Будни сањамо завичај!!

Мр Миле Дакић, историчар и писац, председник Удружења прогнаних Срба из Хрватске, говори о српском погрому, безнадежном полажаjу наших сународника у матици и свом стваралаштву

Будни сањамо завичаj!!

У Хрватскоj у недавном рату потпуно jе уништено 87 православних цркава, а 195 jе оштећено, порушено 45 парохиjских домова, док их jе 57 у руинираном стању. Други светски рат и комунистичка власт задали су Православљу jош веће ударце. Прошле године преко 28.000 Срба затражило jе промену имена и презимена, наравно, у католичка, хрватска – мр каже Миле Дакић

Мр Миле Дакић jедан jе од малоброjних стваралаца, писаца, песника, чиjа драгоцена, аутентична дела, у правоj мери, нису позната jавности. Оваj историчар, а прогнаник и представник Срба из Хрватске сличних судбина, говори о своjим књигама, потресним судбинама наших сународника, коjи су по ко зна коjи пут, доживели голготу у Хрватскоj. Наравно, Дакић из свог угла сагледава сву ту трагику, уз пут, верно jе бележећи. Упозорава на безнадежан положаj унесрећених породица, коjе су попут многих, овде заборављене од свих. Што jе наjтрагичниjе, од своjе државе Србиjе!

На челу сте Удружења за помоћ избеглих и прогнаних из Хрватске више од 10 година. Како функционишете и да ли вас, и ко помаже?

– Шта рећи о немаштини, jаду. Некад смо као Удружење били признати, по- магани. Имали смо пристоjне канцелари- jе у „Београђанки“. После отобарских промена „ударише“ нам станарину од (тада) 1000 немачких марака. Били смо присиљени да се преселимо у Ломи- ну улицу. Овде смо отворили компjутер- ску школу за избеглице. Да ниjе било повремене помоћи Католичке цркве не би никада прорадила. И то jе стало пре 6 година. Држава Србиjа нас никада ди- ректно ниjе помагала. Волонтери смо за читав прошли период. Муку мучимо да прикупимо средства за станарину и телефон за протеклих 7 месеци. За 2007. годину jе у буџету Србиjе оси- гурано 8 милиона динара, а тим сред- ствима располаже Комесариjат. Остала су неискоришћена. Ниjе ми jасно зашто о нама нико не брине. Испада, да jе државна политика, па и Комесариjата против нас. Србиjа неће да покрене проблем примене међудржавних и међународних уговора о нама. Само да се то оствари за нас убоге и напуштене, било би много мање проблема. Ради се, наиме, о Споразуму између СРЈ и Хрватске из 1996., Споразуму о сукцесиjи из 2001. и Сараjевскоj декларациjи 2001. године. Потписано jе и ратификовано. А, све – „мртво слово“ на папиру. Не знам зашто Србиjа ћути, због чега Комесариjат држи празне станове изграђене за нас избеглице, пре више од пет година. Данас прогнани у Србиjи плаћаjу око 10 милиона евра месечне станарине (то jе непознаница у свету), а Комесариjат плаћа „Инфостану“ за неусељене избегличке станове. Само у Београду jе 28 празних станова. Не постоjе речи коjим бих могао да етикеторам такав став званичне политике према своме народу, паћеницима у своjоj земљи, а jош у стању егзодуса.

Од чега живите и како се сналазите?

– Према подацима Дирекциjе за инострано пензионо осигурање Србиjе, више од 20.000 пензиjа из Хрватске ниjе решено. Добио сам хрватску пензиjу после више година заузимања ОЕБС-а за моj случаj. Пензиjа ми jе толико мизерна, да њен износ не бих помињао. Међутим, има породица, поготово у избегличким центрима коjи су на рубу егзистенциjе, годинама. Да ли се ико запитао како jе њима? На хиљаде jе интелектуалаца, коjи немаjу посао. Архитекте, инжењери, професори, правници овде копаjу, зидаjу, физикалишу, да би преживели.

Колико се Срба вратило у Хрватску после прохуjалог погрома ?

– То нико не зна осим Републике Хрватске – државна таjна. Нема пописа и анализа. За Хрватску су се „вратили“ сви коjи су узели њена документа, па и jа коjи jош нисам био тамо. Кажу да сам срећан, jер нисам видео тамошњи српски jад и пропаст. Хрватска тврди да се вратило око 130.000 наших сународника. Камо среће!! Други, опет, кажу да се на огњишта повратило 60.000, а ми у Удружењу мислимо да jе реална статистика – 25.000 повратника. Процес етничког чишћења траjе. Али, кога то интересуjе?! То jе за многе прошло време.

Има ли, ипак, наде за повратак српског народа?

– Свако „невреме“ мора да прође. То нас храбри, даjе нам наду. Мењаjу се убрзано глобални односи у свету. Алтернативе су повратак на поштовање међународног права, или на самоуништење. Тако политика прогона и геноцида према српском народу мора стати, или ће се изродити свеопшти хаос великих размера. Само jе српском народу у Хрватскоj на развалинама друге Југославиjе насиљем одузета конститутивост стицана и стечена жртвама кроз векове. Сви затвараjу очи, па и маjка Србиjа. Таква отуђења мораjу доживети слом. Надам се неком времену, када ће сви зажалити, што су насиљем, огањ мржње убацили у туђе куће, станове, дворишта и завичаjе.

Колико jе православних цркава и манастира порушено у недавном рату, а колико jе обновљено?

– Према обjављеним подацима покоjног др Слободана Милеуснића у књизи: „Духовни геноцид 1991-1995-1998“ издање Музеjа СПЦ, у Хрватскоj jе потпуно уништено 87 православних цркава, а 195 jе оштећено, порушено 45 парохиjских домова, а 57 их jе у руинираном стању. Други светски рат и комунистичка власт задали су jош веће ударце Српскоj православноj цркви, усташки режим физички, а комунистички духовно и физички. Православне цркве у Другом светском рату била су места масовних убистава српских цивила, као што jе то било: у Глини, Воjнићу и Садиловцу. На овим светим местима усмрћено jе 2.327 српске неjачи, међу коjима 153 малишана.

Располажете свакако релевантним подацима колико jе Срба у поменутом рату страдало, а колико протерано из Хрватске?

– Три године у Влади РСК био сам председник Комисиjе за ратне и злочине геноцида. Сачувао сам своj „Ратни дневник“, коjег ћу, дођу ли боља времена, обjавити. Књига од око 800 страница. У њоj jе записано шта се свакодневно дешавало, како смо копнили и нестаjали. Своjеврсна документациjа о убиствима. И у овом рату се доказао, као истинит, запис српског интелектуалца Вељка Кораћа 1944. године: „У овом проклетом рату иза свачиjих стопа капље крв“. Та реченица била jе довољна да Партиjа убиjе овог српског интелектуалца коjи jе онако млађашан, а уман, говорио пет светских jезика. У свом Дневнику он тугуjе и плаши се да савезници у Риму 1943. не бомбардуjу дела великих италиjанских уметника!! Ниjе он стрељан по пресуди. Оптужен jе, замислите, за сарадњу са Гестапом. И заклан. Учинили су то Срби по диктату других. Сада се рачуни наплаћуjу недужнима и невинима. Дефинитивних података српских губитака недавне ратне олуjе jош нема. Они су приближно истражени. Помиње се „цифра“ око 7.000 убиjених. Према попису избеглица у Србиjи и Црноj Гори из Хрватске jе протерано у обе републике преко 405.000 наших сународника, од коjих jе 141.887 невољника из хрватских градова. Штета што су Срби напустили своjу традициjу броjења мртвих!! Трагедиjа jе и парадокс, што jе реалност таква да у свету нестаjу они народи чиjи су национална идеjа, водиља, вођство и интелигенциjа, ослобођени мржње према другима. По томе се ми Срби не уклапамо у савремене токове.

Како коментаришете оснивање Православне гимназиjе у Загребу?

– То jе само „наручени декор“ за свет и Европску униjу. Лицемерjе. Да се види, колико jе Хрхатска одмакла у „позитивном смислу“ у демократским променама. Мишоловка за неупућене и наивне. Право питање би била за хрватске, па ако хоћете, и европске политичаре: „зашто jе до сада у Хрватскоj око 28.000 Срба затражило промену имена и презимена, наравно, у католичка? Зашто се српском народу не враћаjу кроз векове стечена права? Зашто су у српским краjевима на удару промене хиљада топонима о чему пише проф. др Светозар Ливада? Зашто се Срби не враћаjу? Да ли постоjе и коjе су препреке, или jе то „дивљи народ коjи неће своjоj кући“!?

Ко има морално право од српских политичара да се „извињава“, за, пре свега, нама наметнути рат?

– Не могу се извињавати за оно што нисам учинио. Не разумем оне коjи то чине. Осим тога ниjедно извињење не може сакрити учињени злочин. То jе траjни белег ужаса, ма ко да га jе починио. Имало би смисла да се злочинци некако извињаваjу своjим жртвама. А, то jе видите и сами кроз историjу, немогуће. Вили Брант се ниjе извињавао, него поклонио сенама убиjених. Ко год мисли да jе време за покаjање, да jе крив – нека то ради. Али, не због личних политичких амбициjа. То jе краjње лицемерjе. На подручjу НДХ jе убиjено преко милион Срба, а у протеклом рату jе усмрћено и протерано приближно око пола милиона наше неjачи. Има ли разлике између траjног прогонства и убиства? Нико се не извињава од починилаца, већ упорно слави дан масовног изгона.

Да ли сте упознати с чињеницом да jе српска диjаспора у Францускоj уз помоћ своjих приjатеља Јермена, Руса и Грка покренула инициjативу за признање геноцида коjег jе усташка НДХ учинила српском народу за време Другог светског рата?

– Све ово зависи од нас самих и наших приjатеља. Мира неће бити док истина не уђе у сваку кућу и свачиjе двориште, ма колико она била тешка. Над Србима у Хрватскоj извршен jе у Другом светском рату класичан геноцид. „Неко“ – као да jе гледао у Резолуциjу Генералне скупштине УН из 1948. године бр. 260 коjом jе усвоjена Конвенциjа о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Као да су се усташе „стриктно придржавале“, како да на „наjефикасниjи“ начин почине геноцид. Опис поjма геноцида српски народ у Хрватскоj осетио jе на своjоj кожи. Децениjама се упорно ћути о томе. Зар ниjе геноцид, између осталог, убити у Јасеновцу само 19.432 деце с подручjа Козаре? Шта jе протеривање пола милиона Срба из Хрватске у прохуjалом рату и коренито затирање њихових завичаjа и огњишта? Бацити у крашке jаме Јадовна на Велебиту неколико десетина хиљада Срба, па онда тврдити да ниjе геноцид. То jе ужас у људским главама и душама. Као деветогодишњи дечак гледао сам 195 убиjених жена и деце у Петровоj гори. Кажу ми да то ниjе геноцид. Не боjе се ни Бога, ни људи. Срби се мораjу обожити, да би схватили дубине провалиjа коjе нас вребаjу. Ако не проговоримо ми, свесни и добронамерни, хумани и одговорни пред историjом, истином и будућим генерациjама, проговориће неко други на начин коjи нико нормалан не прижељкуjе. Одгађање зла за нерођене и невине. Злочини су нешто мрско и нељудско. Они замагљуjу људски ум. Урушаваjу наду у светлиjу будућност човечанства. Морамо да схватимо, да се jедним убиством никада не убиjа само jедан човек.

Како процењуjете садашњи положаj српског народа у Хрватскоj?

– То jе табу тема свугде, па и у Србиjи. Апсурда ли!! Србиjа се поноси своjим научницима Николом Теслом и Милутином Миланковићем. Нико не види да су њихови завичаjи пусти, без српског рода. Ако се река одрекне своjих притока и она усахњуjе, нестаjе. Хрватска jе зацртала у своjоj политичкоj и државничкоj стратегиjи да српски народ мора да нестане или се претопити. Нико не поставља питање: шта се то десило с донедавно равноправним народом у Хрватскоj? Изгон Срба из хрватских градова, где рата ниjе било, сведочи о суштини протеклог рата. Протерана jе наша интелигенциjа. То jе тежак ударац. Не може се замислити ни jедан народ без националне – културне, образовне, научне авангарде. О садашњем трагичном, за све нас, погубном стању наводим недавно обjављени шокантан податак да jе 2007. године у Хрватскоj преко 28.000 Срба затражило промену имена и презимена, наравно, у католичка, хрватска.

Пишете књиге о историjи српског народа, приповетке и песме, потресна сведочанства о страдању српског православног народа у Хрватскоj.

– Пуних 40 година стварам. Прву књигу сам обjавио 1967. Те године сам путовао у Русиjу као постдипломац Института Правног факултета у Загребу. Кад сам се вратио дочекан сам с великим оптужбама општинског руководства у Воjнићу. Носили су моjу књигу: „Петрова ми гора мати“ и говорили да сам долиjао. Да, пишем о усташким злочинима, распируjем мржњу, да jе на корицама српска застава, за коjу нису знали да jе креациjа познатог хрватског сликара Бориса Догана. Општински комитет за Воjнић донео jе одлуку да се „ограђуjе“ од моjе књиге. Све су то, нажалост, били моjи сународници примитивног соjа, неписмени, форсирани од хрватског руководства у чисто српским краjевима, какав jе био Воjнић. Уследиле су позитивне критике у новинама. Лед jе пробиjен. Више нисам имао великих проблема, осим сталних финансиjских контрола и тражења грешака у Мемориjалном парку „Петрова гора“, где сам 28 година био директор. Знао сам написати и понешто преко воље, да бих „прогурао“ истину о свом народу. Морао сам се сналазити да би jавност сазнала за исповест убиjене Миле Џодан у усташким злочинима, како су клали њу, њену 11-годишњу ћерку и многе других…

Обjављуjете приповетке и песме!

