Хрватска „правашка“ хисториографија и Срби

У европскоj савременоj повести, нарочито након пада Берлинског зида новембра 1989. г., има не мали броj случаjева малих и пре свега „неисториjских“ нациjа коjе покушаваjу да „доведу у ред“ своjе националне повеснице тако што их улепшаваjу, хероизуjу, еуропеизуjу али пре свега настоjе да како-тако докажу некакву повесну независност своjих национа у односу на моћне суседе како би разбили традиционалну слику Европе и европске историjске науке о њима као неповесним нациjама коjе су столећима биле само слуге другима као „бечки коњушари“ или „пештански кочиjаши“. Амерички повесничар мађарског порекла Ендрjу Ц. Јанош [Andrew C. Janos] jе експлицитно поделио централноевропске, источноевропске и балканске нациjе у повесном пресеку у две jасно изражене и међусобно супротстављене категориjе па чак и класе: на оне коjе чине политичко-економско-културни центар и на оне коjе живе на перифериjи око тог центра служећи му као нека врста сировинске базе у општем смислу речи.[1]

По питаљу државности данас признате европске нациjе и/или етничке групе се могу грубо поделити у следеће главне категориjалне групе, тj. на оне:

1. коjе никада у њеноj повести нису имале никакву своjу сопствену државну независност (Власи, Роми, Лужички Срби…),

2. коjе су такву државну независност као међународно признату по први пут стекле тек након 1989. г. (Словенци, Словаци, Украjинци, Белоруси),

3. коjе су jе имале у средњем веку и/или касниjе па су jе обновиле у 19.-ом или почетком 20.-ог века (Срби, Бугари, Грци, Пољаци, Литванци),

4. коjе су jе први пут добиле почетком 20.-ог века (Летонци, Естонци, Финци, Шиптари)

5. коjе су jе имале мање-више у континуитету од почетка срењег века па до данас (Французи, Немци, Швеђани, Италиjани…).[2]

Посебну групу, међутим, чине оне нациjе коjе су у средњем веку имале међународно признату какву-такву државно-политичку независност а након њеног de facto губитка се утопиле у суседне вишенационалне државне творевине задржаваjући формалну аутономиjу регионалног типа да би тек након много столећа касниjе биле поново признате као међународно независне политичке творевине, тj. државе. То су случаjеви, нпр. са Чесима или Мађарима.[3] Међутим, у читавом европском случаjу односа нациjа-држава-политичка независност постоjи jедан посебан parexcellence случаj – случаj коjи у de facto чињеничном смислу драстично одскаче од de iure„препаковане“ националне повеснице за „домаћу упорабу“, а то jе случаj Хрватске и Хрвата. Ово драстично одскакање се у хрватском случаjу вероватно може психо-повесно обjаснити, или бар схватити, као jак синдром инфериорности у поређењу са своjим „повесним“ и jаким суседима Италиjанима, Србима и Мађарима а настао услед сплета реалних повесних околности у коjима су Хрвати и Хрватска вечито били они „други“ или „трећи“ у туђим државама а хтели су да буду „први“ и то „своjи на своме“ онако како су то они схватали. Државност су изгубили далеке 1102. г., читавих 357 година пре Срба (1459. г.) а са њом и статус „повесне нациjе“[4] коjи нису успели да обнове све до 1941.−1945. г. и то у савезу са европским нацизмом и фашизмом добивши ту државност на поклон од Хитлера и Мусолиниjа. За разлику од Хрвата, Срби, као њихови главни конкуренти на просторима Југоисточне Европе, су своjу државност и „историчност“ успели да defacto обнове читавих 137 година пре њих (1804. г.) и то путем тешке револуционарне борбе и дугог рата и ратова за национално ослобођење што jе коначно и читава Европа de iure признала 1878. г. [Castellan 1992, 227−323].

Вероватно ни jедна национална историографиjа у Европи ниjе уложила више напора да „препакуjе“ своjу сопствену повесницу као што jе то у случаjу хрватске повести и хисториографа али и политичара укључуjући и повиjесничаре/државнике. Циљ оваквог препис(ив)ања (re-writing), тj. ревизиjе, локалне повеснице jе имао пре свега практично-национално-политичку конотациjу: требало jе доказати и показати знанствено неупућеноj „Еуропи“ да Хрвати имаjу неиспрекидано-континуирану „тисућљетну“ повиjест неовисне националне државности у овом или оном облику. Формални атрибути-доказатељи овакве политичко-државне „неовисности“ су троjаки:

1. „Хрватски“ сабор у Загребу (легислативна институциjа)

2. гувернатор-бан на челу „хрватске“ владе (егзекутивна власт)

3. национална застава са државним грбом (визуелна симболика неовисности).[5]

