Свједок из јаме Самоград

Ако невоље и несреће кале човjека и чине га тврђим и постоjаниjим, ако „нове нужде рађу нове силе”, онда jе Божо Бошковић из села Чапразлиjа подно Динаре очигледан примjер и доказ за то. Ниjе га, чини се, само воденица мљела, а он траjе, траjе…

И да ниjе дочекао да дjецу своjу сахрањуjе (два сина му jе смрт у младости пуноj покосила, прим.Б.С.), а то jе ваљда наjстрашниjа казна за сваког родитеља, jош би ова тврда старина одолиjевала животу и пркосила његовим ћудима. Родитељска несрећа га jе, међутим, поколебала и потресла из темеља па више нема ни снаге ни воље да се присjећа свега што jе претурио преко главе. Срећом, Љубица, jедна од његових пет ћерки jе приjе неколико година „забиљежила” на магнетофонскоj траци Божово казивање тако да jе од заборава отргнуто jош jедно стравично свjедочанство коjе jе, по своj прилици, као и нека слична из ливањског краjа, мотивисало Ивана Горана Ковачића да створи ненадмашну поему „Јама”:

„Кад jе пала Југославиjа 1941. године, дошле су усташе туте и одма су почеле терорисати народ православни. Купили оружjе, купили робу воjничку. Ко ниjе даво, моро jе одговарат са животом. Из села у село ниси смиjо проћи од њи, ни у своме селу ниси смиjо одати од њи…

У нас се дваес седмога спремо устанак и jа сам отишо доли у Саjковић да виђу шта ће бити, jе ли устанак или ниjе. Биjо jе устанак…

Један моj друг, Сава Ђуран, самном. Он биjо Мериканац, биjо у Мерици приjе рата и дођо вамо прид рат. Нас смо двоjица били пошли заjедно доли код Цвиjе Паjчина, званог Орашчић, вође устанка. Били смо ту код њега два дана.

Дваес деветога седмога нас jе Цвиjо опремиjо, написо нам писмо да носимо кнезу у Чапразлиjе. Он jе њега позиво на устанак, а нами jе реко да покренемо наше људе, све ко има шта од оружjа, да иђу на устанак.

Ми смо то писмо узели и дали га кнезу. Он то писмо додо логорнику.

Ми се вамо договорили чим вечерамо да иђемо доли пут Саjковића ко гођ има нешто од оружjа и мунициjе — да иђемо на устанак. Али, док смо ми вечерали, нас jе блокирало.

Чим jе кнез дониjо оно писмо логорнику, онаj jе наредиjо да блокираjу село. Тако нас поватало за вечером…

Кад су нас дотурили у Јуре Матковића кућу, спратили нас туте и пита логорник кнеза:

— Јесу ли ти, кнеже, овди сви?

Он зареди, изброjи нас и каже да смо сви.

Логорник оде ћа, а они метнуше стражу на нас и туте смо преноћили. Сутрадан око десет сати ишли су и уватили Саву Ђурана, тога Мериканца, он jе биjо доли у селу мало ниже од нас. Дотираше и њега туте.

Онда дође онаj логорник и пита:

— Коjи но донесе од Цвиjе Орашчића писмо?

Ми кажемо: нас двоjица.

Он само рече: добро, уреду, и опет оде.

Око четири поподне ето поново логорника и са њиме jош усташа. Отворише врата и зборе:

— Аjде, ко има вољу с ким да се веже…

И везивали су све два а два, све два а два. Онда и конопом између свиjе да се нико не може раставити.

Ја сам се везо са Славком Бошковићем.

Е, онда кад су нас туте тако повезали, потирали су нас пут Руjана. Кад смо дошли у Доње Руjане, ето одозгора гоне Шпиру Лалића од Пашалића кућа. Туку га кундацима. Он сав крвав. Дотираше га до нас. Логорник пита:

— Куд jе таj пошо?

— Тражио jе — збори jедан – да иде порад себе, вршит нужду, па полетиjо да иђе у четнике, маjку му jебем српску, ма га уватисмо…

– Даj га — каже — вамо, маjку му jебем српску, гонићемо га доли…

Одатле га с нами потирало. Ниjе ни везан, сав крвав иђе нако уз нас. Кад смо мало даље били, дође они jедан усташа, Јусан Перић то биjо, и у њега два метка испуца. Шпиро паде, само се тресе. А говори му логорник: што га уби да му бога његова, што га не догна до jаме па га онда уби…

Е, ми већ онда знамо да ћемо у jаму.

