Глински коридор смрти

Пет дана након напада ХВ-а, отишао сам до пута којим је пролазила колона. Тражио сам цигарете. Затекао сам застрашујуће призоре, видио сам само мртве, живих више није било. Били су убијени из пушчаног оружја и сви пошприцани неком црном текућином, тако да им нисам могао разазнати лица. Пребројао сам 13 мртвих тијела, сјећа се Стеван Остојић из Брубња
Првоступањска хашка пресуда генералима Анти Готовини и Младену Маркачу за ратне злочине у бившем УН-ову сектору Југ отвара готово заборављено питање што се за и након „Олује“ дешавало на подручју сектора Сјевер. Да су аугустовски дани и ондје били натопљени крвљу, говоре подаци: Хрватски хелсиншки одбор биљежи 267 жртава, но та бројка вјеројатно није коначна јер – што због техничких немогућности, а што због страха повратника од свједочења – нису могла бити провјерена нека спорна страдања.
Највише убијених или несталих особа ХХО је забиљежио у Глини (46), Вргинмосту (44), Двору (50), Војнићу (29) и Слуњу (25), а слиједе Карловац (24), Петриња (18), Дуга Реса (13), Хрватска Костајница (8), Плашки (5) и Суња (5). Из опћина Вргинмост, Војнић, Слуњ и Карловац највише је страдалих у избјегличкој колони, којој су се Кордунаши прикључивали знатно касније, између 6. и 9. аугуста, када су се на потезу Глина-Двор нашли на мети авионских и артиљеријских напада, као и појединачних смакнућа цивила од стране ХВ-а и Петог корпуса Армије БИХ. Највећа су страдања избјеглице претрпјеле у Глини, Маји, Жировцу и Трговима, гдје је колона у више наврата пресјечена. Дио избјеглица који се склонио у шуме враћао се након неколико дана лутања на цесту Жировац-Двор, те се колона туда кретала још 9. и 10. аугуста.

Мало преосталих трагова
Хрватска војска је кордунашким избјеглицама у вечерњим сатима 6. аугуста први пут пресјекла цесту спаса Глина-Маја. Данас, 16 година послије трагедије, ријетки се желе присјећати страдања, иако сви осјећају дубоку потребу да се јавно изнесе што се све тада догодило у Ровишкој, Равном Рашћу и Маји, те да се напокон открије гдје су сахрањена тијела још непознатог броја убијених цивила.

– Ту је направљено доста зла. Хрватска војска допрла је из правца Петриње преко Зелене долине и ударила на колону беспомоћних људи. Један хрватски војник рекао ми је да је било стотину мртвих. Десет је дана био забрањен пролаз тим дијелом цесте, говори се да су прали асфалт од крви, но касније су се могли видјети само растурени аутомобили, трактори, гомиле веша, разбијени телевизори… – прича наш суговорник који је 6. аугуста одлучио остати у свом селу, недалеко од мјеста страдања избјеглица. Жели остати анониман, каже да не ваља чепркати по рани док зараста.
– Прича се да су тијела страдалих закопана у оближњим барама, стварна се локација још не зна – говори.
О злочину на том дијелу цесте ХХО у свом извјештају пише оно што му је испричао свједок А. И. из Вргинмоста: „Иза Глине, иза раскршћа за Петрињу, води неки пут преко мјеста Маја. Тамо је колона пресјечена. Ушла је војска, 21. загребачка пуковнија. Они више нису пуцали, пуцали су авиони. Људи су страдали од граната.“
ХХО наводи да су у Маји погинули: Ђурђа Крањчевић, стара око 35 година из Утиње, Драгица Басара, стара око 80 година из Штакоровице крај Војнића, Љубица Коркут (1958) из Горње Чемернице крај Вргинмоста, Ранка Радовановић (1953) из Чремушнице крај Вргинмоста и Стеван Комадина (1930) из Бовића крај Вргинмоста, којег је смрт дочекала када су два тенка ХВ-а запуцала по колони. Након што је погођен крхотином гранате, његово је тијело остало поред цесте.
ХХО наводи и свједочење супруге Мише Радовића (1957) из Војишнице крај Војнића, којег су око 18.30 зауставили припадници ХВ-а, извукли га из аута и одвели у непознатом смјеру. Када је његова супруга нешто касније питала једног војника гдје је, одговорено јој је да „за њега нема више што питати“.
На глинском је подручју једино позната заједничка гробница жртава „Олује“ у Доњем Селишту, гдје је 55 гробова, као и још једна заједничка гробница понад локалнога гробља. Колико је сахрањених у Доњем Селишту, точно се не зна, али се претпоставља да је ријеч о страдалим Кордунашима који до Жировца и Двора нису ишли преко Глине и Маје, него заобилазним шумским рутама које су у то вријеме биле добро проходне. Једна од њих је била рута Обљај-Бузета-Брубањ-Брезово Поље. Највећи покољ на том дијелу десио се у Брубњу, на дијелу који се зове Јануси, свега километар удаљеном од изласка на главну цесту Глина-Двор.

