ПРЕНОСИМО: НОВОСТИ-Прекинута завјера шутње о Јадовном – Пише Ернест Маринковић

Мирити се можемо, али не смијемо заборавити тко је био тко у Другом свјетском рату, која је то идеологија донијела мучења и холокауст те тко је то зло, на концу, побиједио, рекао је предсједник Иво Јосиповић у Јадовном.

У срцу густе велебитске шуме, двадесетак километара од Госпића, и данас као да развалинама Меморијалног центра Јадовно лутају духови из не тако давне прошлости, ојађени што је тај подсјетник на времена која се никада не би смјела поновити у таквом јадном стању.

До запуштених и зеленилом обраслих руина води макадамски пут који километар и пол ниже, гдје престаје асфалт, пролази крај викенд-куће у власништву Хрватских шума. Меморијални центар, подигнут на мјесту гдје је Независна Држава Хрватска већ у првим мјесецима свог постојања проводила политику брисања свих „непоћудних протудржавних елемената“ с лица земље, девастиран је почетком деведесетих, кад је уништен и средишњи споменик, рад Вање Радауша.

За српска обиљежја 270 куна казне

На комеморацији у Јадовну Београђанка Александра М. појавила се са шајкачом на којој је био службени грб Републике Србије. Православни је свећеник затражио да скине капу, она га је послушала и ставила је за појас. Међутим, полицајци су је ипак привели и одвезли на Прекршајни суд у Госпићу, гдје је платила казну од 270 куна. Дан-два касније реагирао је ХХО оцјењујући одлуку госпићког суда непримјереном, јер је суткиња пресуду образложила чињеницом да се на скупу у Јадовном није смио истицати ни један народ, а Александра је истицала српство.

„Не само да у РХ нема никакве законске забране страних службених обиљежја – застава и грбова, које видимо сваког дана на мајицама страних туриста, али и властитих грађана, него је посве неприхватљиво да би се у Јадовну бранило истицање симбола било којега народа. Можемо евентуално говорити о лошем укусу и несхваћању политичких реалитета, али нипошто о повреди закона“, кажу у ХХО-у, те стога траже укидање „ове срамотне пресуде“.

Логор Јадовно, основан 24. липња 1941. као дио логорског сустава Госпић-Јадовно-Паг, није био ни сабирни, ни радни, ни транзитни логор, него искључиво губилиште, у којем се на најсуровије начине убијало Жидове, Србе и Роме, али и Хрвате који нису дијелили сан о успостави фашистичке државе. Дао га је основати Павелићев побочник Еуген Дидо Кватерник, а њиме је руководио равнатељ Жупног редарственог равнатељства у Госпићу Стјепан Рубинић. Уз јасеновачки комплекс, Јадовно је било највеће усташко стратиште: повјесничар Ђуро Затезало поименце је набројао више од десет тисућа убијених у 132 дана постојања логора.

Без Католичке цркве

Егзекуције су углавном обављане маљевима, сјекирама и ножевима, а жртве су бацане у дубоке крашке јаме. Средишња од њих, тик до запуштеног спомен-обиљежја, Шаранова је јама, дубока најмање 50 метара. „Специјална техника“ усташких крволока била је везати логораше једне за друге, потом првог у колони затући маљем или заклати, па бацити у јаму. У тим стравичним колонама, живих бачених у бездан знало је бити и по 250. Логор је затворен у коловозу 1941, кад су Талијани окупирали то подручје НДХ.

Меморијални центар Јадовно подигнут је тијеком 50-их и 60-их година прошлог стољећа: прво су савези бораца НОБ-а бивше државе поставили спомен-плоче с уклесаним именима жртава. С временом су постављена и друга обиљежја, попут Радаушева споменика у облику шаке и камене ограде до Шаранове јаме са стиховима Горанове „Јаме“. Данас ничега од тога нема, тек остаци зидова, бијели пут и јама.

Потомци жртава с подручја цијеле бивше СФРЈ, окупљени у удрузи „Јадовно 1941“, ондје су се лањског 24. липња први пут окупили, а придружили су им се и политичари: представници жидовске заједнице, српске мањине и православне цркве у Хрватској, као и тадашњи предсједник Стјепан Месић. Ове године, 26. липња десеци аутобуса из Србије, БиХ и цијеле Хрватске довезли су у Јадовно оне који су се дошли поклонити жртвама усташког терора: била је ту, у делегацији Србије, и Невенка Тадић, мајка предсједника државе Бориса Тадића, затим представници Републике Српске, удруга антифашистичких бораца, жидовских опћина, Српског народног вијећа, потпредсједник Владе Слободан Узелац, предсједник Хрватске Иво Јосиповић…

Комеморација и на Пагу

Дио учесника и организатора упутио се и у увалу Слана на Пагу гдје је поред обновљене спомен-плоче, реплике оне постављене 1975. која је уклоњена почетком 90-их, одржана комеморација жртвама логора Слано и Метајна, испоставама Јадовног у којима је убијено око осам хиљада људи. Како је велик број жртава ликвидиран у водама око Пага, учесници комеморације зауставили су брод на средини пашког канала и бацили вијенац у море. Помен жртвама служили су свештеници Горњокарловачке епархије, с благословом владике Герасима, након чега су се присутнима обратили Басташић, Пуповац и Огњен Краус. Присутни су могли разгледати мјесто некадашњег логора – море камена из којег се истичу остаци зграда. Н. Ј.

Ово није био само усташки логор него пуно горе и опасније мјесто, које је гутало своје жртве у дубинама шкрапа, па је живописни Велебит у кратком времену претворен у пакао и мјесто страшног злочина. Но, побједа партизана и антифашизам данас су темељ постојања Хрватске и њезине државности. Мирити се можемо, али никада не смијемо заборавити тко је био тко у Другом свјетском рату и која је то идеологија донијела зло, мучења, холокауст, страдања и разарања те тко је то зло, на концу, побиједио. Нажалост, у Хрватској још нисмо до краја освијестили и ревалоризирали своју повијест. Превише је оних који релативизирају важност антифашизма, превише је разрушених антифашистичких споменика и заборављених жртава. Једноставно, без антифашизма, који је филозофија мира и људских права, Хрватска нема перспективу – рекао је Јосиповић, захваливши партизанима на побједи и слободи и закључивши како ће као предсједник државе инзистирати на што скоријој обнови свих порушених и девастираних споменика антифашизму.

Покрај Шаранове јаме први пут су заједнички одржани опијело и кадиш, православна и жидовска молитва за мртве. Унаточ томе што су у Јадовном страдавали и Хрвати, католичке мисе задушнице није било, као нити једног свећеника. Чини се да најбројнија црквена заједница није нашла за сходно одати почаст жртвама и молити њима у спомен.

Не изједначавати жртве

Душан Басташић један је од иницијатора оживљавања успомене на жртве Јадовна и суоснивач удруге „Јадовно 1941“. У велебитским јамама и данас леже кости обојице његових дједова, Луке и Милана, као и стрица Стеве, тада 18-годишњака: одведени су ноћу, прије но што је иједна пушка пукла, и убијени у овом логору. Страховито га боли чињеница да се страшна смрт десетака тисућа погубљених заборавља и прешућује већ десетљећима.

Континуитет прешућивања Јадовна траје практички од његова оснивања па до данас. На томе се радило и у Југославији и у Хрватској, на срамоту оних који су водили такву политику. Увијек је као парадигма страдања у НДХ истицан Јасеновац, али он није једино губилиште. Задатак нас, потомака жртава, јест да истину објелоданимо и присилимо мјеродавне да обнове и овај и остале споменике – рекао је Басташић.

О политици заборава говорио је и предсједник СНВ-а Милорад Пуповац: за њега је управо она резултирала рушењем стотина споменика и спомен-обиљежја.

Не смијемо допустити да се практицирањем политике жртве, у којој ћемо сви бити једнаки, настоје заборавити све страшне ствари или изједначити Јадовно и Тезно, Јасеновац и Блеибург. То нећемо прихватити, а поготово не кад се позива на документе Вијећа Еуропе, злоупотребљавајући их, као и кад се настоји злоупотријебити Сабор. Људима који то чине шаљем јасну поруку да то неће проћи: не зато што не признајемо све жртве или им се не клањамо, ми све то чинимо, него зато што не желимо подржати настојања да се проналазе нова мјеста страдања жртава комунистичког режима, а истодобно се потпуно заборављају, девастирају и из свијести и цивилизацијске обавезе потискују мјеста попут Јадовна – казао је Пуповац.

Ернест Маринковић