Сматрамо да jе ревизионисање хрватске (Хрвата и Хрватске) повеснице у облику хрватске клептоманско-повесне хипертрофиjе у 20.-ом и 21. столећу било пре свега уперено и „знанствено“ обликована против Срба, затим против Италиjана и коначно против Мађара и Словенаца.[6] Хрватска „правашка“ хисториографиjа jе у овом контексту као први хипертрофски проjекат зацртала као своj циљ да покаже и докаже да jе повест Хрвата од наjраниjег средњег века па до године 1102. била европског карактера и са владарима коjи стоjе у рангу европских суверена а коjи стоjе на бранику западног (римокатоличког) хришћанства наспрам „бизантиjско-православне шизме“ на самим рубовима Централне Европе (никако Балкана). Међутим, о овим наводно многоброjним хрватским владарима, укључуjући и краљеве, у самоj Европи и остатку света се мало зна изван хрватских свеучилишних центара и хисториографиjе, а одваjање повесних чињеница од политиканстских легенди jе знанствени посао за следеће генерациjе хисторичара коjи као прво мораjу да разврстаjу квазиповесне  фалсификате од реално-повесних чињеница.[7] Њима jе jедан од зацртаних задатака да фактографски покажу да jе jедна мала средњовековна Хрватска у величини jедне жупаниjе у Србиjи за време Стефана Немање владала нешто дуже од пар година jедним делом Босне а нарочито Херцеговине. Њима спада у морално-знанствену обавезу и потапање митова о „слави краља Томислава“ и Хрватске у његово доба на аутентично српскоj jадранскоj обали од древног Стона до Котора.[8]

У том смислу ево и конкретно шта о раноj средњевековноj повести Хрватске пише jедан од наjпознатиjих светских стручњака за повест Балкана у средњем веку: „Early medieval Croatian history fits the concluding line to the old jingle: the more you study the less you know. When I was an undergraduate studying Balkan history I thought I knew quite a bit about Croatia; but as I study more about Croatia, one by one the ‘facts’ that I knew before turn out to be dubious, based on questionable sources or no sources at all. Most of the existing literature in western languages on medieval Croatia is extremely poor; and frequently it is marred by nationalistic bias. A basic problem making early Croatian history difficult for everyone−including the most serious scholars−is the scarcity of sources and the question of the authenticity of some of the few that do exist. Furthermore, the authors of most of the sources for early medieval Croatia were distant from the events they described. Either they lived in places distant from Croatia (e.g., Byzantium, Italy) or they lived several centuries later…Byzantine writers knew little about Croatia…Most Byzantine historians did not mention Croatia at all. Much of the information about medieval Croatian history comes from later (seventeenth- and eighteenth-century) narrative histories. These were written by enthusiastic people but contain a mixture of fact and legend; and since many of the documents they based their works on are now lost, it is extremely difficult to judge whether their information came from reliable sources or not“ [Fine 1994a, 248].

Остаjе, ипак, неоспорна чињеница, да се опсег државних граница мале средњовековне Хрватске не може доказати на основу историjских извора. Сам кнез-краљ Томислав (910.−928. г., чиjи споменик на коњу као римском цару Аурелиjу у Риму стоjи у Загребу на Томислављевом тргу насупрот главне градске железничке станице) jе постао први краљ (925. г.) Хрватске за учињене заслуге ориjенталноj Византиjи а не Европи. Био jе почасни краљ, тj. „проконзул“-гувернатор Византиjског Царства. Петар Крешимир IV (1058. г.−1074. г.) се са своjе стране прогласио краљем након добиjања градова Сплита, Трогира и Задра од Византиjе (а не осваjања), а сва три су била (и данас остала) на „стреломету“ jедан од другога. Његов наследник на престолу, Дмитар Звонимир (1075. г.−1089. г.) jе преузимаjући краљевску круну уjедно преузео и обавезу слања феудално-поданичког данка римском папи у суми од 200 златних дуката (дакле, купљена круна).

За време обе Југославиjе (Краљевине и Републике) наjвећи успех хрватске хисториографиjе се састоjао у томе што jе Загреб успео да наметне читавоj земљи (зарад очувања братствоjединственачке политике „троплеменског“ српско-хрватско-словеначког народа) своjу сопствену „знанствену“ интерпретациjу хрватског дела повести Јужних Словена:

1. да су средњовековни посавски Словени били етнички Хрвати коjи су формирали тзв. „Посавску Хрватску“ коjу jе краљ Томислав уjединио са тзв. „Далматинском Хрватском“ [Macan 1992, 28−31]. Након овако формулисане премисе, апсолутно незасноване на повесним изворима, следио jе и „логичан“ закључак да jе Посавина етно-хрватска земља исто као и читава Далмациjа и то, што jе наjбитниjе, заjедно са Дубровником коjи никада ниjе припадао Хрватскоj већ jе све до самог почетка 19-ог столећа био независна држава – град Република, и

2. да су Хрвати као етнос преко своjих феудалних представника 1102. г. потписали са мађарским краљем Коломаном (1095.−1116. г.) споразумни међудржавни акт Pacta conventaу форми “regna socia” (тj. “удружене краљевине”), на основу кога jе створена персонална униjа две независне државе – Мађарске и Хрватске [Perić 1997, 52−60][9], а не феудално-поданички акт “partes subjectae” на основу кога jе Хрватска у стварности постала обична мађарска провинциjа са одређеним нивоом локалне самоуправе.

