Мешетарење Готовином

Иако је цијела Хрватска увријеђено вриснула због пресуде двојици генерала, заправо је у њој а не у Хаагу направљено све да буде тако, а међу онима што сада протестирају су и они који заправо ликују због овако високих казни.
Хрватска је у шоку дочекала пресуду генералима Готовини и Маркачу. То је обавезна реченица која је протеклих дана преплавила наслове хрватских медија, па осим што су се и они сами ударнички трудили да допринесу том озрачју, заправо нису претјерали. Сви који нешто значе у политичком и јавном животу изјављују баш то, да су „шокирани“, укључујући и предсједника Иву Јосиповића, наводно врхунског правника који је, након што је на суђењу хрватским генералима сто пута поновљена квалификација „удруженог злочиначког потхвата“, силно затечен што је она ушла и у текст пресуде.
Па да видимо да ли је стварно било разлога за тај свеопћи шок. Када останеш само на годинама затвора досуђенима Готовини (24) и Маркачу (18), о неком шоку можда се, хајде, збиља може говорити. Казна изгледа тешко, можда чак и драконски. Али, када се дође до злочина за судјеловање у којима су осуђена двојица генерала – преко 600 убијених српских цивила, 200.000 протјераних и исељених, 22.000 спаљених и срушених кућа – казна изгледа заправо врло ниска, готово симболична. Дакле, само промијени кут гледања и ствари се хаметице мијењају, као да из жабље перспективе пређеш у птичју. Проблем је, међутим, што се на прсте једне руке могу побројати они који су протеклих дана показали елементарну грађанску храброст, чак и вољу, да промијене тај кут, а и то су махом били људи изван власти и политичких странака.
Ови други збили су се у тако монолитан блок какав можда није постојао ни у вријеме рата 1991-95, а одатле су се онда резигнација и срџба разлили, као послије пуцања бране, цијелом земљом. Истинабог, у овом свеопћем очајничком кршењу прстију, које је на емотивним пријеломима довело и до колективних суза, нису судјеловали баш сви, или ако и јесу, то су само одглумили. Ти који нису судјеловали најбоље откривају колико се иза свега овога крију дебеле наслаге мешетарења Готовином. Двије су групе таквих. На прву је упозорио најбољи хашки одвјетник Анто Нобило, рекавши да су овакву пресуду двојици генерала једва прикривено прижељкивали радикални вође ветеранских удруга, а ја бих додао и десни радикали у владајућој и другим странкама. Њима су сада напухана једра да наставе кидисати на власт и тражити прекид сваке сурадње с Хаагом, без обзира на то што је јасно да би то у другоступањском поступку дефинитивно покопало Готовину и Маркача. Жалосно је што се таквима прикрпао и шеф СДП-а Зоран Милановић, изјављујући прије изрицања пресуде да не прихваћа никакву пресуду која би полазила од „удруженог злочиначког потхвата“ (иако је послије, руку на срце, био један од ријетких који је рекао да овакве пресуде не би било да су кажњени непосредни починитељи убојстава, палежи и прогона). Другу групу наздрављача пресуди двојици генерала чине они који би пред домаћим судовима такођер морали одговарати за ратне злочине. Њих сада сигурно грије нада да ће хрватско правосуђе које је, претпостављам, такођер у „шоку“, олабавити према њима и тако амортизирати „неправедну“ хашку пресуду, и не бих се кладио у озбиљне паре да тако збиља неће и бити. Напросто, случајеви чије се процесуирање и досад килавило, килавит ће се још више, а они који нису процесуирани гурнут ће се још дубље у истражитељске ладице.
Како гро бранитеља на улицама управо то и тражи, а својим просвједима даномице подлокавају и слабе ионако слабу власт, на крају би се могло репродуцирати стање врло налик ономе из половице деведесетих, које је и довело до овако високих казни Готовини и Маркачу. Тада су пси рата систематично пуштани да убијају и пале по Крајини, а онда се систематично пуштало и да избјегну прави судски прогон. Једноставно, постојало је прешутно правило, ако не и више од тога, да се из врха власти благословљеном опћом шутњом, државном омертом, у то не дира, и није се дирало. За Готовину и Маркача, пак, било је фатално што се та омерта протегнула и на судницу у којој им је суђено. Јер, одвјетници који су их бранили, али који су више иступали као адвокати власти у Загребу него њихови, нису практички ништа направили (осим нешто у случају војне и темељне полиције) да упру прстом у непосредне починитеље злочина. Још су мање направили да прокажу државни врх, прије свега Фрању Туђмана и Гојка Шушка, као главне коловође заједничког злочиначког потхвата који је завршио масовним егзодусом крајинских Срба. Умјесто, дакле, да као Нобило у случају Блашкића, помогну суцу Алпхонсеу Ориеу у откривању и кажњавању крајњих криваца за прогон Срба из Хрватске, Готовина и Маркач ставили су се на браник Светих Националних Интереса. И наравно, Орие је то схватио као ометање његовог посла и та два аутистична чуња, који се тупо жртвују за Туђмана и Шушка, па чак и за споменуте псе рата, хладно срушио. Сада га сви, од неспособних Готовининих адвоката до депласирано грозничавих Јосиповића и Јадранке Косор, оптужују да се преко ноћи претворио од врхунског правника у приземног политиканта под тогом. Али, човјек је напросто доживио Готовину и Маркача као прворазредне наивце који преузимају на себе одговорност горих од себе и, премда им током суђења уопће није био несклон, све то зарачунао у завршној ријечи пресуде.
Да, цикнут ће чак и умјереније напаљени хрватски домољуби, али тај Орие је пресудио да су Срби напустили Хрватску у испланираној акцији етничког чишћења. Наравно да јесте, јер је управо тако и било, а што се то не жели признати, што се и данас нијече оних 600 побијених и 200.000 протјераних, те што се паламуди да је овом пресудом „кажњен цијели хрватски народ“, није ваљда његов проблем. Какав вражји „цијели хрватски народ“?! Па читава ствар је и одиграна тако што се у његово име убијало, протјеривало и палило, затим се све то годинама гурало под тепих, а сада када су стигли рачуни на наплату, вади се из рукава тај „народ“ и конфабулира да је Ориевом пресудом и он проглашен судиоником „злочиначког потхвата“. Красна представа, нема што.
Уосталом, ово скривање иза народа врло је танке памети и због још једног свима познатог разлога, а то је да је и тај народ, у довољно великом броју да га се може сматрати репрезентативним, судјеловао у пљачкашком харању Крајином. Још је глупље хистерично оптуживање Месића да је предајом брионских транскрипата Хаагу осигурао кључни мотив Ориејеве пресуде. Па нису, људи божји, Готовина и Маркач осуђени због састанка на Брионима, него због каснијих убојстава и палежи који су се фрапантно поклопили с оним што је договорено на том састанку. Није чудо да је крај овако големих моралних рупа у схваћању што се догодило у љето 1995, цијела земља данима чекала да се Месић врати из Кине како би се чуо први дисонантни тон у овој опћој кукњави након хашке пресуде.
Но, питање је колико су оваква очекивања утемељена. Очито је, наиме, да цјелокупна галерија хрватских политичара данас, укључујући и бившег предсједника, мора из темеља промијенити став према „Олуји“. Она јесте легално и легитимно вратила Крајину у оквире закона Републике Хрватске, ту нема збора, али је онда те законе сама Хрватска почела толико брутално кршити да је остала неприсутна на том простору исто онолико колико је и дотад била. Промијенило се само то да је српску разбојничку власт замијенила хрватска разбојничка власт.
Зато се са задовољством позивам на недавно саопћење комисије Иуститиа ет паx, која констатира да се међународна правда неједнако примјењује на велике и мале. Точно, али томе треба додати да од малих увијек постоје мањи. У овом случају то су Срби у Хрватској, према којима се хрватска власт половицом деведесетих понијела као Американци у Абу Граибу и Гуантанаму, заправо и горе, и док се то не схвати, скандал ће бити оваква Хрватска, а не оваква пресуда двојици генерала.

Маринко Чулић

Извор: SNV