Света ватра у Лазаревим рукама

Приредила: Светлана ПАВЛОВИЋ

ШАМАЦ, 13. МАЈА – Лазар Благојевић, предсједник Борачке организације Шамац – ратни инвалид са 90 одсто оштећења организма ходочастио је у Јерусалим и о оном што је тамо видио свједочи за Срну.

„Мотива за пут је било више. Прије двадесетак година слушао сам казивања др Рузмира Јусуфовића о његовом одласку у Јерусалим и присуству силаска Благодатног (Светог) огња, о пламену који се сам упали и који извјесно вријеме не пече, од кога се људска брада и коса не запале.

Дубоко су ми се урезале његове ријичи: `Да ви, Срби, занате шта тамо имате сви бисте настојали да барем једном у животу одете и то доживите’. Можда сам тада са дозом сумње слушао казивање др Рузмира, али сам себи поставио задатак да одем у Јерусалим и увјерим се у истинитост ове приче.
Од тада је прошло много времене. Требало је да се пут отвори, или – како би неко рекао – да се сложе коцкице. Имао сам прилику да посјетим неке од православних манастира и других светиња. Између осталих, био сам на Светој гори у манастиру Хиландар. Тако да ми је, као круна, остало да ходочастим Свету земљу, која је светиња многих религија“ – каже Благојевић.

Лазар је преживио задњи рат. Остао је жив тамо гдје ни теоријски човјек не може остати тјелесно читав, односно да не буде растрган на комаде. Од тог тренутка на хиљаду пута је вршио реконструкцију догађаја – сам и са другим људима, који посједују знање из те области. Закључак је увијек био исти – да је само Божија воља тако хтјела, те сматра за своју дужност да то свједочи.

„Тако сам ходочастио у Свету земљу као вјерујуће живо биће у васкрслога Христа. Сваки детаљ је прича за себе. Сваки детаљ потврђује и оснажује вјеру у Исуса Христа. Ако треба да издвојим нешто из мноштва онога шта чини темељ и потврду православне вјере у Христа, то је силазак Благодатног (Светог) огња. Имао сам срећу да уђем у храм Христовог васкрсења, гдје сам са око 5 000 људи присуствовао том чину.

Много је оних који су остали испред храма. Тачно у поноћ између Великог петка и Велике суботе обустављена је посјета гробу Господњем и детаљно извршен преглед – како би било утврђено има ли у том простору било каквих средстава којима се може изазвати ватра. Након обављеног прегледа гроб је запечаћен. На велику суботу, у 13.00 часова, јерусалимски патријарх Његова светост Теофил Трећи дошао је у литији до гроба Господњег.

У храму су сва кандила и свјетиљке погашене. Патријарх је обучен у дуги хитон, специјалну одежду, нешто слично стихару. Њега је полиција детаљно прегледала и утврдила да код себе нема ништа што може изазвати пламен. Гроб је отпечаћен и у Њега је ушао патријарх, носећи у рукама 33 свијеће. Кољенопреклона молитва пред гробом Господњим није временски ограничена. Понекад се може чекати сатима да би се домолио силазак Благодатног огња.

Након услишене молитве на мермерној плочи гроба Господњег појављује се нешто као роса – неки тумаче да су то сузе, у виду капљица плаве боје. Патријарх ватом додирује ту росу и она се пали. На почетку је то прохладан огањ којим патријарх пали кандило и свијеће. Када се све ово догодило, Његова светост патријарх јерусалимски Теофил Трећи изнио је благодатни огањ у храм и предао га присутном свештенству и народу. Све ово се десило око 14.00 часова“ – прича Благојевић.

Вјерници су стајали сабијени једни уз друге, држећи у рукама најмање по једну бакљу од 33 свијеће, што симболише број Христових година. У молитви, са нестрпљењем, чекали су силазак Благодатног огња. Неколико минута прије него што ће се догодити силазак Благодатног огња, човјек у његовој непосредној близини, који је више пута присуствовао том догађају, доста прецизно је одредио вријеме када ће се то десити. Он је убједљиво констатовао да ће, најдаље, за десет минута сићи Благодатни огањ.