Да се овде накратко задржимо само на наведеноj другоj ставци у вези са мађарско-хрватским односима након 1102. г. обзиром да оваj догађаj представља кључну прекретницу у читавоj повесници Хрватске и Хрвата али и jедан од наjомиљениjих тематских обjеката интерпретациjа и реинтерпретациjа хрватске ревизионистичке хисториографиjе. Наиме, на основу самог аутентичног текста Pacta conventa из 1102. г. на латинском jезику а коjи се чува у Будимпешти, као и на основу историjског развоjа догађаjа, jасно jе да се ту ради о “partes subjectae”.[10] Ево конкретно шта о томе пише већ цитирани Фаjн: “The Hungarians had gradually become a more active factor in the Balkans. They had occupied considerable territory nominally Byzantine, conquering Sirmium and the surrounding region of Srem. In addition, they annexed Croatia in 1102 and took over, as well, various cities in Dalmatia which belonged to the empire” [Fine 1994a, 234]. Дакле, као прво, за Фаjна jе jасно да jе Мађарска године 1102. jедноставно анектирала Хрватску, тj. припоjила jе своjоj држави, и као друго, Далмациjа ниjе исто што и Хрватска. За мађарску историографиjу jе ствар у вези са годинома 1091. и 1102. апсолутно кристално jасна: радило се о мађарскоj анексиjи Хрватске. Тако проф. Ласло Контлер са Централноевропског универзитета у Будимпешти jасно пише: „In 1090, as the Croatian throne became vacant, chaos ensued and one of the baronial factions turned to Ladislas to occupy it. The annexation of Croatia took place in 1091 without substantial resistance, although a raid of nomadic Cumans in Eastern Hungary compelled him to return, leaving the occupation of Dalmatia (the ‘Latin’ towns of the shore and the islands) to his successor. For the time being Ladislas appointed his younger nephew Prince Álmos as governor. Thus begun the historic association of the Kingdom of Hungary and Croatia, which lasted until the end of the First World War“ [Kontler 1999, 63]. Исти аутор у истоj монографиjи на страници 79.-оj даjе и повесну карту Краљевине Мађарске у касном 13.-ом веку на коjоj су Славониjа, Хрватска и Кнежевина Босна и Мачва сасвим jасно означене као мађарске државне провинциjе.

Ипак, за хрватску хисториографиjу али и политику jе своjевољно тумачење, тj. интерпретирање, догађаjа из 1102. г. било нужно потребно како би се формално „доказало“ постоjање какве-такве “тисућљетне хрватске државности“ а то би опет послужило као основа за неистините тврдње да су Хрвати jош од 9.-ог столећа па све до “Прводецембарског акта” 1918. г. имали своjу националну државност коjу су тобоже унели и у Краљевину СХС/Југославиjу са наjмање све Срема, Дубровника, западне Босне (“Турске Хрватске”) и Барање. Наравно, тзв. “Нагодба“ из 1868. г. између Загреба и Пеште jе по њима била међудржавни акт коjим jе само потврђена персонална униjа из 1102. г. између неовисне Хрватске и независне Мађарске [Pavličević 2000, 271−273]. Дакле, хрватска међународно призната државна повест jе читавих 419 година (разлика од 1459. г. до 1878. г.) дужа и светлиjа од српске!

Међутим, овде се ради и о нечему много важниjем, а то jе питање Срба у границама Брозове и Туђманове Хрватске. У овом контексту jе основни циљ хрватске хисториографиjе да докаже две ствари:

– да су се Срби на просторима Хрватске (тj. тзв. Троjедне Краљевине Далмациjе, Хрватске и Славониjе) насељавали у таласима, односно да нису аутохтоно становништво Броз-Туђманове Хрватске[11], и

– да су се као емигранти населили на простору “државе” Хрватске а не провинциjе у оквиру Мађарске или Хабсбуршке Монархиjе.

Доказати ове две ставке jе за хрватску хисториографиjу било од кључне битности jер се на оваj начин у ствари доказуjе “право власништва у сопственоj кући” а сви подстанари су сходно томе обавезни да поштуjу кућни ред легалних власника државе а уколико на то нису спремни дозвољено им jе “добровољно” исељавање из исте те куће на шта jе повиjесничар и председник Републике Хрватске др. Фрањо Туђман jасно указао након воjно-редарствене акциjе хрватске полициjе и регуларне армиjе почетком августа/коловоза 1995. г. (тзв. “Олуjа”). Дакле, тзв. “тисућљетно хрватско државно право” jе управо таj правни оквир коjим се легализуjу и верификуjу два геноцида/етничка чишћења над хрваћанским Србима почињеним од стране званичних власти хрватске државе 1941.−1945. г. и 1991.−1995. г.[12]

У сваком случаjу, у току процеса разбиjања и распада СФР Југославиjе, хрватска хисториографиjа на челу са др. Фрањом Туђманом jе упорно тврдила да су Хрвати 1918. г. у Југославиjу (тj. тада Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца)[13] унели своjе „хрватско државно право“ па би сходно томе и сам процес „раздруживања“ Хрвата и Хрватске од остатака Југославиjе требао да буде заснован на овом праву како би коначно Хрвати били „своj на своме“.[14] Нажалост, ретки су били самосвесни хрватски повиjесничари коjи су, као нпр. Фрањо Рачки, обjективно писали, тj. признавали, да су Хрвати од 1102. г. све што су урадили, урадили под фирмом Мађара а не самостално и за себе. Још има мање оних хрватских повиjесничара коjи обjективно признаjу да од године 1000.-те а нарочито од 1420./1433. г. Далмациjа нема више никакве везе са Хрватском jер се нашла под управом Млетачке Републике (до 1797. г. а након тога под управом Француске и Аустриjе до 1918. г.) коjа се у наредним столећима борила са Мађарском (Задарски мир 18. фебруара 1358. г.) о превласти над овом покраjном. Убачени фалсификати од стране римске Куриjе (тj. монаха римокатоличких опатиjа у Далмациjи) о тзв. „Црвеноj Хрватскоj“ jужно од реке Цетине па све до реке Боjане у „Летопису Попа Дукљанина“ („Барски родослов“) су данас познати и признати чак и од стране хрватских хисториографа – нпр. Ферда Шишића и Наде Клаjић, али не и хрватскоj „правашкоj“ хисториографиjи.

Чини се да jе прављење од магарца коња у процесу писања и ревизионистичког пре-писивања хрватске повеснице постало општи национални задатак хрватских повесничара jош од времена Павла Ритера Витезовића (1652.−1713. г.) коjи jе 1700. г. у свом све сем не знанствено заснованом делу Обновљена Хрватска (или „Оживела Хрватска“ − „Croatia Rediviva”) прогласио све Словене етнолингвистичким Хрватима, тj. старим Илирима, а хрватске повесне земље обележио бело-црвеном боjом од Триглава до Црног мора. Тако су по њему постоjале две велике балканске Хрватске: „Croatia Alba” (Бела Хрватска) и “Croatia Rubea” (Црвена Хрватска). Прва се простирала од Јулиjских Алпа па до реке Дрине а Друга од реке Дрине до Црног Мора. „Бела Хрватска“ се са своjе стране додатно делила на четири мање Хрватске: “Croatia Alpestris” (Словениjа), “Croatia Maritima” (Далмациjа, Црна Гора, Херцеговина и jужни део Босне), “Croatia Mediterranea” (северни и централни делови Босне) и “Croatia Interamnia” (Славониjа и Срем).[15] Дакле, све скупа читавих пет „Хрватски“. У своjоj Стематографиjи из 1701. г. илустративно допуњуjе хрватско повесно право на скоро читав Балкан ређаjући грбове читавих 56 по њему „илирско-хрватских“ земаља. Читаjући Витезовића (похрваћени Немац) долази се до закључка да нема нит већег народа нит већих повесних покраjина у читавоj повести Старог континента. Французи, Немци, Италиjани, Енглези… jедноставно немаjу шта да траже поред овако великог и моћног народа и његове повеснице као што су то Хрвати. Наравно, за Витезовића су Срби само jедно хрватско племе коjе живи источно од реке Дрине.[16]

