоча кап. Милану Срзентићу у Будви”,  18 новембра 1939, бр. 46,  „Дубровник”, Дубровник, стр. 4;

8. ,, Дирљива свечаност у Будви”,  ,,Дубровник”, бр.49, Дубровник, 9 децембра 1939, стр.4;

9. ,,Стогодишњица српског пjевачког друштва ,,Јединство”  у Котору”,29 jула 1939, ,,Дубровник”,  бр. 30, Дубровник, стр.4;  ,,100-годишњица ,,Јединства”, „Дубровник”, 26 августа 1939, бр. 34, Дубровник, стр.3;

10. ,,Стогодишњица срп. пjев. Друштва ,,Јединство”, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник, 2 септембра 1939, стр. 3; ,,Југословенски пjевачки слет у Београду”,„Дубровник”, 2 фебруара 1939, бр. 5,  Дубровник,  стр. 3;

11. ,,Примамо из Котора”,,Дубровник”, Дубровник, 6 маjа 1939, бр. 18, стр. 3;

12. З. ,,Бока jе српска и српска остаjе”, „Дубровник”, 2 децембра 1939, бр. 48, Дубровник, стр. 4;

13.,,Наши дописи”, „Дубровник”,  6 априла 1940, бр. 14, Дубровник, стр. 3;

14. ,,Политичке паљевине по Боки”,  27 jануара 1939, бр. 4, Дубровник, стр.4; Д. Живковић, “Мали људи-велики нељуди”, „Дубровник”,13 jануара 1940, бр.2,  стр. 3; “Обистинило се”,  „Дубровник”, 27 jануар 1940, бр.3, Дубровник, стр. 4;

15. ,,Још неколико примjера ,,великодушности”, „Дубровник”, бр. 4, 25 jануар 1941, Котор-Дубровник, стр. 4;

16. Бокељ, ,,Хрватска стража” и  Бока”, ,,Дубровник”, 13 априла 1940, бр. 15, Дубровник, стр. 3;

17. Бокељ, ,,Хрватскоj стражи” Бока не да мира”, ,,Дубровник”, 20 априла 1940, бр. 16, Дубровник, стр. 2;

18. ,,Дирљива свечаност у Рисну”, ,,Дубровник”, 20 jула 1940, бр. 28, Дубровник, стр.3,4;

19. „Спомен плоча пок. Љуби Јовановићу”,  „Дубровник”, 16 марта 1940, бр.11,  Дубровник, стр.3;

20. Виктор Новак, „Magnum Crimen”, Београд 1986, стр. 503-504; Јадрански, „Шта доказуjе камење Боке Которске”, бр. 9, „Дубровник”, 1 март 1941, Котор-Дубровник”,стр. 2;

21. Ј, ,,Врабац у ластавичином гњезду.”,  ”Наши дописи”, „Дубровник”,  бр. 8,  Котор-Дубровник”,  22 фебруара 1941, стр. 3-4;

Везане виjести:

Лист ,,Дубровник” о борцима за ослобођење и уjедињење 1912 – 1918.

Сећања В. М. Вукмировића на борбе четника у Балканским ратовима

Саша Недељковић: Дубровачки Срби и Савез српских културних установа

Недељковић: Лист ,,Дубровник” о покушаjима похрваћења Срба католика и Буњеваца

Недељковић: Дубровачки Срби

Недељковић:Бокељи и Бока Которска у листу ,,Дубровник” од 1937. до 1941 године

Нова Југославиjа у Дубровнику