Немар и небрига за сопствене жртве

Србија данас, међутим, није јака СФРЈ, нити су њене службе МОСАД који је својевремено отео Адолфа Ајхмана на улици и пребацио га у Израел. Али, када су нас неке друге установе, попут Министарстава спољних послова или правде, известиле о напретку у случајевима „Кепиро“, „Ашнер“ или „Егнер“?

Починили су језиве злочине и, ипак, умакли људској правди… А многи су могли, и морали, да окончају живот у затвору – само да су се политичке и судске власти потрудиле“, пише познати ловац на нацисте и директор Центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф у својој код нас управо објављеној књизи „Ловац на нацисте“. Зуроф је током вишедеценијске потраге открио 2.884 људи осумњичених да су били нацисти или њихови помагачи у Другом светском рату. Много пута гледао је како државне елите земаља у којима су се ти људи крили немају разумевања за оно што је несумњиво каква таква правда за стотине хиљада уморених жртава. Кад год је имао у својим досијеима неког за киме би Србија могла да трага и имала интереса да га осуди, дошао је да нам то саопшти. И да нам каже на којој адреси дотични злочинац ужива мирно своје старачке дане. Србија, међутим, до сада није успела ниједног од њих да ишчупа из правних система држава које су им пружиле уточиште, и пресуди им за почињена злодела. Да ствари буду још горе, Србија до сада није успела ни да попише све своје жртве. Иако је оно што се десило Србима на територији Независне Државе Хрватске (дакле Хрватске и Босне и Херцеговине) у Другом светском рату један од два геноцида почињена у том великом сукобу. Али смо, зато, и као држава и као народ ушли у енциклопедију геноцида. Зато, сваки пут кад др Зуроф дође и донесе нам неку нову информацију о томе где се налазе и шта раде људи који су нас убијали, човек не може да се не запита зашто ми сами, кад смо већ толико страдали, дозовљавамо да нам те информације дословце поклањају људи који долазе из других држава и народа? И шта чинимо да би правда над крвницима била задовољена?

Зуроф је током вишедеценијске потраге открио 2.884 људи осумњичених да су били нацисти или њихови помагачи у Другом светском рату

НЕЗРЕЛОСТ ИЛИ НИХИЛИЗАМ?

У једном ће се сложити сви наши саговорници: за то што немамо своју енциклопедију страдалих делом смо криви сами због свог незрелог  националног романтизма али и нихилизма. А делом су за то одговорне и објективне историјске и политичке околности.
„Живимо у романтичарском национализму и негујемо представе о себи које подстичу сујету, а из те врсте национализма лако се улази у национални нихилизам када олако прелазите преко жртава“, каже за „Актер“ историчар Коста Николић. „А пописивање жртава је слика коју треба попунити искључиво тачним подацима. У супротном, ратна жртва је подложна манипулацији. То се видело и у време након Другог светског рата када се од пописа страдалих одустајало и зарад идеја на којима је почивала друга Југославија, и зато да би се сакриле жртве ‘црвеног терора’. Јасеновац је положен на олтар братства и јединства. Ми, међутим, тај напор нисмо учинили ни онда када је било јасно да се та држава распада.“
Социолог Радмила Накарада такође сматра да је један одговор на ово питање њој недокучив немар народа који „има свест о свом ужасном страдању и о томе да је то биолошко уништење детерминисало његов развој, али који се, с друге стране, никада није постарао да иза те слике начини педантан труд који би жртве, самим тиме и починиоце, идентификовао“. Накарада тврди да је одговорност политичке квазиелите за ово, велика: „Чак је и Комисија за истину и помирење чији сам била члан, формирана након 5. октобра 2000. године, због препуцавања унутар наше владајуће политичке номенклатуре, доживела дебакл.“
Укратко, заробљени у преовлађујућим идеологијама, дозволили смо себи да само оквирно знамо колико нас је нестало у ратовима прошлог века. И да наше жртве (као и жртве других народа на овом простору, уосталом) буду политичко средство. Видело се то нарочито након Другог светског рата.
„Иако је Државна комисија за истраживање ратних злочина ФНРЈ пописала 505.000 жртава, а у тај списак нису ушле жртве ’црвеног терора’, није било праве тенденције да се направи потпун попис жртава и тачна слика злочина“, каже Драган Цветковић, истраживач и кустос  Музеја геноцида. „Попис из 1964. године био је рађен због преговора о ратној одштети од Немачке. Та комисија је дошла до бројке од 597.323 убијена. Идеја је била да Немачка треба да буде одговорна за све злочине током рата, па и за оне почињене у НДХ. Међутим, Статистички завод Немачке дошао је до цифре од 400.000 жртава немачких окупационих власти па се ти резултати нису ни користили у преговорима. Осим тога, они се нису уклапали у прокламованих  1.700.000 жртава  које је ФНРЈ у почетку избацила, па су за преговоре користили неку оквирну процену од око 900.000 убијених. СУБНОР је такође правио свој попис, али нам ти резултати нису познати. А подаци Црвеног крста односе се махом на људе страдале у логорима.“

У време након Другог светског рата када се од пописа страдалих одустајало и зарад идеја на којима је почивала друга Југославија, и зато да би се сакриле жртве ‘црвеног терора’. Јасеновац је положен на олтар братства и јединства

ВРЕМЕ АВНОЈ-а

Било је то време братства и јединства југословенских народа „од Ноја до АВНОЈ-а“ што би рекли историчари, када није било популарно копати по ранама и питати се зашто су многе јаме, попут оних у Пребиловцима (жрве усташких покоља) или „Худој јами“ (жртве „црвеног терора“), забетониране, или где се налазе починиоци страшних рација у Новом Саду. Или за шта је Алојзију Степинцу тачно суђено: за саучесништво у усташким злочинима или због посланице из 1945. године која је показала да римокатоличка црква никада неће прихватити комунистички режим у Југославији? Чак ни осамдесетих година, на суђењу остарелом Андрији Артуковићу, министру унутрашњих послова НДХ директно одговорном за страхотне покоље, није било добро поменути да је држава чије је интересе он заступао користећи геноцид као средство, почивала на расним основама и била до сржи фашистичка, и да њена денацификација није никад извршена. Прво издање „Магнум Кримена“ Виктора Новака, сјајног хрватског историчара који се у том делу позабавио учешћем католичке цркве у усташким покољима, повучено је из продаје и постало доступно тек 80-их. Свака расправа на тему жртава одвијала се добро до тренутка када би се са жртава немачких, италијанских или бугарских окупационих власти прешло на, рецимо, усташе и увек правила вештачка и непримерена паралела између њих и четника. О „црвеном терору“ да и не говоримо. Један од квалитетнијих покушаја да се саберу жртве и утврде починиоци била је књига Богољуба Кочовића „Жртве Другог светског рата у Југославији“, објављена у Лондону 1965. године. Кочовић је жртве Срба проценио на 535.000 (или око 300 Срба дневно), али је владајући дискурс и тада и доцније био да је то мало!
Данас Музеј геноцида може да стане иза 657.000 жртава на територији целе бивше Југославије, утврђених именом и презименом. „Стварна бројка је много већа, а по нашим проценама креће се око 1.100.000 људи“, каже Цветковић. Највећи број жртава, чак 60 одсто, чине Срби. Хрватских жртава има 12 одсто. Током рата убијено је 53.000 Јевреја, или 8 одсто од свих жртава. Иначе, јеврејска популација је пре рата чинила 0,5 одсто укупног становништва. Најгора ситуација је са Ромима. Готово је немогуће утврдити тачан број њихових жртава. Они су у попису из 1964. године били бележени и у списковима жртава других народа. За сада, најтачнији подаци постоје за број убијене ромске деце у логорима НДХ.

Чак ни осамдесетих година, на суђењу остарелом Андрији Артуковићу, министру унутрашњих послова НДХ директно одговорном за страхотне покоље, није било добро поменути да је држава чије је интересе он заступао користећи геноцид као средство, почивала на расним основама и била до сржи фашистичка, и да њена денацификација није никад извршена

ИЗГУБЉЕНО ВРЕМЕ

Ненад Антонијевић, такође из Музеја геноцида, истиче да су им главни непријатељи време – сведоци и починиоци умиру – али и недостатак грађе. „Грађа за Јасеновац, на пример, делимично је изгубљена још током рата“, каже он. Ипак, успели су да прикупе око 1.000.000 докумената. Њихова изложба о 19.432 деце страдалих у Јасеновцу постигла је велики успех у Италији. Редовно сарађују са „Јад Вашемом“, Центром „Симон Визентал“, а сам Антонијевић је деведесетих за Фондацију „Шоа“ Стивена Спилберга направио више интервјуа са преживелим жртвама са ових простора, и Јеврејима и Србима.
За разлику од „Јад Вашема“, који има 700 стално запослених радника и око 300 сарадника, а годишње само на један од пројеката троши 20 милиона долара, наш Музеј геноцида има само три запослена.  За сиромашну Србију оволики новац је данас мисаона именица и Музеј би могао бити срећан ако би му целокупни годишњи буџет износио толико. Али, сме ли нам новац бити оправдање за заборав који је исто што и нови бетонски блок на многе необележене гробнице и слобода за оне који су убијали?
Чак и најљући противници социјалистичке Југославије данас одају признање тој држави и њеним властима – да су умели и били вољни да траже решења. То је важило и за ратне злочине и њихове починиоце. СФРЈ је упорно и годинама у својим дипломатским представништвима држала дугачке спискове ратних злочинаца, пре свега усташа, за којима је трагала. Захтеви за изручењима, потернице, од свега тога се није одустајало, а притисак на државе – уточишта био је сталан. Осим тога, та држава је имала службе које су, ма шта ми мислили о њима, знале  да наплате жртве. Љубу Милоша, усташког крвника, стигла је заслужена казна, негде далеко од граница СФРЈ. Исто се десило и другим злочинцима са ових простора. Тачно је и да је прича о ратним злочинима често била коришћена у сврхе обрачуна са емиграцијом, али нико не може да порекне напор да се сурове убице, на неки начин, ипак казне. Ако данас причате са људима из служби, они немају резерве по овом питању:
„За привођење правди и тих ратних злочинаца који су преживели деценије скривајући се, као и за све друго, треба политичка одлука“, кажу људи из служби. Умеће се не доводи у питање.

Србија данас, међутим, није јака СФРЈ, нити су њене службе МОСАД који је својевремено отео Адолфа Ајхмана на улици, и пребацио га у Израел. Али, када су нас неке друге установе, попут Министарстава спољних послова или правде известиле о напретку у случајевима „Кепиро“, „Ашнер“ или „Егнер“? Па и Ефраим Зуроф се жали на ове две државе да не поштују правду. Штавише, Зуроф истиче да је Аустрија једна од оних земаља које су решиле да „све треба покрити пепелом и не дирати у ране“. И да није једина демократска држава са таквом праксом. И Велика Британија, на пример, нерадо гони злочинце који се крију на њеној територији. Али ко каже да би сталан притисак и опомињање земаља које избегавају истраге и изручења на њихове међународне обавезе, био бескористан?
На послетку, случај Петера Егнера, фолксдојчера који је као млади припадник немачке службе безбедности у Београду учествовао у убиству више хиљада југословенских Јевреја, намеће оправдано  питање за наше историчаре зашто нам је информације о постојању овог човека требало да да америчко Министарство правде, кад су документи о њему чамили деценијама у домаћим архивима? У Тужилаштву за ратне злочине Србије кажу да се баве поменутим случајевима.
„Сада је на Мађарској и Аустрији да одобре њихово изручење“, каже Бруно Векарић, портпарол Тужилаштва. Векарић верује да се у случају Егнер можемо надати изручењу. „Нажалост, проток времена је велика опасност у оваквим случајевима. Такође, ми као државна установа можемо трошити средства само на оне случајеве у којима то има смисла, тј. када можемо неког и ухапсити, процесуирати.“

За шта је Алојзију Степинцу тачно суђено: за саучесништво у усташким злочинима или због посланице из 1945. године која је показала да римокатоличка црква никада неће прихватити комунистички режим у Југославији?

НЕДОСТАТАК СТРАТЕГИЈЕ

Али, шта је са другим установама?  Саво Штрбац из Документационог центра „Веритас“ захвалан је Србији на помоћи, али истиче да су многи кораци у истраживању злочина последњих ратова пропуштени и да је превише времена изгубљено.
„Ми смо тек 2001. године постали партнери државе“, каже Штрбац. „Колико је тешко истраживати ратне злочине види се и на последњим ратовима. У Хрватској, чиме се ми бавимо, постоје 673 гробна места убијених Срба. Ексхумације иду траљаво, немамо средства за тај посао, а Државну комисију у Хрватској задужену за то води прави експерт за одлагања! Временом се губи материјал и све је теже доказати. ’Веритас’ је увек ишао на притисак странаца на Хрватску. Управо су ми странци рекли да нам треба далеко агресивнија дипломатија да би се ови злочини истражили. Што се тиче старих злочина, мислим да је Хрватска скочила себи у уста са тужбом против Србије, јер је Јеремићева контратужба пуна информација о геноциду који су спроводиле усташе, као и о свему што се догађало током  последњег рата у Хрватској.“
Штрбац истиче да је свакако најболније и најопасније то што и унутар Србије има поништавања српских жртава. „Трагични поклоници тог мишљења не само да легитимизирају све грешке страних сила одговорних и за крвави распад друге Југославије,  већ и патологизирају ситуацију овде. Без признања оних 3.000 српских жртава из околине Сребренице, тешко се може очекивати саучешће за муслиманске жртве у том граду које су потом уследиле“, каже Накарада. Или, без тачног иденитификовања и бројања жртава у било ком ратном сукобу, и праведног кажњавања свих починиоца злочина, нема озбиљне консолидације друштва и суочавања са својом одговорношћу за почињене ужасе.
Сви наши саговорници слажу се у томе да ми олако прелазимо преко својих жртава и да држави недостаје стратегија и за ово важно питање. Озбиљан однос сваке државе према ратним злочинима даје јој кредит у сваком другом питању, пре или касније.
Јер, прошлост ипак, да парафразирамо Надежду Мандељштам, увек васкрсава. То нам се, баш, и десило: почетак распада те државе дочекали смо са нерешеним многим питањима историје, па и овим. У беспоштедном грађанском рату, чији су корени били између осталог и у страхотама претходног рата, за наше се жртве није чуло. Цинизам утемељен у ономе што би политиколози назвали „политички коректним фашизмом“ или не, тек, постали смо део „геноцидних народа“. „Сребреницу пре Сребренице“ нико од међународно важних фактора није хтео да призна, а о далеко старијим жртвама да и не говоримо. Тако је зацементиран онај мозаик балканских односа који би нас могао одвести у нове кризе. О другом страдању жртава да и не говоримо.

Милена Милетић

Извор: AKTER ONLINE