Покољи по селима
– Пет дана након напада ХВ-а, отишао сам до пута којим је пролазила колона. Ишао сам тражити цигарете. Обишао сам само дио пута, јер се према главној цести нисам усудио ићи. Затекао сам застрашујуће призоре, видио сам само мртве, живих више није било. Били су убијени из пушчаног оружја и сви пошприцани неком црном текућином, тако да им нисам могао разазнати лица. Сви су били цивили. Пребројао сам 13 мртвих тијела. Неки од њих су били у сједећем положају, у каналу крај цесте, један је био наслоњен уз дрво. Тамо сам нашао 80 кутија цигарета, а ту су били мртви коњи и један мртав човјек. Овдје су била четири мртва човјека – показује екипи „Новости“ Стеван Остојић из Брубња мјеста на којима је затекао мртве Кордунаше.

Остојић је с родитељима за вријеме „Олује“ остао код куће, свега неколико стотина метара удаљене од пута на којем се догодио покољ.
– Био је понедјељак, 7. аугуст. Рано ујутро, тим су путем прошли посљедњи крајишки тенкови, а колона људи је и даље наилазила. Први пуцњи почели су око 13 часова, па престали, а онда је око 18.10 почело пуцање са свих страна. Сједио сам испред куће и слушао вијести на радију, када је однекуд грунуло. Нестало је струје, коју до данас нисмо добили. Чули су се јауци доље на путу. Видио сам дим, касније и изгорени аутобус из Слуња. Говорило се да су у њему изгорјели и људи – прича Стеван Остојић. Каже како је по путу још мјесецима послије било ципела, канистера с горивом, аутомобилских олупина, трактора, коњских запрега, а још се може наћи одјећа избјеглих.
– Лешеви су на путу стајали још неких тједан дана. Куда су касније нестали, не знам. Чуо сам да су ишли камионима и багерима и прали цесту. Послије неколико мјесеци причало се да је у бунару крај пута пронађено 18 лешева – каже нам.
Сљедећа крвава станица оних који су преживјели Глину, Мају и Брубањ био је Жировац, 7. аугуста: колона је ту пресјечена и гранатирана, а у судару с хрватском и босанском војном силом много их је страдало. Жртава није било само у избјегличкој колони, него и у селима, у којима су остајали углавном старци, увјерени да им се ништа неће догодити.
Стана Лазић (1908) из Горњег Селишта убијена на кревету у кухињи, док се убојство Николе Новаковића (1928) из Влаховића покушало прикрити постављањем леша на пругу, како би изгледало као несрећа, а потом је тијело одвезено у непознатом правцу. Труп Милоша Ракаса из Великог Обљаја, који је тада имао око 65 година, пронађен је мјесец дана касније у кући, а глава му је била двадесетак метара од куће, у пољу.

Нестала тијела
Нека тијела никада нису пронађена, попут тијела Славка Мишчевића из Бузете, који је убијен 14 дана након „Олује“. Никада нису сахрањене ни свекрва и снаја Десанка (1912) и Јелена Слијепчевић (1935), убијене у Доњем Класнићу. Њихови посмртни остаци нађени су мјесец дана послије „Олује“, када их је Војна полиција отпремила за Сисак, али се не зна што је даље било с њима. Потрагу за њиховим тијелима започео је Десанкин син и Јеленин супруг Дамјан Слијепчевић, након повратка 1998.
– Тражио сам их преко свих организација: ХХО-а, међународног и хрватског Црвеног крижа, преко крим-полиције… Нитко ништа не зна. Јелена је нађена на столици у кући с метком у врату, а Десанка неколико метара иза куће, убијена метком у потиљак. Обје су биле тешко болесне – прича Дамјан Слијепчевић, који је узорке крви за потрагу давао неколико пута и у Србији и у Хрватској. Не вјерује, каже, више никоме.

– Док сам трагао за њиховим посмртним остатцима од институције до институције, један ми је човјек рекао да их не требам тражити, да их нећу наћи јер су њихова тијела спаљена у сисачким високим пећима – говори нам. Каже да се из избјегличке колоне три пута враћао кући како би мајку и супругу наговорио да крену у колону.
– Нису хтјеле ићи. Мати се већ губила, није ни знала што се дешава. Међу посљедњима сам се укључио у колону. Не знам ни који је био дан ни датум. Био сам изгубљен. Знам само да сам прошао Жировац послије масакра, јер сам пролазио крај остављених трактора и аута, видио сам једну мртву жену крај канала. Искрено, нисам ни гледао около, јурили смо јер је иза нас ишла Хрватска војска. Једва сам извукао живу главу. Тек негдје прије Двора, када сам све оставио, нови трактор „фергусон“ и све документе. Није ми остало ништа осим одјеће коју сам имао на себи. Хрватска је војска упала у колону, почео је јаук, видио сам и мртве. Било је ту и војника Петога корпуса. Не знам како сам изишао жив – завршава причу Дамјан Слијепчевић.

Пише и снимила: Паулина Арбутина

Извор: СНВ НОВОСТИ