НЕЗАВИСНОСТ НАЈБОЉА ОПЦИЈА, ДЕЈТОН НАЈРЕАЛНИЈИ

Сваки покушаj централизациjе био би разоран за БиХ, више него што jе био за Југославиjу, а завршио би истим резултатом – све би се распало; Не бих давао сагласност да ико ко оспорава Републику Српску има икакву улогу у заjедничким органима.

Aко ЕУ остане каква jе сада без прерогатива супранационалне државе, и ако би Република Српска и Србиjа биле равноправни чланови, jа бих био за прикључење; Нe бих све ово урадио поново, осим ако бих био захваћен околностима какве смо срели деведесетих година прошлог виjека, a у том случаjу – поново бих испунио своjе дужности, без обзира на то колико би ме коштало…

ХАГ, 7. МАРТА (СРНА) – Бивши предсjедник Републике Српске Радован Караџић у писаном интервjуу Срни из Хага, гдjе се против њега води процес због оптужби за злочине током раних сукоба у БиХ, оцjењуjе да би независност Српске била наjбоља опциjа, али само ако би то било договорено споразумом три стране, и истиче да нe би жртвовао мир за независност, те да не сумња да ће сва три народа, приjе или касниjе, схватити да доминациjу нико неће моћи да оствари.

СРНА: Како видите Pепублику Српску двадесет година након оснивања – као бољу или гору него што сте очекивали?

КАРАЏИЋ: Ниjе гора него што сам очекивао, jер jе све са Републиком Српском од самог почетка било потпуно непредвидиво – нико нам ниjе гарантовао да ћемо добити Републику Српску. Напротив, сви утицаjни елементи у свету били су против ње. Али, све њих су победили они коjи су били спремни да даjу своjе синове у борбу.

He допада ми се кад се каже да сам jа отац Републике Српске. Очеви су они коjи су дали наjдрагоцениjе – децу за Републику. Сви смо ми само синови и кћери Републике Српске. Кад гледам медиjе у Pепублици Српскоj, посебно БН телевизиjу, видим – Слободу. Постоjи напредак у сваком селу – прво културни и духовни, а онда економски. Економски ће доћи касниjе.

Темељ за унапређење друштва jе слобода, а Република Српска jе има. Свако биће има право на слободу, а они коjи су издржали ужасне векове ишчекивања слободе, као што су Срби у БиХ, сигурно jе заслужуjу у пуноj мери.

СРНА: Постоjе четири могућа правца за будућност Републике Српске и БиХ – изворни „Деjтон“, независна Pепублика Српска, федерациjа три национална ентитета и централизациjа. Коjем од њих даjете предност?

КАРАЏИЋ: Наjреалистичниjи правац jе изворни „Деjтон“. Оно што jе у њему измењено нелегалним акциjама наjлакше jе поништити легалним одлукама. Ја сам лично са амбасадором Холбруком и нашим наjближим сарадницима креирао првих шест тачака Деjтона. Ти корени, коjе смо усадили, донекле су измењени у Деjтону. Многи покушаваjу да га заувек промене, посебно они коjи би требало да га примене.

Независност Републике Српске би била наjбоља, али само ако би то било договорено у споразуму међу странама. He бих жртвовао мир за независност, али немам сумње да ће сва три народа, пре или касниjе, схватити да доминациjу нико неће моћи да оствари. Заjедничке установе, у смислу централне власти БиХ, увек су биле негде друго: у Цариграду, у Бечу, па кратко, али незаборавно, у Загребу, затим у Београду, а ускоро вероватно у Бриселу. Дакле, свако од нас би требало да заборави идеjу да оствари неку предност из заjедничког живота, и да прихвати jеднакост и легитимитет интереса.

Федерациjа од три ентитета избегла би рат. Нажалост, за све нас jе у Деjтону завршило горе него што jе могло у Лисабону. Да не помињемо жртве, политичко решење jе лошиjе за све, а посебно за Хрвате, коjи нису срећни без свога ентитета, али шта jе – ту jе. Нико не би требало да буде срећан ако jе ико несрећан.

Четврти смер, централизациjа: сваки покушаj централизациjе био би разоран за БиХ, више него што jе био за Југославиjу, а завршио би истим резултатом – све би се распало.

Посебно ме запањуjе чињеница да они коjи су одговорни за избиjање рата и даље завараваjу све нас, а посебно муслимански народ, говорећи како су „одбранили“ БиХ. To jе jош jедан злочин, злочин занемаривања непотребних жртава – пошто jе оваква БиХ била прихваћена и од Срба и од Хрвата на самом почетку 1992. године.

СРНА: Шта бисте данас, на положаjу на коме сте jедном били, урадили друкчиjе?

СРНА: Нико не може рећи шта би урадио друкчиjе. Ми нисмо стварали ситуациjе, ми смо реаговали на ситуациjе коjе су стварали други – домаћи, као и наjмоћниjе силе света. Било jе превише актера коjи су били много моћниjи од оних коjи су реаговали. Споразум коjи сам доста рано постигао са Матом Бобаном спасио jе животе десетина хиљада Хрвата, Срба и Муслимана. Жалим што нисмо могли да постигнемо слично са Муслиманима, осим са Фикретом Абдићем, са коjим сам jа склопио мировни споразум, и убиjање jе престало, бар у тоj зони.

Догађаjи су били тако крупни да нисмо успели да избегнемо разарања, и jедва смо налазили начине да их смањимо. Дубоко жалим што су сва три народа патила низашта. Још чекамо да се поjави храбар муслимански лидер коjи би обавестио муслимански народ да смо ми, Срби, прихватили оба оригинална муслиманска предлога: и г. Изетбеговића – да се БиХ реаранжира у три републике, и г. Зулфикарпашића – да БиХ остане jединствена, у Југославиjи. Они коjи су хтели, и jош хоће сто одсто власти у сто одсто Босне у потпуности су одговорни за рат и за све патње становништва БиХ.