Од времена хрватског тзв. „Илирског покрета“ из прве половине 19.-ог века почиње и процес „хероизациjе“ сопствене нациjе у коме видну улогу игра и хрватски римокатолички клер.[17] Лансира се учење да су управо Хрвати били наjхрабриjи браниоци хришћанске вере у читавоj Европи а коjи су успели да зауставе наjезде отоманских Турака нешто иза Бихаћа и Јаjца. Да jе Европа конкретно и признала оволико хероjство Хрвата истиче се да jе римски папа почетком 16.-ог столећа (1510. г.) Хрватима за воjничке заслуге у одбрани Христове вере доделио титулу „antemurale christianitatis“. Испада тако да су српске националне погибиjе на Марици 1371. г. и Косову пољу 1389. г. против истих тих Турака за исту ту Христову веру jедноставно биле од минорног значаjа у односу на гордо и неустрашиво стаjање Хрвата на Зиду Хришћанства у Лици, Баниjи и Кордуну. Иначе, историографиjа незна да jе иjедан турски султан, па чак ни велики везир или провинциjски паша, погинуо и у jедноj jединоj бици против Хрвата као што jе то био случаj са султаном Муратом на Косову нити да jе и jедан jедини хрватски национални вожд (нпр. бан) икада заробљен у бици са било коjим Турцима као што jе то био случаj са српским кнезом Лазаром, а о одрубљивању главе и стварању мита и легенде о националном мученику за веру да и не говоримо.[18]

Наравно, за све оне коjи су повест студирали ван Загребачког свеучилишта (коjе jе иначе званично према хрватском тумачењу као такво основано чак године 1669! и то као „наjстариjе и данас наjвеће свеучилиште у Југоисточноj Европи“ – ко не веруjе нека посети насловницу знаничног саjта овог свеучилишта[19]) познато jе да jе управо у време велике папине захвалнице „неустрашивим“ Хрватима та земља Хрватска коjу су тако успешно „бранили“ и „одбранили“ била сведена на само „3000 оџака“ тj. домаћинстава у околини Загреба (тзв. „Остаци Остатака некад славног краљевства Хрватског“/”Reliquiae Reliquiarum olim magni et inclyti regni Croatiae”) jер су све остало заузели Турци а етнички Хрвати бежали главом без обзира испред отоманских башибозука, jаничара и спахиjа. Оно што нису освоjили Турци Хрвати су правно пренели 1. jануара 1527. г. на династиjу аустриjских Хабзбурга да им брани jер су сами били неспособни да одбране ни остатке остатака своjе сопствене отаџбине. Етнички Хрвати су иначе толико били ажурни и заинтересовани за одбрану и ових „Остатака Остатака Хрватске“ да су Хабзбурговци морали да насељаваjу православне Србе из централних делова Балкана на просторе новоформиране Воjне Краjине средином 16.-ог столећа како Турци не би ушли и у Карловац, Загреб или Вараждин.

Хрватска хисториографиjа jе, иначе, наjпоносниjа на „велику хрватску победу“ код Сиска од 22. jуна 1593. г. над страшним Турцима па jе наводно и сама воjничка моћ Отоманске империjе баш од тада почела да опада. Међутим, за оне коjи се нешто озбиљниjе баве повешћу Југоисточне Европе познато jе да jе та поражена турска воjска била локалног карактера, тj. из Босанског пашалука, предвођена босанским пашом, дакле не царска и пре свега мала и слаба. Немачки повесничар отоманске повести Јозеф фон Хамер у своjоj чувеноj тротомноj “Historiji Turskog/Otomanskog/ Carstva” (превод и издање за jугословенско тржиште, Загреб, 1979. г.) у другом тому о овоj бици пише само на (доњоj) половини jедне странице (119.-те) наводећи да су Ердеди, Ауерсперг, Егенберг, Редерн и Парадеисер (дакле ни jедан Хрват) дошли у помоћ и спасли град од турске опсаде, а турски великодостоjници и воjни команданти са воjском погинули услед пуцања мостова коjи су били исувише уски и слаби. Дакле не у бици већ услед техничких околности. На Косову 1389. г. ниjе било никаквих мостова и никакве воде већ отворено боjно поље на сувом са системом борбе прса у прса, мач на сабљу и копље на штит па онда хватање за вратове. И управо на овом примеру се да спознати суштина хрватске хисториографске клептоманиjе: провлачити се поред туђих (аустриjских, мађарских, српских) воjничких победа и приказивати их као хрватске jер су се у географском смислу догодиле на териториjи за коjу Хрвати држе да jе хрватска по напуханом и вештачки инфузионо одржаваном „хрватском повиjесно-државном праву“. Тако су, веровали или не, Хрвати присвоjили и хаjдуке и ускоке коjи су се у Далмациjи под Млецима борили против Турака. Од хрватске „правашке“ хисториографиjе никада нећете чути да jе Лику и Крбаву ослободио од Турака српски сердар Стоjан Јанковић, чиjу палату са патрициjским грбом у Задру Хрвати показуjу туристима као палату хрватског воjсковође; ослободио заjедно са jош jедним Србином – воjводом Илиjом Смиљанићем, на челу српских ускока коjи су у Равним Котарима ратовали под млетачком заставом.[20]

Ове борбе српских ускока jе опевала и народна песма али су чак и ове песме ускочког циклуса у редакциjи Хрвата др. Николе Андрића тискане као „хрватске“ почетком 1941. г. од стране „Матице хрватске“. Иста ова плагиjаторска „Матица хрватска“ jе тада под именом „илирска“ и 1844. г. (са допуном од стране Ивана Мажуранића) издала Гундулићевог Османа као „хрватског“ песника из „хрватског“ Дубровника (на порталу „Матице хрватске“ ћете прочитати да се ради о „класичном дjелу стариjе хрватске књижевности“[21]) чиме jе и званично почело хрватско своjатање српског Дубровника и његове културе и повести. Стандардни хрватски повесни плагиjат jе своjатање воjника-краjишника као „хрватских“ па тако читаjући хрватску хисториографиjу испада да су „хрватски“ граничари натерали Наполеона Бонапарту у бегство за време битке код Арколе (коjу jе Наполеон на краjу добио) 15.−17. новембра 1796. г. као и да jе Наполеон похвалио баш ето етничке „Хрвате“ као наjбоље воjнике на свету (поводом битке код Смоленска 1812. г.) и да му jе ето баш потребно око 100.000 таквих „хрватских“ солдата да освоjи читав свет. А ти „хрватски“ воjници-краjишници су те 1812. г. били већином Срби мобилисани са простора Лике и Крбаве (jедна пуковниjа) коjе су тада биле у саставу Наполеоновог „Илирског краљевства“. Воjна Краjина као таква, тj. области Лике, Баниjе, Славонске Посавине, Јужног Срема и Кордуна, ниjе никада била у саставном делу икакве Хрватске или Хрватске-Славониjе већ искључиво и само под директном управом Беча, тj. аустриjске воjне команде у Грацу. Укинута jе године 1881. и тек тада су jе бечке власти укључиле у Хрватску-Славониjу (да би парирале мађарском национализму) тако да тзв. “хрватско државно-повесно право” не полаже никакво право на област Воjне Краjине од средине 16.-ог столећа па до 1881. г. а наjмање на тзв. Краjишнике и њихова воjевања од Краjине до Раjне и од Ломбардиjе до Смоленска. Међутим, хрватска хисториографиjа свесно врши плагиjатско кривотворење повесних факата па упорно подмеће флоскуле о наводно две Хрватске у овом временском периоду од средине 16.-ог столећа до 1881. г.: “Цивилне” и “Воjне” а постоjала jе само jедна (цивилна илити банска) и jедина над коjом су бан и Сабор имали аутономну jурисдикциjу у сасвим локалним и безначаjним пословима.[22]

Хрватскоj повесноj науци jе наjбитниjе од свега било и jош увек остало да некако с конца и конопца докаже да jе државност у Хрвата „тисућљетна“, тj. да се ниjе никада прекидала све од првог владара Хрватске бана Борне 819. г. па до данашњих дана. У том контексту су спискови разноразно титулисаних владара обе Хрватске, тj. „Далматинске“ и „Посавске“ као и наводно jединствене „Краљевине Троjеднице“ (Далмациjа, Хрватска, Славониjа),[23] („banus“, “rex”, “interex croatorum”, итд.) од почетка 9.-ог века па надаље jедноставно речено фасцинираjуће импозантни тако да листе енглеских или француских краљева нису ни за фусноте jедноj опћоj повиjести Хрватске и хрватске политичке неовисности. Тако jе нпр. између два светска рата касниjи (1944. г.) загребачки редовни свеучилишни професор (на Филозофском факултету) др. Рудолф Хорват (1873.−1947. г.) успео да састави списак од читавих 245 (добро сте прочитали: две стотине и четрдесет пет!) владара разноразних „Хрватски“ како пре 1102 .г. тако и након тога [Horvat 1924]. Од тог броjа jе само краљева од Томислава 925. г. до Коломана 1102. г. било 16 (шеснаест). Међутим, на велику жалост хрватског пучанства, jедан просечан хрватски домољуб ниjе у могућности да положи венац на гроб ни jедног jединог од тих свих 16 хрватских краљева jер се ни jедном jедином од њих гробно место jедноставно незна![24] Да не спомињемо мумифицирана тела владара као што jе то случаj у Срба, њихових саркофага и владарских инсигниjа српске државности. Све сачувано и све jавно видљиво. И за домаће патриоте и за иностране туристе.[25]

Упоређења ради, нешто слично као у хрватском случаjу одиграва се и у неким другим националним хисториографиjама а у европским оквирима поред овог хрватског случаjа ревизионистичка историографиjа код белоруских националиста игра кључну улогу у формирању националне свести о постоjању посебне белоруске нациjе одвоjене како од руског тако и од пољског националног корпуса. У белоруском случаjу jе пронађено „Соломонско решење“ за непостоjање икаквих помена у средњевековним документима белоруског имена и наводне нациjе тако што jе Велико литванско књажевство (Lietuvos Didžioji Kunigaikštystė – LDK) проглашено и за националну државу Белоруса обзиром да jе териториjа нама савремене Белорусиjе била саставни део тог књажевства али под именом Гудиjа а не Белорусиjа.[26] Тако jе повест Великог литванског књажевства (ВЛК) проглашена уjедно и за „златно доба“ повести белоруске нациjе. Уjедно jе и неосновано словенски jезик говорен на простору ВЛК проглашен за „старобелоруски jезик“ а у ствари се радило о средњевековном руском jезику. Тако се дошло до закључка да jе повест белоруске нациjе стара читавих десет столећа а Белоруси jедан од државотворних/повесних европских народа [Orlov, Saganovich 2001].[27]

На краjу бисмо се осврнули и на визуелну презентациjу „хрватске тисућљетне државно-повиjесне неовисности“ и повесног права коjе проистиче из таквог наводно чињеничног стања а коjе би требало да буде засновано на релевантним повесним источницима. До сада наjмаркантниjа визуелна представа овог права до коjе смо могли да дођемо jе едициjа Хрватска повиjест у двадесет пет карата. Проширено и допуњено издање из 1996. г. са „Предговором проширеном и допуњеном издању“ од, ни мање ни више, него председника Републике Хрватске, истакнутог хрватског хисториографа и Брозовог генерала – др. Фрање Туђмана (првих месеци рата 1941. г. након проглашења НДХ био у усташким построjбама да би се затим прикључио партизанима).[28] Наиме, овде се ради о проширеном и допуњеном издању из 1937. г. са „шест нових земљовида с прегледом Хрватске у њезиним наjпресудниjим и повиjесним тренуцима овога стољећа у задњих педесет година“ а коjе покриваjу период од 1939. г. до 1991. г. Последња и закључна реченица Брозовог генерала Туђмана у Предговору ове картографске едициjе разоткрива сву суштину хрватске „правашке“ хисториографиjе:

„Ово ће издање пружити читатељу обиље информациjа о повиjесним збивањима и хрватским повиjесним просторима, али и будити понос на ону Хрватску коjа jе, како написа проф. Сркуљ, ‘знала кроз стољећа способношћу и одлућношћу своjих синова очувати своj посебан државноправни положаj’“.

Дакле, након прегледа ове картографско-повесне збирке хрватске хисториjе свакоме би требало бити jасно да jе хрватска државно-повесна неовисност континуирано стара читавих десет столећа![29]

Срби jесу од повесних догађаjа правили митове и легенде, а наjпознатиjи случаj jе са Косовским боjем и косовским jунацима. Међутим, за разлику од Срба, хрватска „правашка“ хисториографиjа jе од жеља направила читаву теориjу о „хрватском тисућљетном државном праву“ што jе визуелно озваничено и на грбу Туђманове Републике Хрватске: као мали грбови около велике шаховнице се налазе и два грба коjа представљаjу наводно две државно-правно повесне хрватске земље – Истру и Дубровник, а коjе никада нису биле саставни део никакве Хрватске ни пре ни након 1102. г. 

НАПОМЕНЕ:

[29] Садржаj ове едициjе и у текстуалном и у картографском смислу речи jе немогуће аутентично представити читаоцима путем препричавања, тj. описивања „чињеничног“ стања, па стога саветуjемо свима коjи су заинтересовани да се упознаjу са класичним примером хрватске „правашке“ хисториографиjе то ураде ишчитавањем оригинала. Др. Туђман у другоj реченици свог Предговора наводи да jе „аутор др. Стjепан Сркуљ, познати средњошколски професор и писац повиjесних уџбеника“.

 ЛИТЕРАТУРА:

„Govor predsjednika Hrvatskoga sabora Vladimira Šeksa povodom obilježavanja Dana neovisnosti – Zagreb, 7. listopada 2004.“ http://www.sabor.hr/Default.aspx?art=1336&sec=421 (погледано 6. jануара 2012. г.)

Atlante Storico. Novara: Instituto geografico de Agostini S.p.A., 1987.

Berend, Iván T. & Ránki, György. East Central Europe in the 19^th and 20^th centuries. Budapest: Akadémiai Kiadó, 1977.

Bideleux, Robert, Jeffries, Ian. A History of Eastern Europe. Crisis and Change. London-New York: Routledge, 1998.

Castellan, Georges. History of the Balkans. From Mohammed the Conqueror to Stalin. New York: Columbia University Press, 1992.

Einhard. Annales regni Francorum, Monumenta Germaniae historica (ed. Pertz). Hannover, 1826.

Fine, John V. A. JR. The Early Medieval Balkans. A Critical Survay from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor: The University of Michigan Press, 1994a.

Fine, John V. A. JR. The Late Medieval Balkans. A Critical Survay from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor: The University of Michigan Press, 1994b.

Großer Atlas zur Weltgeschichte. Braunschweig: Westernmann Schulbuchverlag GmbH, 1985, Buch-Nr. 047126.

Großer Historischer Weltatlas. Zweiter Teil. Mittelalter, Herausgegeben vom Bayerischen Schulbuch-Verlag (Redaktion: Josef Engel), München: Bayerischer Schulbuch-Verlag, 1979.

Gudavičius, Edvardas. Lietuvos istorija. I tomas. Nuo seniausių laikų iki 1569 metų. Vilnius: Akademinio skautų sąjūdžio vydūno fondas Čikagoje-Lietuvos rašytojų sąjungos leidykla, 1999.

Guskova, Jelena. Istorija jugoslovenske krize (1990−2000). Knjiga prva. Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003a.

Guskova, Jelena. Istorija jugoslovenske krize (1990−2000). Knjiga druga. Beograd: Izdavački grafički atelje „M“, 2003b.

Historical Atlas of the World. Maplewood, New Jersey: Printed by Hammond incorporated, 1984.

Horvat, Josip. Politička povijest Hrvatske. Zagreb, 1990.

Horvat, Rudolf. Povijest Hrvatske. Zagreb, 1924.

Ioffe, Grigory. „Understanding Belarus: Belarusian Identity“. Europe-Asia Studies, Vol. 55, No. 8, 2003, 1241−1272.

Janos, Andrew C. East Central Europe in the Modern World: The Politics of the Borderlands from Pre- to Postcommunism. Stanford, California: Stanford University Press, 2000.

Johnson, Lonnie R. Central Europe. Enemies, Neighbors, Friends. New York-Oxford: Oxford University Press, 1996.

Kiaupa, Zigmantas; Kiaupienė, Jūratė & Kuncevičius, Albinas. The History of Lithuania Before 1795. Vilnius: Lithuanian Institute of History, 2000.

Klaić, Nada. Povijest Hrvata u srednjem vijeku. Zagreb: Globus, 1990.

Kontler, László. Millenium in Central Europe. A History of Hungary. Budapest: Atlantisz Publishing House, 1999.

Macan, Trpimir. Povijest hrvatskoga naroda. Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske-Školska knjiga, 1992.

Mihaljčić, Rade. The Battle of Kosovo in History and Popular Tradition. Belgrade: BIGZ, 1989.

Orlov, Vladimir & Saganovich, Gennadz. Desyat’ vekov Belorusskoi istorii. Vilnius: Nasha Buduchynia, 2001.

Pavličević, Dragutin. Povijest Hrvatske. Drugo, izmijenjeno i znatno prošireno izdanje sa 16 povijesnih karata u boji. Zagreb: Naklada P.I.P. Pavičić, 2000.

Perić, Ivo. Povijest Hrvata. Zagreb: Centar za transfer tehnologije, 1997.

Rajičević-Psunjski, Veliša. Hrvati u svetlu istorijske istine. S predgovorom Zmage Jelinčića Plemenitog. 2006 (originalno izdanje iz marta 1940. g., Beograd).  

Sotirović, Vladislav B. “The Idea of Greater Croatia in the Seventeenth-Century”. Conference proceeding material Statehood Beyond Ethnicity: Comparative and Trans-National Perspectives in Europe, Södertörns högskola, University College – Baltic and East European Graduate School, Fleminsberg near Stockholm, 2003, 149–189.

Sotirović, Vladislav B. Creation of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, 1914−1918. Vilnius: Vilnius University Press, 2007.

Srkulj, Stjepan & Josip, Lučić. Hrvatska povijest u dvadeset pet karata. Prošireno i dopunjeno izdanje. Zagreb: Hrvatski informativni centar, TRSAT, 1996.

Stirk, Peter. (ed). Mitteleuropa. History and Prospects. Edinburgh: Edinburgh University Press, 1994.  

Sugar, Peter F. Southeastern Europe under Ottoman Rule, 1354−1804. Seattle-London: University of Washington Press, 1977.

Ђурић, Вељко Мишина (уредник зборника). Република Српска Краjина. Десет година послиjе. Београд: Добра воља, 2005.

Крестић, Василиjе Ђ. Геноцидом до велике Хрватске. Друго допуњено издање. Јагодина: Гамбит, 2002.

НД Хрватска. Држава геноцида. Београд: „Двери српске. Часопис за националну културу и друштвена питања“, год. XIII, броj 47−50, 2011.

Ривели, Аурелио Марко. Надбискуп геноцида. Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватскоj, 1941−1945. Никшић, 1999.

Цвиjић, Јован. Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице. Београд, 1922.

Извор: novinar.de