„Наши су погледи били уперени у сводове храма. Присутни су, на неким мјестима, почели да се са усхићењем јављају, подижући високо руке изнад главе. Они око мене говорили су да у ваздуху виде да нешто кружи. То је, у ствари, оно што је изазивало усхићење. Морам признати да је нисам ништа примијетио – можда због тога што ми је вид оштећен или нисмо сви у прилици да то видимо. О томе могу само да нагађам“ – прича Лазар.

Око 14.00 часова Његова светост патријарх јерусалимски Теофил Трећи појавио се са упаљеним свијећама и кандилима. Усхићење је расло. Патријарх се налазио на супротној страни храма.

„У једном тренутку на тој страни примијетио сам нешто плавичасто, као дим или маглу, што се ширило на све стране. Тама је постајала све јача. То је трајало око десетак секунди. Онда је некоме од присутних у храму, планула буктиња. Након овог чина усхићење је достигло врхунац. Огањ се преносио директним путем са буктиње на буктињу. За неколико тренутака у храму се могла видјети само ватра. У почетку огањ није пекао. Држао сам руку у пламену и буктињу тако да ми је пламен умивао лице. Тако су чинили и остали. Нико се није опекао.

Након неколико минута пламен је добио други карактер и тада је почео да пече. Заиста је тешко ријечима описати тај осјећај и радост у срцима присутних људи, што се изражавало на сваком лицу. Осјећао сам пуноћу у души и моћ васкрсења“ – наставља причу Благојевић.

Он каже да сваки одлазак на неко од библијских мјеста на својеврстан начин свједочи о васкрслом Христу. Таква су старозавјетна мјеста одакле су пророци најавили Христов долазак: Синајска гора – на којој су боравили Мојсије и свети пророк Илија, Аврамово дрво – гдје је била Аврамова кућа и гдје су сахрањени Аврам и Сара, затим манастир Светог Ђорђе – Хозевита, гдје се налази пећина у којој је Свети пророк Илија боравио три године. Па кућа Јоакима и Ане итд.

Исто тако, и новозавјетна мјеста: Витлејем – гдје је Христос рођен, Пољана пастира, ријека Јордан – на којој је Претеча Јован крстио Исуса Христа, Златна капија – кроз коју је Христос ушао на магарцу у Јерусалим, затвор у коме је био затворен, мјесто на које је Христос изведен пред народ и Пилата, пут којим је прошао до Голготе, Иглене уши, Голгота, гроб Господњи – гдје је био сахрањен, мјесто гдје је откопан Часни крст, Тавор гора на којој се Христос преобразио, Стопа господња, гроб мајке Божије, Лавља врата или Врата светог првомученика и архиђакона Стефана – мјесто гдје је каменован свети архиђакон Стефан и још много тога.

За разлику од светих мјеста која су упечатљива и изгледају као ванвремена или свевремена – Благојевић каже да је видио и кућу у којој је живио Јуда, један од 12 Христових апостола и, према ономе што се данас може видјети, намеће се закључак да је Јуда имао палату високог ранга. Јуда је због издајства које је учинио одузео себи живот вјешањем. Његова кућа није постала светилиште, него јавни нужник – од тада до наших дана.

„Имао сам прилику да видим још један догађај који раније никада нисам видио, а, према ријечима добрих познавалаца, то се може видјети само из Јерусалима. На Васкрс, један сат након изласка сунца, гледајући у сунце као златну куглу, видјели смо како, отприлике једна четвртина од тог круга, излази из центра проширујући на ту страну круг и тако шета, односно ротира око Сунца. Након извјесног времена почне да се наизмјенично појављује десно – лијево, слично сатном механизму. Јутро је било ведро, од чега је небеско плаветнило имало пун изражај, док је око сунца, у неправилном облику од неколико квадрата, видљива ружичаста, односно црвенкасторозе подлога“ – описује Благојевић.

„За онога ко припада православној вјери и по њој живи посјетити Свету земљу има неописиву снагу“ – каже Лазар и додаје:
„Православна вјера нас учи да су блажени они који не виде, а вјерују. Међутим, сви смо ми, мање или више, `невјерне Томе’… Након гледања физичким очима отварају се и духовне очи, код којих је поглед и дубљи и далеко досежнији у времену и простору“.

Извор: