Милан Пантовић: Запис са Кордуна, љута личка зима

Била некад Петрова Гора и Вргинмост на Кордуну. Било широко Гламочко поље и село Преодац, с љихаду извора хладне воде. Била jедна кућа у Великом Обљаjу, одакле jе Гаврило Принцип закорачио у живот и историjу.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 7.  марта 2016. године.

Било.

Данас, Петрову гору, именом Гвозд крстили и Вргинмост друго име добио. По Гламочком пољу, ветар тугованке завиjа и снегове с Малог и Великог Шатора сваљуjе, а од куће Гаврилове остало нешто мало од темеља. Колико да подсети да jе ту кућа била.

Ево већ десету зиму, невољници српски из Високе Краjине, с Кордуна, из Лике и осталих краjева дочекуjу – далеко, далеко од родног краjа и кућног огњишта.

Опустjели и Блатуша, и Катиловац, и Црни Поток, и Личко Петрово Село, и Врховине, и Доњи и Горњи Бабин Поток, и Арапов до, и Шумњаци, и Роре, и Главица, и Ковачевци, и Заjаруге, и Нинковићи, и Ваган, и … како се све лепо не зову ова села и засеоци, где невољницима корени и жилишта остадоше.

Људи кажу: усуд тако хтео.

Аман, доста (и превише) jе утехе усудом.

Превише за људе и жене, за старце и старице, за децу ону коjу зли ветрови одуваше широм земље Србиjе. И даље …

*    *   *

Па кад ветрови снегове зимске наjаве, кад се студен проспе спортским прихватним центрима (док jош и они постоjе), тугом се душа обавиjе, па далеке ћувике и родне пропланке призове – кадом протеклог прихватилишта замиришу. Зажуборе преодски извори, дуне ветар са Шатора, љута личка зима буде драга као маjчино крило…

Да ниjе било времена луда, зиме ове би се, подно Шаторског jезера, поткапица играла. А игра jе с поређаним капама на столу. Испод jедне jе капе скривен прстен,  па се екипе гуркаjу око стола и за њом трагаjу.

И оjкаче би одjекивале просторима кордунским  и баниjским, личким, далматинским и босанскокраjинским. Чула би се и песмица надмудрица.Она што, мада у трену створена, носи дух народне мудрости. Гласом би се jавила и њена сестрица песмица – „масног“ кова, стара или нова:

            „Види ти се по очима, мала

            Да се не би пуно отимала…“

Овце би мировале у торовима, а пси чувари би се кострешили, режали и проломно лаjали да заплаше вукове.

Огњишта би греjала, а око њих би се прелило – девоjке и невесте би плетиво у рухо претакале, а старци би о летини зборили и политику „табирили“.Све би утихнуло кад би бркати и плећати Краjишник гусле дохватио. Звуци са струна би се умилно и гордо уплели с гласом гуслара. Јекнула би песма – и Марко би на коњу jездио на мегдан Црном Арапину.

*    *   *

Сточиле се године низ Точило. Истопило црно сунце грудве старих обичаjа и дана. Преплела их паветина туге, по прихватилиштима Србиjе и белог света. Само се нижу нови, горки избеглички, дани. И тмасте чемерне ноћи. И небески фењери високи, недоступни.

Ни оjкаче, ни поткапица.

Али, коме jе до оjкача и надмудривања у песми, коме jе до поткапице и прстена коjи се криjе под капом, па макар прстен био и од наjчистиjег злата и диjаманта, док се нижу избеглички дани и ноћи  на ђердану безнађа ево већ дестеу зиму …

Коме jе до оjкања кад се љута зима спрема, а Кордун, Баниjа, Лика … само успомене остале. Баш као и родне куће коjе jош само на ретким (чудом сачуваним) фотографиjама живе да сете на дане кад се и  друговало и људовало.  Кад саме руке крену за неком извезеном торбицом на брзину зграбљеноj испод оног неба. Оног неба коjе jе било изнад родних ћувика, па се у питомим ноћима чинило да jе месец сео на планине а звезде попадале по стаблима витостатих jела  и оморика.

Кажу, љута се зима спрема.

Била би она и мека, и блага – само да се дим завиjуга изнад родних кровова, ватра да се распали на давно угашеним огњиштима.

Онда би било и оjкаче, и подкапица, и летњих коњских трка на Гламочком, и осталим краjишким пољима. Било би вриске цура и песме момака.

Кажу, љута се зима спрема.

Аутор: Милан Пантовић