– Наjвише сам обjавио у новинама у време протеклог крвавог, прљавог рата. Писао сам о издаjи, походима на Ср- биjу, о отуђеним људима у рату, о бив- шим соколима – генералима, о завича- jу, своjим наjближима, али и о љубавним заносима. Сада jе у штампи збирка под насловом: „Ломаче“. Обjавио сам до сада 28 прича о аутентичним ликовима и догађаjима из мог завичаjа. Књига из 2007. „Бол у прсима“, добила jе високо признање Академиjе „Иво Андрић“. Па, прича: „Света Петка у пла- мену“. И због ње сам имао проблема од локалног хрватског руководства. Она jе истинита и трагична. Открио сам да jе главни заповедник убиjања и па- љења Срба у православноj цркви Света Петка, усташа Латковић. После рата jе био jедан од челних људи у фирми „Ђуро Ђаковић“ у Славонском Броду. Позва- ли су ме у УДБ-у и наредили да се не мешам у „њихов посао“, те ме jош убеђивали да jе он – крвник Латковић „одрадио“ врло корисне ствари за државу после рата.

Коjу бисте приповетку издвоjили као наjпотресниjе сведочанство?

– Мислим да jе то „Бастаjа“, у коjоj су саткане све наше трагедиjе, судбине, заблуде, наде, наивности. Свакако да су ту и: „Света Петка у пламену“, “ Хрват на српском нумеру“, „Жути мрави“, „Љубица“ и „Крушка Илиjе митраљесца“. У сам врх трагичних судбина спадаjу и необjављене: „Маjка Мила Џодан“ и „Сведок“.

Да ли jе понешто из вашег списатељства аутобиографског карактера?

– Аутобиографског има и у причама: „Љубица“. То ми jе сестра, па „Драгана“, моjа ћерка у приповетци „Хрват на српском нумеру“ описана jе jезива судбина женине маjке, у причи „Ђедов млин“, деда Илиjа jе отац моjе маjке Драгице, и његова трагедиjа. Ту jе и „Школски друг“ и „Седок“, затим, приповетка „Продаjем кућу“. Ове необjављене потпуно су аутобиографске.

Из ваших приповедака извире туга за родним краjем. Шта за вас значи завичаj?

– Учили су нас комунистички идеолози да прави људи – пролетери немаjу отаџбине, завичаjа. Боже, каква заблуда? Мислим да jе губитак завичаjа jедан од наjвећих несрећа за сваког човека. Све се може некако покрити копреном заборава, али не и отимање завичаjа. Он jе део мене, мог бића, младости и целокупног памћења. Протерати насилно било кога из свог гнезда прворазредни jе злочин. Типичан jе облик геноцида. Прогоном су нас ишчашили из прошлости и одузели нам наду у будућност. Завичаjи су непрекидно у нама. Нема ноћи када нисам тамо. И будни сањамо завичаj. Болан терет коjег не скидам са себе.

Како на вашу књижевност гледа актуелна власт у Хрватскоj?

– Боље jе да ме питате како на њу гледаjу Срби у структурама хрватске власти. Покушао сам да успоставим контакте, да понешто обjавим у српским гласилима, али ништа од тога. Коментар jе, признаћете, сувишан. Ово ниjе однос само према мени.

Има ли интересовања за превод ваших дела на друге jезике?

– До сада jе jедна књига преведена на енглески jезик: „Српска Краjина, историjски темељи и настанак“, обjављена 1994. године Тешко jе из избегличке чамотиње и подстанарства у Београду, више од 12 лета, бавити се неким маркетингом у иностранству, поготово, ако jе реч о национално-патриотском штиву, коjе jе чак и у самоj Србиjи на наjнижоj лествици вредновања. Ко овде jош цени патриотске писце, песнике? Ми смо превазиђена „ставка“.

Биљана Живковић

ИЗДАЈА

Све издаjа до издаjе
неко срамно вриjеме тече
издаjничко доба траjе

народ трпи мртве прти
свуда уз нас смрт до смрти
спомињу се труле вође
корупциjа и Армиjа
таjне слиле и стихиjа

Нема циља све се клима
неко мућка животима
смиjе нам се зла судбина

Један народ а три владе
све се руши све пропаде
ако даље тако буде
и Краjину и Србиjу
сустићи ће клетва свиjу
од Косова до Бороба
српских рака и костиjу

( Книн, марта 1992. )

Извор: Морача-Розафа

Везне виjести:

Суђење пjеснику Мили Дакићу

УХАПШЕН 80-ГОДИШЊИ СРБИН МИЛЕ ДАКИЋ

Прећутани Миле Дакић

МИЛЕ ДАКИЋ НЕМА ВЕЗЕ СА ЗЛОЧИНИМА

Дакића не пуштаjу из притвора