А има њи око педесет, све под оружjем, jедни са стране, jедни наприjед, jедни отраг, не мереш побjећ да имаш крила, а како ћеш кад смо повезани све два а два па коноп скроз од први до задњи, баш ко воли у jарму.

Стаде људи, помагање, а они брече:

— Наприд, маjку вам српску, све ћемо од вас ризат месо и бацат по комад…

И онда нема: аjд наприд. Кад смо оно намо били између Доњег Руjана и Горњег, кренуше нас гори мало оном увалицом, гори до у jедан долац.

А ту jе jама, велика jама што се зове Самоград. Велика ко два армана. Дубока jе, мислим, близу педесет метара, а тако и широка.

Кад нас jе дотерало туте, окренуло нам леђа jами. Онда нам наредило сви на кољена да клекнемо. Онда логорник узе књигу и чита:

— Наређењем његовог величанства, поглавника Анте Павелића, осуђуjете се на смрт, на стриjељање…

Кажемо ми:

— Зашто се осуђуjемо на стриjељање, шта смо криви…?

— Ви сте криви што сте Срби, Срба неће постоjати на кугли земаљскоj, Србима jе досуђена jама. Овде ће вам доћи и жене и деца, и сви, немате шта жалити…

Онда оваj моj друг, Мериканац, Сава Ђуран, каже да му дозволе десет минута…

— Не дам ти ни минута — брекну логорник. Стрељаj…!

Они су пушке држали на готовс према нама. Како он рече стрељаj, одма плотун по нами, поваљашмо се више од пола. Кад други плотун, сви се поваљашмо. Мене jе ранило у главу…

Онда jе раздрешивало и све jедног по jедног бацало у jаму. И тако све побацало…

Док мене ниjе бацило, разумио сам како логорник наређуjе да купе чауре и лете што приjе ватат жене и децу да им не побjегну па ће и њиг овди довести. Тако и било. Они су отишли, поватали жене и децу и отерали у затвор.

Кад сам пао у jаму нисам знао да има ико жив. Једном краj мене видим како се мозак циди, све jедно преко другог притрпало. Онда jеднога видим, сав крвав, мига се. Гледам мало боље: Славко Бошковић, моj рођак што jе биjо самном везан:

— Славко, Славко, jеси ли жив?

— Јесам. Све ме боли, не знам за ништа своjе…

Јави се онда и Божо Лунић, чуо нас како зборимо!

— Јесте ли живи?

— Јесмо.

— Ево и jа.

— Па видиш како крв из мене иђе…

Знамо да горе повр jаме има чобана. Не смиjемо ништа док се не смркне. Ћуви нако, не говори ништа.

Смрче се коначно. Е онда крену киша. Шта ћемо сад? Ми туте решавамо и закључимо да се морамо извлачити jер ће сутра дотерати жене и децу и нас ће притрпати и нема нам спаса.

До поноћи смо, мислим, били у jами. Киша падала. Неће ниjедан од њи двоjице први да иђе.

Кажем: иђен jа.

Погледам гори у небеса и кажем: ако има икаква сила, помози ми, jа сам овди на првди бога упо…

И jа сам одоздо пошо. Гдjе год се руком машим, руке ми приjањаjу, пењем се ко уз мердевине — свуд крв усирена. А ту гдjе нас стрељало има вако за подланицу крви усирене…

Тако jа туте изашо. Кишица jош ромиња. Ево и тога мога рођака Славка, извукао се и он. Мало кашње ето и Божа Лунића.

Е, аjмо даље, гори пут планине. На мени биjо капут и џемпер. Ја то обуко, ако буде тукло да се заштитим. Кад смо мало одмакли, скинем џемпер и дам Славку, он потпуно го и без кошуље, све му остало у jами, а Лунић има бар кошуљу. Лунић збори:

— Аjмо доли у Далмациjу, у Бителић, доли jа имам познатиг, могу нас држати мjесец дана.

— А jеси ли чуо шта jе рекло да неће Срба постоjати — кажем jа. –  Ја иђем у устанак, своме вођи Цвиjи па куд они, туд и jа…

Говори Славко:

— И jа ћу с тобом.

Онда и Божо:

— И jа ћу с вами…

Кренемо шумом. Свануло нам се доли виш наши кућа. Гледамо: испред нас два положаjа. Један, главни, уватиjо jе, са Далмациjом свезао и доли свезао са Челебићем, а други, унутрашњи, опет виш наши кућа и онда немаш никуд, не можеш проћи ни на крилима.

Ми смо онда туте у jедноj дражици ћунили jедан дан. Видимо усташе пуцаjу и претражуjу около.

Кажем им jа: док не мркне морамо се извући даље, гори к шуми. Али кад се смркло, таj моj рођак jе гледо како би се провуко између стража до куће, имао у кући пушку и двиста метака. А не можеш, како ћеш кад jе главни положаj на нашим кућама. Кренуо он ипак доли, али се послим ниjе могао нами вратити, остао сакривен у поjати, закопао се у сину.

Божо Лунић и jа смо десет дана остали ту у шуми, у оном грмљу ћутали и само росу лизали. Удан помало изиђи на сунце да се огриjемо, а обноћ ћуви онако. Да jе било воде, просто све друго.

Е онда су наши заузели положаj накраj Чапразлиjа, до Прова. А свеjедно, наше куће остале у обручу, али ми се некако успjели пробити.

У кућама ниjесмо нашли никога, то се све било разбjежало. Ја нађем сић на бунару па се напиjем. Одвучем се некако до поjате и ту сам пао, ниjесам се мого ни закопати у сину ни ништа — пао сам у несвист.

Жена Божа Лунића нашла моjу жену и рекла jоj:

— Анђо, дошо jе моj човик, а дошо jе и твоj.

Она брзо кући. Тражила ме. Нема мене. Она у поjати и нађе ме на сину ни жива ни мртва. Освисти ме некако и пита:

— Куд си дошо, жалосна ти маjка?

— Немоj питат куд сам дошо но ме закопаваj у сино…

Она ископала рупу у сину и закопала ме. Туте нит ми jе смила доносит ране ни воде, по цио дан усташе одале око куће. Туте сам опет десет дана тако навршиjо…

Једно jутро чуjем моj комшиjа, Миле Гранић, звани Били, дошо прид кућу и зове:

— О Анђо!

— Шта jе – озива се она.

— Ди jе Божо?

— Какав Божо, бог с тобом, има дваес дана како га jе отирало…

— Је, jе, нашли смо ми Лунића тамо и он jе казо да су и Божо и Славко дошли. Казиваj, каже, за њ jербо ћемо ти поклати и децу и тебе и све…

— Ја не знам, морете радити шта оћете, jа не знам…

Онда они дошли прид поjату, он и jедан жандар, jа га знам, он jе биjо из Ливна, отишо jе кашње у партизане чим jе ту фронт прекинут. Он jе биjо жандар али му ниjе било драго бити ту, но морао…

Зове ме Били:

— О Божо, о Божо…

Ја нећу да се одазовем.

Каже:

— Излази, бољи си нег да палимо поjату. Ми знамо да си дошо. Лунић jе дошо. Знамо — каже — да сте и ти и Славко дошли, наћемо и Славка, не мере се сакрит…

Он зови, а jа шути, он зови, jа шути. Каже:

— Пали, нек гори — да ми бога гради, и све наређуjе: е сад овдjе запали, е сад овдjе…

Ја одиста мислим д су запалили. Извучем се из оне рупе и скотурам доли низ сино. Отворим врата, њи двоjица на готовс држе руке. Ја дигнем руке и кажем:

— Убите ме, не гоните ме даље одавде.

— Јок, гони у логор, мани ти њега — збори Били.

Отолен мене ћапило у логор. Дошла моjа жена замном до у логор. Доли ме дочекаше, а логор биjо ту у Чапразлиjама, повицима: еве нам га, еве нам га…

Дође онда логорник:

— А jесте ли изашли да вам jебем српску маjку. Е нећете сад изаћи…

А били већ догнали и Славка и Лунића. Изведу нас прид канцелариjу прикуче нека кола да нас товаре. Таман они нас да потоваре, кад ево емигранта, усташе Марка Латинића из Ћаjића, ено га и данас жив. Дође он и Божо Гранић, биjо жандар jугословенски приjе рата па послим опет остао као жандар у усташкоj власти. Збори Марко логорнику:

— Ове људе ми даj да иг водим кући.

— А, каже њиг сам jа распоредиjо ди ће ићи…

— Не, не, људе ми даj вамо!

Он jе ћапио нас, он и та жандар и одвели кућама. Прво сврате кући да одведу Лунића и кажу му док смо ми нико те не смиjе дирати. Доведу мене онда кући и опет и мени кажу док смо ми овди нико те не смиjе дирти. Одвели и Славка — тако и њему рекли.

Увече, смркло се, jа jадан легао на они своj кревет, нема у мени ни триес кила. Лежо jа туте, покрио се, кад зове jедан Матковић те смо у његовоj кући били затворени. Зове моjу жену:

— Кума, кума, (а моjа му жена дви сестре држала на кризми па се тако кумали).

Пита, jе ли кум Божо кући.

— Је — збори моjа жена.

— Отвори.

Она отвори кад ево ти њега и логорника и Митице Јелчића, наjжешћа три у логору. Каже мени логорник:

— Диж се, да ти jебем српску маjку.

Ја jадан устанем и питам:

— Оћу ли се облачит, госпон Перо (Перо му било име, Перо Катовић, Ерцеговац, он се казиво из Далмациjе, Ступерић, али jе мени казо попа Шешума ћаћа да jе он Катовић; море бити да jе и данас жив, издледа да се биjо запослиjо тамо у Зеницу, ма га ниjе имао нико трагати).

— Има ли ико у овоj соби доли — пита он.

— Нема.

Он ме уведе у ту собу и одма пиштољ на чело:

— Казиваj шта си казо код куће ди су ови, jебем ли ти српску маjку.

Реко jа да сам казо да сам се вратиjо из пута, а да су сви остали отишли на рад, да ће нешто радит.

— Тако, тако да ти jебем српску маjку. Ако кажеш икоме да су ови у jами jа ћу те убити па нека jе Латинић тебе вратиjо, видећемо jош и за то…

Тако одлазили и оноj двоjици, и њима запритили.

Ми ту остали неколико. Никуд се нисмо могли пробити. Једанпут наиђу Талиjани и учине примирjе. Нашли нашега вођу Цвиjу Паjчина и са њим учинили примирjе, да се народ састаjе, да нико никог не дира. Док су они тако учинили, jа сам се одма пробиjо и прикључиjо нашему устанку, нашо своjе другове и са њима биjо послиjе али jе моjа кућа била под усташком власти све док ниjесу Црногорци дошли четрес друге, а jа сам стално ноћу долазиjо до куће за рану, мунициjу и друго. Наша та група партизанска jе била у Прову — том групом jе командовао Ђорђе Маљковић.

Све jа и Славко и Иле, оваj ми рођак други, он дечко биjо, сад га ето маjор у пензиjи, и Божо Миjаљица као младић исто (погинуо послиjе у краjишкоj бригади), све смо ми ноћу пролазили између стража за рану и оружjе. Е кад су тек дошли Црногорци ослободили су наше куће и jа сам одма постављен за одборника и обавjештаjца НОБ-а. Славко jе отишо са Црногорцима и погинуо четрес треће на Вакуфу.

Е, тако то било. Онда Алиjа Латифић четрес четврте одреди мене и два из Саjковића, Перу и Ђорђа Крчмара, у комисиjу за испитивање ратни злочина у општини Саjковић. Дао нам он правила и закон како то радит.

Наjприjе смо пописали Саjковић како jе наjприjе отерало они jеданаес из Саjковића са дванаестим попом. Па смо онда прешли у Губин. Ми смо пописивали само ове коjи су погинули код куће.

Кад смо завршили Губин, прешли мо у Прово. Завршили смо и Прово.

Наступила jе четрес пета. У Чапразлиjама сем нас дваес два коjи су отерани у jаму од коjих jе деветнаес погинуло, укупно jе четрес прве погинуло тридес. Међу њима и моj отац и моj брат, и женин отац и два бтара (jедан у jами а jедан у бунар скочиjо)…

Једнога дана Алиjа Латифић, биjо он ту у Ливну, нешта се доста пито, посло ми писмо да дођем њему. Одем jа кад сам носиjо извjештаj. Нађем га у горњоj чаршиjи. Вели он мени:

— Бошковићу, ти приђи тамо у Горње Руjане, тамо у општини лиштанскоj сам осново комисиjу, али су дошли камишари и истукли иг и однили им, каже, записнике…

Питам jа ко jе у тоj комисиjи. Каже, то jе Тиљан Граовац, он jе секретар комисиjе, то jе Перо Ерцег и jош неколика — он наконта њи.

Кажем jа:

— Друже Алиjа, знаш, jа не могу рећи да нећу али ти могу рећи да нећу с том комисиjом радити.

— Па како ћемо — каже.

