Бањалука
Свједочи:
Рођен сам у селу Слабиња, Босанска Дубица 15. 11. 1929. године од оца Милоша и мајке Милице. Име сам добио по дједу Стојану, који је умро неколико мјесеци прије мога рођења.
Село Слабиња је било једно од већих и развијених села тога краја, тј. између: Приједора, Бос. Новог, Костајнице, Дубице и планине Козаре. Село чине четири засеока: Раковача, Ишковац, Чапаја и Стријић. Имало је основну школу са неколико стотина ђака, у којој су учила и дјеца из сусједних села. Доста дјеце је наставило са изучавањем заната и запошљавањем у градовима, а било је и тзв. „школараца“ (тј. дјеце која су настављала школовање у гимназијама и учитељским школама). У овом селу је међу првим, у селима тог подручја, основана задруга како би се спријечило „лихварско“ понашање приватних трговаца. У склопу задруге је основана и библиотека. Познат је био и тзв. Слабињски збор, који се одржавао сваке године, а звао се „Илиндански збор“ (2. август), у Цинтору (простор између цркве и школе, који је био засађен вишедеценијским липама и храстовима) који су посјећивали и житељи ширег подручја.
Интензивно се обрађивала земља и свако домаћинство се бавило ратарством и сточарством, али је доминирала производња за властите потребе. У промет се давало само онолико колико је обезбјеђивало набавку неопходну за домаћинство, плаћање пореза и других дажбина.
Село је имало и неколико занатских радњи: шнајдерске, обућарске и ковачке дјелатности.
Мој дјед Стојан и бака Миљка имали су четири сина и двије кћери, од којих је на посједу остао само мој отац и водио домаћинство. Остала браћа су имала друга занимања, а сестре су се рано удале у сусједне засеоке.
Дјед Стојан (1870-1929) је био запослен као путар на релацији Комленац-Бачвани. Остала је позната „његова“ алеја ораха засађена на тој релацији. Послије његове смрти баба Миљка је остварила пензију. Била је први породични пензионер на том подручју.
Баба Миљка (1871-1949) је била веома вриједна и витална жена која се са доста умијећа бавила кућанством (кухање, узгој живине, свиња и крава), водила бригу о унучадима. Нарочито се трудила да има најбољу башчу и обезбиједи зимницу. Била је позната и по томе што је сакупљала и љековите траве и доста успјешно их користила. Од 1941. године остала је једини старатељ за унучад, окупљала их и усмјеравала.
Стриц Василија (1904-1941), био је професионални жандар и са својом породицом живио на подручју Бијељине и Брчког. По избијању рата склонио се у Слабињу. Одмах се прикључио устаницима и погинуо у првом нападу устаника на Дубицу 1941. године.
Стриц Сава (1905-1945), је завршио шнајдерски занат и у Сарајеву имао своју самосталну шнајдерску радњу. До рата није се женио. Свима нама је остао у сјећању због тога што је свим члановима породице за сваку Нову годину доносио ново одијело, а успјешним ђацима и посебне поклоне. За вријеме рата није се знало за његову судбину. Након ослобођења смо сазнали да је у децембру 1944. године ухапшен од стране усташа. Отјеран је у логор Јасеновац и у јануару 1945. убијен.
Тетка Милица (1906-1975) се удала у заселак Раковача у породицу Драгаш. Испољавала је све особине своје мајке Миљке (вредноћа и брига о породици). За вријеме Козарске катастрофе била је са својом породицом са дјецом у привременом логору у Приједору, из кога су јој одраслију дјецу хрватске власти послале на принудни рад у Њемачку, а она с млађим у Славонију.
Мој Отац Милош (1902-1941) бавио се пољопривредном производњом. Оженио се Милицом (1908-1937) из засеока Ишковац, из породице Будимир. Имали су троје дјеце: Стојана, Цвију и Љубицу. Мама је изненада умрла, па су остала ситна дјеца, те је баба Миљка инсистирала да се отац поново ожени Љубом из села Бабињац са којом је имао дјецу: Бошка (1938-?), Паву (1940-?), чији трагови се губе у хрватском логору Цапраг код Сиска. Маћеха је из сабирног логора Приједор транспортована на принудни рад у Њемачку.
Наше домаћинство је имало: око 100 ари обрадиве пољопривредне земље и цца три ара шуме (буква, храст, кестен); пространу кућу, зграду, штагаљ, свињац, кокошињац и остале нус објекте; комплетну опрему и оруђе за обраду земље; сточни фонд: запрежне коње, краве, свиње, кокоши гуске и патке. Крај саме баште је протицао поток Чапаја, а крај лука ријека Слабиња.
Трагедије које су се дешавале на подручју Босанске Крајине у току Другог свјетског рата су бројне и скоро идентичне за читаво подручје (велики број становника је погинуо или је рањен, села спаљена, сточни фонд уништен и сл.).
За вријеме Козарске катастрофе сви чланови наше породице, са најнужнијим стварима, су избјегли у планину Козару, и за вријеме трајања опсаде живјели у условима перманентног свакодневног гранатирања и бомбардовања. За читаво вријеме офанзиве непријатеља на Козару, наша породица, родбина, пријатељи и комшије су се налазили на локацији „Пашиних конака“. За вријеме артиљеријског напада и авионског бомбардовања скривали смо се иза дрвећа. Тако се сјећам да је једна граната пала на дрво гдје смо били скривени и није експлодирала. Исто тако, сјећам се да је тих дана често падала киша, што је посебно отежавало живот у избјеглиштву. Исхрана није могла да буде организована, него су се породице и рођаци самоорганизовали, те су користили оно што су са собом донијели уз сточни фонд који су имали на располагању.
Свакодневно смо очекивали излазак из окружења. Међутим, из дана у дан наде су биле све мање. Почело је скривање у најнеприступачнијим увалама. Тако се десило да је наша породица била заробљена у једној ували. Хрватски војници су нас истјерали и постројили на једној чистини. Очекивали смо да ће нас стрељати. Међутим, стиже наредба да нас отјерају у Приједор. У Приједору смо били смјештени у импровизовани логор Циглана, који је био ограђен бодљикавом жицом. Напомињем да су у том логору биле затваране само жене (углавном старије) и дјеца. У логору смо добијали врло оскудне оброке хране, углавном супу, тако да смо се ми, мало одраслија дјеца, провлачили испод жица, и у сусједним празним рововима тражили било шта што се могло користити за исхрану. Сјећам се да смо у тим рововима, углавном, налазили убуђале комаде хљеба, које су оставили војници.
У логору су логорске власти тражиле да се дјеца одвоје и одведу у посебне логоре. У нашој породици је договорено да се ја и мој најмлађи брат Бошко (4 године) и најмлађа сестра Пава (2 године) одвојимо, а остала дјеца остану са бабом Миљком.
Нас, одвојене за тзв. дјечији логор, потрпали су у камионе и преко Бање Луке отпремили у дјечији логор Сисак – Цапраг (тзв. Соколана). Још ми је у сјећању да нас је од Приједора до Бање Луке у камионима стално пратила киша, а да су нас у Бањој Луци, на главној жељезничкој станици (сада зграда Музеја савремене умјетности) дочекале и нахраниле жене организоване преко Црвеног крста.
Из Бање Луке су нас отпремили у дјечији логор Сисак (Цапраг – Соколана), ограђен жицом. Били смо толико исцрпљени да се нисмо могли кретати, а нама одраслијима било је забрањено да се приближавамо огради и контактирамо са грађанима који су навраћали и доносили храну, а млађа дјеца се нису ни могла кретати и прилазити жици да би могли примати храну. Нисам могао да оцијеним мотиве грађана који су обилазили логор, тј. да ли су то били хумани мотиви – да се дјеца нахране, или неки други. Мени се десило да ме је из логора узео Кнежевић Миле и одвео својој кући у село Цепелиш код Петриње, са циљем да обављам пољопривредне послове (брига о стоци, и послови око обраде земље). Тај Кнежевић Миле је био пружни радник на релацији Петриња-Сисак. Имао је три сина који су били усташе, од којих је најмлађи Јуре, читаво вријеме рата био ангажован у логору Јасеновац. Породица Кнежевић је у току рата дошла из Лике (Малован) и смјештена у Цепелишу, у кућу Србина за чију судбину нисам успио ништа сазнати. Иначе, у селу Цепелиш је живјело углавном хрватско католичко становништво.
Код ове породице сам остао читаво вријеме рата, обављао све пољоприврдне послове. Нико ме од чланова породице, па и синови, који су повремено долазили на краће одсуство, није малтретирао. Чак су ме у шали звали „Стаљин“. Радио сам и трпио, јер то је била борба за преживљавање.
Тако сам у овој породици остао око двије и по године, без икаквих вијести о својој породици и приликама у свом родном крају.
У дјечијем логору у Цапрагу углавном су се налазила мала дјеца. Само нас неколико смо имали седам и више година. Сви смо били малаксали због тешких услова живота: бјежања у планину Козару и боравка у сабирним логорима. Осјетиле су се и посљедице нашег одвајања од родитеља и рођака, који су разаслани у друге хрватске логоре или послани на принудни рад у Њемачку.
У нашем логору било је забрањено нама одраслој дјеци да прилазимо огради од жице и да разговарамо са посјетиоцима који су из разних разлога обилазили логор. Неки су долазили и доносили дјеци разне прехрамбене артикле. Мој брат Бошко (четири године) и сестра Пава (двије године) стално су били стиснути око мене.
Мени се урезао у сјећање догађај када сам једном приликом загаламио на брата Бошка и грубо га нагонио да се дигне и оде до ограде како би могао да добије нешто за јело, а он није могао да се покрене. Та сцена ми се касније често појављивала у сјећању. Ноћу сам се будио, ознојен и узбуђен од сјећања на тај догађај.
Чим су јединице НОР-а стигле и ослободиле овај регион и протјерале усташе преко Купе, ја сам се пјешице (Петриња-Костајница-Слабиња) вратио у своје село. На згаришту куће нашао сам бабу Миљку (80 година), брата Цвију и сестру Љубицу. Отац је стрељан у Јасеновцу, а брату Бошку (4 године) и сестри Пави (2 године), који су иза мене остали у логору Сисак, губи се сваки траг.
Послије рата смо на разне начине покушавали да сазнамо за судбину несталих чланова уже породице, а и других рођака (преко Црвеног крста, рубрика у „Арени“, усмених консултација и сл.), али без резултата.
Већ сам напоменуо да сам на све могуће начине покушавао да сазнам истину о судбини мога брата Бошка, четири године старог и сестре Паве, која је имала двије године. Они су иза мене остали у логору Сисак (Цапраг, Соколана). Но, стално је била присутна нада да ћу нешто сазнати. Ова преокупација је била стално присутна и код свих мојих преживјелих рођака. Док сам се налазио на студијама у Сарајеву, из Бање Луке ми јављају да је у дневној штампи објављено да се у Београду расформирао Савезни центар ратне сирочади и да се дјеца распоређују по републикама према подацима о њиховом поријеклу. Дат је и списак дјеце са познатим личним подацима (име, старост, како су се изгубила од породице, шта су завршила од школе док су се налазила у овом центру). У списку дјеце која долазе у Сарајево налази се и дијете чије је име Бошко, којег су нашли у снијегу 1943. године у околини Босанског Новог и који је завршио токарски знанат. Саопштено је да ће дјеца из БиХ стићи возом у Сарајево.
Ја сам тада био апсолвент Економског факултета у Сарајеву, као стипендиста РДИ „Грмеч” из Дрвара и преостало ми је само неколико мјесеци да завршим студије и да се запослим у фирми чији сам стипендиста.
Без обзира на штуре податке о Бошку, који је у јесен 1942. године остао у логору Цапраг, а 1943. године „пронађен“ код Босансог Новог, покушао сам да и ову прилику искористим не бих ли нашао брата, којег нисам видио 14 година. Знао сам да је мој брат имао малу бразготину на десном образу. У међувремену сам покушао консултовати људе који би ми могли помоћи да не погријешим. Један љекар ми је савјетовао да обратим пажњу на утисак који добијем код првог контакта са њим (узбуђење и слично). Ја сам размишљао да нећу њему ништа нашкодити ако га прихватим као брата, а могу му само помоћи да се снађе у животу и да се осјећа сигурније, да га запослим у фирму чији сам и ја стипендиста и у којој ћу и сам радити, јер су радници његове струке потребни. Могу му само помоћи да организује свој живот, да се лакше адаптира у новим условима. Ја ћу нашим рођацима рећи да је наш и да га прихвате као рођака.
Када је најављени воз стигао, сусрео сам се с Бошком. Одмах ми је дјеловао као странац (није имао бразготину на лицу), али сам се трудио да он то не осјети. Одвео сам га код себе гдје сам као подстанар становао, а хранио сам се у студентској мензи (дијелили смо моје оброке). Како оваква ситуација не може дуго трајати, а мени је требало још неколико мјесеци да завршим студије, предложио сам да га одведем у родно село Слабињу, да га упознам са преживјелим ближим и даљим рођацима и да тамо остане док ја не дипломирам, па да заједно идемо у Дрвар.
Одведем га у Слабињу, рођаци прихвате моје сугестије да је он наш рођак и да буде код њих док ја не завршим студије. Ја се вратим у Сарајево, а Бошко за неколико дана опет дође к мени. Покушао сам да га запослим у „Фамосу“, али није хтио да ради. Поново сам га враћао у Слабињу, а он се опет враћа к мени. То се понављало више пута, и већ сам почео да губим стрпљење покушавајући да нађем изалаз из овакве ситуације. Када сам га посљедњи пут одвео у Слабињу и од њега тражио да не долази у Сарајево, већ да чека док ја дођем по њега, он је у сусједном селу упознао дјевојку и одлучио да се прижени.
У међувремену је морао да се јави на регрутацију. Упућен је на одслужење војног рока у Дарувар. Тамо се случајно срео са својом рођеном мајком, која је у току рата из сабирног логора депортована на подручје Дарувара. Од тада се са њим прекида сваки контакт.
Ја сам 1958. године (водећи екскурзију матураната средње Економске школе из Дрвара у обилазак жељезаре Сисак, која је подигнута на терену Цапрага) имао прилику да у канцеларији ССРН Сисак видим и прегледам логорске књиге и ту видим да сам и ја умро. То указује на то да су хрватске власти намјерно затирале трагове мале дјеце, која нису знала за своја права имена и презимена, а дата су хрватским породицама, те им се ту губи сваки траг и бивају асимилирани. (Сјетимо се случаја Божидарке Фрајт, која је тек након 30 година сазнала за своје поријекло, тј. да је српско козарачко сироче.)
Посљедице свих тих ратних збивања тешко је оцијенити. То није само губитак четири године у нормалном развоју, принудно доживљавање грозних ратних сцена, губитак најближих рођака, живот у ванредним (неповољним) условима, адаптација новим условима живота и сл. Зато је у праву Радивоје Лола Ђукић када каже: „Ко није доживио рат, тај не може знати како је лијеп мир“.
Но, и тај послијератни мир је специфичан: живот у домовима ратне сирочади, интензивно учење без адекватних учила и литературе, и школских учила и др. Када се томе дода и стални осјећај да немаш ни најближих рођака, да се мораш сам сналазити и постављати своје животне циљеве у околностима које мораш узимати у обзир.
По повратку из заробљеништва и нађеног стања на згаришту куће, у септембру 1945. године сам смјештен у интернат у Дубици, гдје сам завршио нижу гимназију, те 1947. године усмјерен да учим Економску школу у Бањој Луци. Био сам смјештен у ђачком интернату. Ову школу сам са успјехом завршио 1950. године. Након тога био сам распоређен да радим у ШИП „Грмеч“ Дрвар на пословима рачуноводства финансијске струке. У овај колектив био сам добро примљен, и у току рада много сам научио. Након двије године рада у овом познатом привредном пословном систему, органи управљања су ми одобрили стипендију да наставим школовање на Економском факултету, који сам завршио 1957. године у Сарајеву. Када сам се вратио у Дрвар, одређено је да радим као професор на Економској школи у Дрвару на предметима: Политичка економија и Огранизација и економска пословања.
Након извршене обавезе као стипендисте, вратио сам се у привреду и од 1959 до 1980. радио на пословима руководиоца сектора, или као члана КПО у великим пословним системима. У међувремену сам магистрирао на Економском факултету у Загребу, те докторирао на Економском факултету у Сарајеву на тему: „Организација и усмјеравање научноистраживачке и иновацијске дјелатности у СР БиХ“.
У 1980. години примљен сам у радни однос на Економски факултет у Бањој Луци, на којем сам предавао предмете „Организација предузећа“ и „Кадровски менаџмент“. На овом факултету сам радио до 30. 11. 2000. године, када сам због старости и након 41 годину укупног радног стажа, отишао у пензију. На факултету сам стекао звање редовног професора. Био сам и водитељ постдипломског студија и ментор на изради и одбрани магистарских тема и доктората.
У конципирању претходног текста нисам се придржавао понуђеног концепта, углавном, из разлога што сам имао у виду да у мом крају (Костајница, Нови и Кнежица) нису писане никакве публикације, а на том простору су настале огромне промјене у односу на стање које је било прије Другог свјетског рата (број становника, домаћинстава, дјеце…), без обзира на то што је асфалтиран главни пут, уведена струја и слично. Из тих разлога сам, на основу сјећања од прије 65 година, покушао да дам неке податке. Ја, који сада у селу немам никога од рођака, само сам прије 30 година повео своју породицу да виде гдје сам рођен, али им нисам могао показати кућу и упознати с неким од рођака.
Ова акција ме потакла да с неколицином просвјетних радника који сада живе у Бањој Луци, покушамо детаљније истраживање насталих промјена.