Муслиманске вође, коjе су биле за рат, жртвовале су своj и наш народ. Потпуно jе погрешно рећи да jе Република Српска настала у рату. Република Српска jе створена три месеца пре рата, на бази демократских права, коjа jе признавао сваки касниjи мировни план, и настала jе у истоj згради Скупштине. A Лисабонски споразум jе предвидео коначни изглед унутрашњег уређења Босне – какво jе оно сада. Да га ниjе одбацила СДА, не би било жртава, остали бисмо ближи, а jедино што се некоме не би свидело била би Нобелова награда за мир пару Карингтон – Кутиљеро. Рат jе избио зато што су покушали да оспоре и воjно униште Републику Српску, а не зато што jе она формирана.

СРНА: Да сте сада предсjедник Републике Српске, коjи би били Ваши приоритети?

КАРАЏИЋ: Многи приоритети, предвиђени Петровданским оснивачким Програмом СДС-а, већ су остварени – ниjе их остварио само СДС, већ и сви ми. To jе на првом месту помирење партизана и четника, затим смо премостили провалиjу између руралних и урбаних Срба, вратили се изворноj српскоj култури, традициjи, спиритуалности итд. – што све чини Слободу. Нисмо успели да сачувамо Југославиjу, али то ниjе зависило од нас.

Тешко ми jе да кажем шта би били моjи приоритети сада, зато што не знам са каквим се све изазовима суочава вођство Републике Српске, и Влада, и одговорна опозициjа, осим онога што видим у медиjима. Увек има ствари коjе су познате само онима у власти. Велика ствар jе што у самоj Републици Српскоj нема спорова о фундаменталним стварима, тако да она не може бити угрожена, да не говоримо – уништена.

Чим Република Српска буде безбедна, треба да крене економски напредак сваке породице и поjединца. Дакле, слобода, опстанак Pепублике Cрпске, културно и духовно уздизање, а онда ће економиjа и друга поља да напредуjу сама. Ако не постоjимо у слободи, не можемо унапредити ништа.

Можда, да сада водим Републику Српску, не бих давао сагласност да ико ко оспорава Републику Српску има икакву улогу у заjедничким органима. Такви могу да раде шта хоће у Федерациjи БиХ, али ниjе прихватљиво да буду у заjедничким телима кад оспораваjу пола БиХ. Вреди о томе размислити.

СРНА: У току jе расправа у БиХ и Србиjи о исправности приступања ЕУ. Какво jе Ваше мишљење?

КАРАЏИЋ: Ми не знамо тачно шта ће ЕУ бити сутра и каква ће бити коначна слика ЕУ, jер се она мења из дана у дан под теретом економске кризе. Циљ свих европских ратова било jе стварање jедне државе од европских нациjа. Чули смо недавно од Ангеле Меркел да – мир зависи од опстанка евра. Нама се овде суди за много мање речи. Ако би пропаст евра довела до европског рата, каква jе то извесност Униjе? Једино Немачка извлачи предност из ове кризе, користећи jе за даљу интеграциjу Униjе, чиjи краj се не види, а унитаризациjа ниjе немогућа.

Ако ЕУ остане каква jе сада – без прерогатива супранационалне државе и ако би Република Српска и Србиjа биле равноправни чланови, jа бих био за прикључење.

Међутим, био бих веома опрезан. Југословенске републике су се осећале некомформно у лабавоj jугословенскоj федерациjи, много лабавиjоj него што ЕУ може ускоро постати, a сада журе да своj суверенитет предаjу новоj заjедници, у коjоj ћемо сви ми – бивши Југословени имати знатно мању, безначаjниjу улогу него што смо имали у Југославиjи.

Има изрека: „Дала баба динар да се ухвати у коло – сад би дала пет да jе пусте из кола“. Али, напуштање ЕУ било би много скупље од напуштања Југославиjе. Историjски народи, какав jе сигурно српски, тешко прихватаjу да своj идентитет утопе у нешто друго.

СРНА: Познато jе да нисте желели улогу националног лидера и да сте jедва прихватили да водите СДС. Јесте ли икад зажалили због тога и бисте ли то урадили поново?

КАРАЏИЋ: Свакако нисам желео да будем активан политичар. Али, био сам спреман да жртвуjем доста времена и енергиjе да помогнем колико могу да се установи СДС, не да jе и водим. Зато се нисам ни кандидовао на изборима 1990. Нисам имао разлога да мењам своj живот, пошто jе он био добар. Имао сам професиjу коjа ми се допадала, породицу коjу сам волео, а имао сам и приjатеље с коjима сам се дружио. Нисам желео ни да водим Републику Српску, а и не бих да ниjе било ванредних догађаjа.

Моjе разумевање људске судбине jесте да човек мора извршити све дужности – коjе се поjаве пред њим – свим своjим способностима. Дужност jе нешто што те чини човеком, поготово ако се она односи на твоjе обавезе према другима. Има ствари коjе мораш обавити без запиткивања и мораш да их обавиш у складу са своjим срцем и дужностима.

Радиjе бих писао своjе књиге и играо се са унуцима и праунуцима кад дођу, него се бавио политиком. Дакле, нe бих све ово урадио поново, осим ако бих био захваћен околностима какве смо срели деведесетих година прошлог виjека, a у том случаjу – поново бих испунио своjе дужности, без обзира на то колико би ме коштало.

Нажалост, чланови моjе породице пропатили су много више од мене, иако нису приговарали, већ су делили тешкоће са мном.

Извор: