Земља које (више) нема

Двадесет година након референдума о независноj и недjељивоj БиХ, у коме Срби махом нису узели учешће, ниjе риjешено ништа – сем чињенице да jе БиХ и те како подиjељена на ентитете, кантоне, народе, по националним шавовима и, можда наjвише, у главама људи.

Сем формално, учешћем у УН, велико jе питање колико jе БиХ и независна, jер jе њена половина (Федерациjа БиХ) годинама преживљавала од донациjа из свиjета, њено уставно уређење бjеше – протекторат, на челу са високим представником (ОХР), а вето у заjедничком парламенту, национално или ентитетско, кориштено jе више пута него што су доношени закони.

Осим што jе политички и национално подиjељена много више него приjе референдума, БиХ jе и економски девастирана, све респектабилниjе предратне фирме су урушене, дивља приватизациjа jе опустошила све, а ту су и дугови и проневjерене донациjе у незамисливим броjкама, првенствено у Федерациjи БиХ коjа их jе примала у неограниченим количинама.

Тешко би и наjдобронамjерниjи аналитичар или становник могао да наброjи – шта jе то од циљева прокламованих на референдуму одржаном задњег дана фебруара и првог дана марта 1992. године заиста остварено. Сем што jе испоштована на Скупштини СР БиХ jавно изречена заклетва тадашњег лидера Муслимана у БиХ Алиjе Изетбеговића да ће „жртвовати мир за суверену БиХ“.

Бошњаци и данас свим силама: политичким, путем проблематичних закона и лобирањем настоjе да од БиХ направе вариjанту унитарне земље, са преовлађуjућум принципом „jедан човjек – jедан глас“, без ентитета, а све то уз употребу новокомпонованог босанског jезика. Они су тако наjвећи губитници референдума коjи славе, jер скоро ни jедан од циљева коjи су жељели постићи ниjе остварен.

Срби су наjтежу ствар морали да учине jош на почетку рата – прихватили су вањске границе БиХ. На таj начин стекли су легитимитет да траже своjу политичку и териториjалну аутономиjу, коjу су и добили у виду Републике Српске, као компензациjе за нестанак Југославиjе у коjу су буквално уложили милоне глава у два свjетска рата.

Хрвати су добили кантоне унутар Федерациjе БиХ са своjом већином, али се немогућност договора са бошњачким представницима током година толико продубила да су они данас постали жртве референдума коме су и сами придониjели.

Ни „европска удица“ у виду обећања за улазак у ЕУ ниjе успjела да приближи ставове три народа у погледу на будућност БиХ, на њен политички, национални и културолошки идентитет. Тек ће наредни попис становништва показати праве размjере териториjелне и етничке подиjељености, као и све идентитетске разлике.

Референдум се десио. Он ниjе био законит нити уставан према тадашњим прописима СР БиХ, али све то данас више ниjе важно, jер jе у међувремену БиХ постала савим другачиjи простор од онога из 1992. године.

Они коjи обиљежаваjу „Дан независности БиХ“ чине то мислећи на ону БиХ коjа више не постоjи, тако да то више личи на комеморатвни скуп умjесто на прославу.

Они коjи не славе таj датум нити га признаjу живе у Републици Српскоj, а под БиХ мисле на извjестан броj заjедничих органа и институциjа у Сараjеву са коjима не могу да се поистовjете. Како, уосталом, да се поистовjетите са неким бирократским канцелариjама?

Они коjи не славе „Дан независности БиХ“, али су за њу гласали на референдуму, тог дана подсjећаjу да нису добили оно што им jе обећано.

Тако би на стихове из чувене пjесме Мака Диздара: „А кто jе та? Шта jе та, да простиш? Гдjе jе та? Одакле jе? Куда jе та Босна, ректи?“ Срби одговорили да jе то за њих Република Српска; Хрвати да jе то Хрватска Република Херцег-Босна, а Бошњаци да jе то независна, суверена, цjеловита и недjељива земља Босанаца и Херцеговаца.

Ако неки странац намjерник зажели да отпутуjе у неку од ових „Босни и Херцеговина“ – мора добро да води рачуна да купи исправну карту. Јер би могао да заврши у 1992. години. И то баш пред почетак референдума.

Пише: Ненад ТАДИЋ

Извор: