Недавно jе проф. др Мило Ломпар убедљиво писао да jе
културна политика у Србиjи – хрватска политика. У култури се прво разиграва оно што ће се операционализовати у политици. Данас већ можемо рећи да укупна политика у Србиjи ниjе српска, већ хрватска.
Актуелна политика у Србиjи заборавила jе ране радове злочинаца у Хрватскоj и
Босни и Херцеговини. Заборавила jе чиjа jе паравоjска масовно убиjала у
Сиjековцу и Босанском Броду, чиjе су младиће спржили у Сараjеву и Тузли. Правосуђе
Србиjе убрзано ревидира потернице воjних судова, као да су то судови
неприjатељске воjске. Правосуђе Србиjе пушта већ пресуђеног Илиjу Јуришића, и
он се као хероj дочекуjе у Тузли. Правосуђе нема ентузиjазма у Ганићевом
случаjу, а сасвим jе понизно и у случаjу Пурда.
Колико ће jош зликоваца бити помиловано ради добросуседских односа? Колико, да
би онаj коjи себе ословљава „Ја као председник Србиjе“ био лидер у региону? А
колико ће честитих људи као што jе Божидар Вучуревић, коjега су и хашки истражитељи
ослободили сваке одговорности, бити испоручено Хрватскоj? Има ли краjа овим
понижењима?
Они коjи воле да цитираjу jедну превентивну реченицу Божидара Вучуревића – да
ће, ако крену, а већ су били увелико кренули, на Херцеговину и Требиње,
евентуално срушити зенгама и оружjем напуњен Дубровник, и изградити љешпи и
стариjи – могли би бити опрезниjи са херцеговачким парадоксима. У трену док jе
изговарана, ова се реченица самосвесно пародирала: нема града коjи jе скупљи и
важниjи од људских живота. Само уништени људски животи не могу бити ни лепши ни
стариjи.
То у колективном памћењу имаjу браћа и рођаци мученика из херцеговачких jама,
Пребиловаца и Јасеновца, у оном рату, али и броjним а прећутаним непочинствима,
оjађене породице из ових ратова.
Извор: ПЕЧАТ