Falsifikat na poziciji prvog poginulog branitelja

Dvadeset godina Hrvatska slavi Josipa Jovića, policajca koji je 1991. godine izgubio život u rano uskršnje jutro na Plitvicama, proglašavajući ga „prvim poginulim braniteljem Domovinskog rata“, iako se zna da je to obična laž

Svi prilazni putevi malom selu Aržano u Splitsko-dalmatinskoj županiji, 13. aprila 1991. godine, bili su krcati automobilima i masom sveta. Hrvatski mediji javili su da je sahrani prisustvovalo desetine hiljada ljudi. Pročitan je vrlo ličan, emocijama i domoljubljem nabijen telegram Franje Tuđmana. Ljudi su plakali i molili boga da žrtva ne bude uzaludna. A ko je sahranjen tog dana? Josip Jović, hrvatski policajac, poginuo na Plitvicama, četrnaest dana ranije, u okršaju sa tamošnjim Srbima. Na drugoj strani život je izgubio policajac Rajko Vukadinović iz Korenice. Jović je u smrt otišao sa novom uniformom Ministarstva unutrašnjih poslova Hrvatske, sa šahovnicom na šlemu. Vukadinović je izdahnuo u uniformi policije SAO Krajina, sa srpskom trobojkom na kapi. Rajka Vukadinovića danas se sećaju samo njegovi najbliži i poneki saborac. Mediji ga spominju, onako usput, u tekstovima koji podsećaju na događaj iz ranih jutarnjih sati 31. marta 1991. godine, na Plitvicama.

ORUŽANI SUKOB

Tog dana bio je Uskrs. Srpski neprijatelji, kao po pravilu, napadaju na velike verske praznike. Tako je bilo u Hrvatskoj, u Bosni još i gore. Prisetite se samo zločina Nasera Orića. Dakle, u samo svitanje iz Zagreba je krenulo nekoliko autobusa krcatih pripadnicima specijalne jedinice hrvatske policije, sa zadatkom da na prostoru Plitvica i Korenice uspostave „hrvatski suverenitet“, izbace srpske policajce iz tamošnjih stanica, postave svoje punktove na putnim pravcima…Srbi su imali informaciju da ovi dolaze, napravili su barikade i kada je kolona stala na jednoj od njih usledio je oružani sukob. Poginuli su Jović i Vukadinović. Da bi se sprečilo širenje sukoba, Jugoslovenska narodna armija postavlja tampon zonu i smiruje situaciju.

Interesantan je podatak da je za volanom jednog od autobusa bio izvesni Ljubo Ćesić, zvani Rojs, predratni auto-prevoznik. Rođen u Zapadnoj Hercegovini, u Posušju (BiH), 1958. godine, još kao mladić uspeva švercom da zaradi za kupovinu polovnog autobusa kojim je zemljake, gastarbajtere, odvozio i vraćao ih iz Nemačke i Austrije. Uoči samog rata zapošljava se u „Kroacijabusu“ kao vozač, naravno, i odatle u istom svojstvu prelazi u MUP Hrvatske. Posle Plitvica slučajno upoznaje Gojka Šuška, ministra odbrane Hrvatske, inače majstora za italijanske pice, i postaje njegov lični šofer. Sa te pozicije munjevito je napredovao do čina generala Hrvatske vojske. Odavno je u penziji, sa nekoliko hiljada evra mesečnih primanja, hrvatski mediji tvrde da poseduje veliko bogatstvo u nekretninama i bankovnim računima, a javnost ga pamti kao saborskog zastupnika koji se isticao primitivizmom i prostaklukom. Spreman je da u svako doba dana i noći javno iskaže svoju netrpeljivost prema Srbima (pretio je da će Radetu Leskovcu odseći ruku ako ga vidi da diže tri prsta), a svake godine nekoliko puta u svečanoj uniformi odlazi do Blajburga i tamo sa ljudima u ustaškim odorama i sa Pavelićevim znamenjem slavi NDH i Antu Pavelića. Tipičan hrvatski general.

Tuđmanov Kabinet – tada već izuzetno verziran u medijskim manipulacijama i korišćenjima svake šanse da se Srbi predstave kao lokalni banditi, teroristi, odmetnuta rulja – koristi događaj na Plitvicama da stranim novinarima u Zagrebu „dokaže“ da Srbi odbijaju svaki civilizovani razgovor, a smrt Josipa Jovića dodatno eksploatiše u podizanju nivoa nacionalne homogenizacije.

TVRDNjE HRVATSKIH ŠOVINISTA

Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Josip Boljkovac, na vanrednoj konferenciji za novinare, u Zagrebu, (bio sam tamo) opisuje događaj na Plitvicama, ali, bilo je upadljivo, izbegava da Srbe kvalifikuje onako kako su to već uradili svi hrvatski mediji. Posle susreta sa novinarima, u hodniku, Boljkovac je nastavio razgovor sa dvoje kolega iz zagrebačkih redakcija. Bio sam na dva koraka iza njih i jasno čuo kada je Boljkovac rekao: „Meni tu nešto smrdi, ovaj sukob je mogao da se izbjegne“. Ono što je usledilo, posebno posle događaja u Slavoniji i ubistva Josipa Rajhl Kira, potvrdilo je pretpostavke da se ministar Boljkovac nije slagao sa potezima Franje Tuđmana i njegovog Kabineta. Uostalom, on je tih dana podneo ostavku i povukao se iz političkog i javnog života Hrvatske.

Od tog sada već dalekog aprila, sve do ovih dana, ime Josipa Jovića izgovara se kod Hrvata sa velikim poštovanjem. Na dan njegove pogibije republički i lokalni zvaničnici obilaze porodicu Jović u Aržanu; u selu je spomenik u znak sećanja na slavnog meštanina; svakog avgusta igra se memorijalni turnir u fudbalu; neka priznanja i odlikovanja u Hrvatskoj nose ime Josipa Jovića…I svuda je odrednica „prvi poginuli hrvatski redarstvenik u Domovinskom rat“. Dve laži u jednoj kovanici; Jović nije poginuo u ratu, rat će izbiti kasnije, na Plitvicama je bio oružani incident i drugo, važnije: Josip Jović nije prvi poginuli redarstvenik već drugi. Prvi se zvao Goran Alavanja, bio je Srbin i zato ga nigde ne spominju. U Hrvatskoj ni mrtvi nisu ravnopravni.

Alavanja je bio iz Karina, kod Benkovca, slikovitog i veoma lepog naselja smeštenog u Karinskom zalivu. Karin se deli na Donji i Gornji, a Srbi su tu do rata činili apsolutnu većinu, Hrvata gotovo da nije ni bilo. Danas tamo živi manji broj srpskih povratnika, uglavnom staraca, i nešto Hrvata pridošlih iz Bosne. Alavanje, inače, slave Svetog Jovana.

Prema verziji sa kojom se, uz neka manja odstupanja, slažu i Srbi i Hrvati, Goran Alavanja, policajac i pre rata, dobio je na početku prvih međunacionalnih trvenja premeštaj iz Biograda na moru u Benkovac, tako reći kući. Odluku su doneli novi ljudi u MUP-u, lojalni novoj hadezeovskoj vladi. Ovo napominjem zbog tvrdnji nekih hrvatskih šovinista da je Alavanja samoinicijativno pobegao u rodni kraj, kako bi se priključio „pobunjenim Srbima“. Koliko je ovakva teorija besmislena potvrđuje činjenica da su Alavanju ubili Srbi.

Bila je noć, 22. na 23. novembar 1990. godine. Trojica policajaca MUP-a Hrvatske: Stevan Bukarica, Jovo Graovac i Goran Alavanja, u uniformama nove hrvatske vlasti, lagano su se dovezli patrolnim kolima do raskrsnice sa koje se moglo prema Zadru, Kninu i Obrovcu. Imali su zadatak da nadgledaju to područje, kako bi prisustvom sprečili ekstreme, kod Srba i kod Hrvata, da izazovu sukobe. Bilo je hladno, padala je kiša i ostavili su motor automobila da radi. Ništa nije nagoveštavalo tragediju. Sedeli su u kolima i osmatrali raskrsnicu. Smrt je došla iza njihovih leđa. Oko 1,30 časova, nekoliko maskiranih spodoba osulo je paljbu iz automatskog oružja na parkirani automobil. Goran je sedeo na mestu vozača i tu je izdahnuo sa sedam metaka u telu. Stevan Bukarica je ranjen dok je Graovac ostao nepovređen. Ljudi pod maskama izvlače iz kola mrtvog Alavanju, Bukaricu koji je krvario i Graovca, uzimaju njihovo oružje, sedaju u policijsko vozilo i beže.

Bilo je to četiri meseca pre nego što će na Plitvicama Josip Jović izgubiti život, ali on je „prvi poginuli redarstvenik“. Alavanju niko ne spominje. Alavanja je Srbin, a kako da Srbin prvi padne na braniku hrvatske države? Gde Srbina da postaviš na oltar hrvatske domovine?

FALSIFIKOVANjE I PREKRAJANjE ISTORIJE

Pitanje „prvog poginulog branitelja“ otvarano je nekoliko puta u hrvatskoj javnosti, ali bez uspeha. Zatvarali su ga brže nego što je otvoreno. Donedavni ministar policije, sada kandidat za predsednika HDZ-a Tomislav Karamarko, rođen je u selu Kruševo, samo nekoliko kilometara udaljenom od mesta na kojem je ubijen Alavanja. Hrvatski novinar Drago Pilsel, otvorenim pismom obratio se Karamarku, dok je još bio ministar, zatraživši da odgovori zbog čega Goran Alavanja nije zaslužio da ga Hrvatska slavi kao „žrtvu, heroja i mučenika“. Odgovor je bio kratak i vrlo precizan: „MUP o toj temi nema namjeru polemizirati, niti ulaziti u reviziju povijesti“.

Vraćamo se na Boljkovca i jednu njegovu izuzetno interesantnu tvrdnju, iznetu u knjizi: „Istina mora izaći van“, koja je u Hrvatskoj podigla veliku prašinu. Boljkovac opisuje uskršnje događaje na Plitvicama i postavlja za tu sredinu nesumnjivo jeretičko pitanje: Ko je ubio Josipa Jovića?
Boljkovac u knjizi tvrdi: „Na poprištu te bitke ostalo je i tijelo policajca Josipa Jovića, koji se danas proglašava prvim ubijenim hrvatskim redarstvenikom, iako je to još u studenome (novembar) 1990. godine bio policajac Goran Alavanja, Srbin koga su iz zasjede ubili njegovi pobunjeni sunarodnici pored Obrovca, a čijoj sam obitelji osobno poslao saučešće i vijenac. No, u tijelu Josipa Jovića, posle obdukcije, nađen je američki metak za puške pumperice, kakve smo tajno kupili u Singapuru i upotrijebili u toj akciji. Svakome ko je tog mračnog i maglovitog jutra bio na plitvičkom terenu moglo je biti razumljivo da nekog nesrećnika pogodi i zalutali metak iz vlastitih redova“.

Onima koji malo bolje poznaju istoriju ovih prostora, posebno odnosa Srba i Hrvata, sve gore navedeno predstavlja samo još jedan dokaz da je falsifikovanje i prekrajanje istorije drevna hrvatska disciplina.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 17. aprila 2012. godine.