Проф. др Милош Ковачевић: Тезе саткане од мржње у којима нема историје

Чекићева прича је критеријално необавезујућа кафанска прича мржње. A и његове тезе више личе на кафанске него на научно историјске. У науци, то очито Чекић не зна (јер кад би знао, овакву би његовску историју, заобилазио у широком луку) хипотезе и тезе ништа не вриједе без аргумената, а аргумент никад није био нити је могао бити запјенушани говор мржње.

Рекао је то у интервјуу „Гласу Српске“ професор доктор Милош Ковачевић, један од водећих стручњака опште лингвистике на српском говорном подручју.

Он истиче да се Чекић као код оних којима знање није у сагласности са звањем, надокнађује „неконтролисаним изливом мржње помоћу што „громогласнијих а непримјерних ријечи“ без икаквог стварносног упоришта“.

* ГЛAС: Професоре Ковачевићу, како бисте у најкраћем оцијенили и дефинисали излагање сарајевског историчара Смаила Чекића?

КОВAЧЕВИЋ: Да је Смаил Чекић историју студирао у Сарајеву, код историчара с Филозофског факултета, вјероватно би га обавезивали њени критеријуми. Овако као студент историје у Приштини, он се не разликује много од оних што су тамошњу историју изучили. Не заборавимо да му је колега по струци, такође са завршеном историјом у Приштини, и Харис Силајџић. Присјетимо се само колико су Силајџића обавезивале чињенице кад год је о Србима говорио. Баш колико обавезују и Смаила Чекића. Дакле, нимало. Његово излагање о „великосрпској геноцидној идеологији“ више говори о њему него о теми којом се бави. То је, очигледно, човјек који употребом непримјерених квалификација на неки начин разоткрива сопствене комплексе. Јер, недостатак критеријума и чињеница, општепознато је, код оних којима знање није у сагласности са звањем, надокнађује се неконтролисаним изливом мржње помоћу што „громогласнијих а непримјерних ријечи“ без икаквог стварносног упоришта. Смаил Чекић очито мисли да нападом на културне и научне величине сам постаје значајнији. A заборавља да је такво понашање одраз најдубљих комплекса, само се поставља питање да ли само његових индивидуалних.

* ГЛAС: Колико је по Вашем мишљењу у Чекићевим тезама заступљен говор мржње, а колико прекрајање историје?

КОВAЧЕВИЋ: Тезе које Смаил Чекић износи саткане су само од мржње, не само по начину како су формулисане, него већ по својој стварносној бесадржајности. То није прекрајање историје, јер ту историје уопште нема. То је једноставно заслијепљеност мржњом према Србима. Од те мржње ништа се не види. Ни сам Чекић као да не зна шта му ти громогласни мрзитељски термини све значе. Он не зна разлику између стварности и књижевне стварности, па је и код њега све фиктивно. Њега не само ријечи него ни термини-ријечи ни на шта не обавезују (ваљда су га тако научили тамо гдје је историју учио!). Њему је битно да надгорња чаршијске муслиманске приче о Његошу, Ћосићу, Екмечићу.

* ГЛAС: Он Србима као народу импутира геноцидност, фашизам и колективну одговорност за то?

КОВAЧЕВИЋ: Код Чекића очигледно постоји комплекс Срба. A комплексаши увијек другом приписују особине које су, мада скривене, њима иманентне. Иначе, како приписати слободарском народу геноцидност и фашизам. Вјероватно је Чекић мислио да су Срби геноцидни што су протјерали Турке послије петсто година ропства, што су допринијели пропасти не само турског него и аустроугарског царства, што су пунили Јасеновце… Истина је да би Чекић волио да Срби историјски нису оно што јесу, он би вјероватно волио да ни сам није оно што у себи проживљава да јест, и што га гони да говори тако како говори. Он сам зна да је у дубокој завади с истином, али мисли да „громогласном мржњом“ може излијечити велики раздирући комплекс.

* ГЛAС: Може ли бити геноцидан и фашистички народ који је изњедрио „Душанов законик„, „Горски вијенац„, „На Дрини ћуприју…“?

КОВAЧЕВИЋ: За Чекића је „Горски вијенац“ геноцидно дјело, вјероватно и „На Дрини ћуприја“, а самим тим и њихови аутори Његош и Aндрић. Кад би био Србин, и Хомер би за њега вјероватно био геноцидан писац са својом „Илијадом“. За Чекића засигурно није геноцидан његов саплеменик (којега су и Срби морали у заједничким књижевним основама изучавати) што је пјевао „Од Требиња до Бродскијех врата/ Неће бити Срба и Хрвата“. Он Његошу и Aндрићу, таман колико и Ћосићу, не може опростити књижевну недостижност, не своју, него оних који би морали бити велики да од њих нема толико већих!

* ГЛAС: Није ли у излагању професора Чекића присутна „замјена теза„, јер су управо Срби били жртве геноцида кроз историју, а не народ који је починио геноциде?

КОВAЧЕВИЋ: Неће Чекић да спомене Јасеновац, неће да спомене српска страдања у Првом и Другом свјетском рату, неће да спомене ни страдање Срба у овоме рату, баш у Сарајеву, пред његовим очима… Неће да зна ни шта значи термин геноцид, и када га је могуће употребљавати. Он хоће да каже да су Срби били геноцидни према Турцима, а Турци према њима нису. Вјероватно мисли да су били геноцидни и према Нијемцима?! Aли то би се онда косило с чињеницом о најбројнијем антифашистичком народу не само на Балкану. Или је ту тезу оставио за други пут?!

* ГЛAС: Српски фашизам је масовног карактера захваљујући српској интелектуалној, свјетовној, духовној и политичкој елити, каже Чекић. Како коментаришете ту страшну тезу о фашистичкој природи једног народа?

КОВAЧЕВИЋ: Све карактеристике које Чекић дефинише као „српски фашизам“, заправо су карактеристике српског слободарства и антифашизма, који су заиста имали масовни карактер „захваљујући и српској интелектуалној, свјетовној, духовној и политичкој елити“, што је нужно утицало на „масовну подршку српског народа“, и на подршку „српске државе“ (јер ако је српска за кога ће се борити него за српске националне интересе), а морали су бити прожети (Чекић би рекао „опсједнути“) „православљем и српством“, јер то и јесу духовне и слободарске вертикале српскога народа. Заборавио је Чекић још да спомене и „српски језик“ на коме изрече толико неподопштина о онима захваљујући којима тај језик и користи као свој.

Терапија

* ГЛAС: Може ли се Чекићево излагање и етикетирање српског народа као геноцидног и фашистичког и у једном сегменту посматрати као историјско, односно научно?

КОВAЧЕВИЋ: Зар би нпр. један Меша Селимовић или један Емир Кустурица тако лако приступили народу који је геноцидан?! Нешто очигледно са Чекићевом психом и логиком није у реду. Он вјероватно мисли да му је ово најбоља терапија. Само онда нека се мане историје. Нек на неком другом (зна се ком?) мјесту окупи истомишљенике, па нек се до миле воље надгорњавају у етикетирању оних које мрзе.

Чекић

– Над муслиманима у Србији, Македонији, Црној Гори, Санџаку и БиХ је, у складу са српском фашистичком идеологијом и политиком и геноцидном злочиначком праксом српског великодржавничког пројекта у више освајачких ратова у 19. и 20. вијеку, извршен геноцид и други облици злочина против човјечности.

Рекао је то у свом излагању на Бошњачком институту у Сарајеву 8. фебруара директор Института за истраживање злочина против човјечности и међународног права из Сарајева проф. др Смаил Чекић.

Он је изнио и тезу да је „геноцид над муслиманима на Балкану, посебно Бошњацима у БиХ, резултат колективне српске фашистичке идеологије и политике и геноцидне злочиначке праксе“.

– Основ српског фашизма је срж српске (агресивне) националне културе, која у бити свог мита садржи огромну количину мржње и насиља, тенденцију ка извршењу геноцида, а култура мржње његује се унутар породичне (православно српско црногорске) и племенске традиције, кроз Мит о Косову и Његошев „Горски вијенац“, гдје је по српској националној култури, истребљење муслимана свети и херојски чин, једна је од застрашујућих теза коју је изнио „историчар“ Чекић.

Аутор: Неда Симић – Жерајић

Извор: ГЛАС СРПСКЕ