— Вако — кажем jа. Кад завршимо ми наше село ти намести написмено да моjа два друга из моjе комисиjе, Перо и Ђорђе Крчмар, да приђу са мном туте па ћемо ми радити и нек Марко Бошковић — Маркица из Доњег Руjана буде са нами. И оне женске што су изашле из jаме нек нам помогну, а ови — реко — мени не трибаjу jербо њи треба писати у записнике ратни злочина. Само Петар Етцег, он jе православни, његово jе изгинуло све, он jе дошо кашње, радиjо у Сплиту. А оно све друго jе огрезло у крв. И таj Тиљан доносиjо крваву сикиру у затвор међу наше жене и дицу, и лизо jе и сад он мени да испитуjе ратне злочине. Ја с тим нећу радит…

Каже он — добро. Напише он писмо и jа однесем моjим друговима и ми приђемо у Руjане, тамо у кућу Маркице Бошковића. Ја одем у општину. Тамо jе биjо они Брчић Јако, пресjедник општине и кажем му jа да има да нам да рану. И он нам jе гониjо рану, и таj човик ниjе биjо лош, знам га и кроз рат…

Ту смо ми имали сидиште у Доњим Руjанима, испитивали и завршили. У Доњим Руjанима jе дви стотине и двадеет троjе људи, жена и деце убиjено и бачено у jаму, а у Горње Руjане стотину седамдесет и jедно. У Лиштане педесет и петоро, а у Оџаку била само jедна фамилиjа, седам убиjено и бачено и нема и.

Нико у тим селима ниjе остао, ни жена, ни дите, ни човик, нико кога су уватили, ко jе био Србин. Само у нашем селу што су остала наша дица, и жене остале, а и то сам чуо да jе биjо jедан жандар туте, да jе он ишо за њи молити. Чуо сам да jе послим отишо у партизане, изгледа да jе биjо комуниста…

Иза рата смо ми припазили све те добротворе. Они Латинић jе рецимо биjо пришо доли у Сињ и наши су га уватили туте. Протерали га у Травник. Он jе поручиjо своjоj жени да дође мени да дам изjаву како нас jе он браниjо, а тако су и доли у Сињу дали — били неки Стоjанци, православни, и они га бранили jер ниjе дао на њи. Он jе биjо усташа, али, ето, ниjе тиjо правит зла.

Кад jе он отерат у Травник онда сам jа ишо у Ливно, дао изjаву, а било и jош коjи су ишли и у Травник, дали изjаву и бранили га — биjо Васо Коњикушић из нашег села. Латинић jе биjо кажњен што jе биjо емигрант, неколико jе лежо у затвору, а за ово ниjе имао казне никакве jер су га људи одбранили. Како ћу jа казат да jе он биjо злочинац кад jе он мени живот оставиjо…?“

По казивању Божа Бошковића, у Чапразлиjама jе, што на Огњену Мариjу, што наредних дана тог злог љета 1941. године, побиjено тридесет људи и жена (двадесет година касниjе, 30. jула 1961. године, посмртни остаци побиjених и бачених у jаму Самоград као и осталих коjи су почивали у безименим и затрављеним ракама, сабрани су и сахрањени у заjедничкоj гробници у Чапразлиjама, прим.Б.С.).

На том тужном списку су Урош П. Бошковић, Петар Н. Бошковић, Симо С. Бошковић, Душан М. Бошковић, Божо С. Бошковић, Милан С. Бошковић, Душан И. Бошковић, Мирко М. Бошковић, Тодор П. Бошковић, Воjко Т. Бошковић, Владо С. Михаљица, Илиjа С. Михаљица, Милан Н. Михаљица, Митар Л. Михаљица, Марко Ђ. Стоjић, Бранко М. Стоjић, Никола М. Стоjић, Владимир Ђ. Стоjић, Петар Т. Стоjић, Петар Т. Гарић, Митар Л. Ђуран, Сава Л. Ђуран, Тома М. Ђуран, затим Перо Маљковић (убиjен пред своjом кућом), Мара Р. Маљковић (убиjена у Ћаjићу више понора), Милица Д. Ђуран (из Прова родом, а мучена и убиjене у логору), Цвита Н. Марчета (убиjена у Ћаjићу више понора), Јовић (из Прова, мучен и убиjен у логору), Загорац Душан (из Прова, такође, мучен и ликвидиран у логору) као и Баjило (из Губина).

*   *   *

          Обнављаjући оваj запис из 1990, ове, 2007. године сам сазнао да међу живима више нема  ни стаменог Божа Бошковића – и њега смирио живот…

 Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

 Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – НАСЛОВИ – 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци