Мој разговор с књигом Вила билогорска

Вила „ЖИВЈЕЛА ХРВАТСКА“ у српској Билогори

(Коментар на књигу Вила билогорска, аутора Фрање Фрнтића и Вјенцеслава Хероута, у издању Матице хрватске, огранак Грубишно Поље, 1995).

Међу корице ове публикације стављени су вриједни садржаји књиге Велики и Мали Зденци поменутих аутора. Уложени труд аутора дао је на увид опсежну историјску грађу о насељима, становништву, дјелатностима и низу других догађања на простору настанка и развоја Грубишног Поља и шире. Завидан је број показатеља и детаља о Зденцима, што је и разумљиво с обзиром на поријекло аутора. Посебне пажње су вриједни записи и објављени радови Грубишнопољаца о Грубишном Пољу, било да се ради о рођеним мјештанима, или о онима који су за неко вријеме тамо обављали уважене функције своје професије или избора. Кронологија истине срочена од свједока и актера догађања одушевљава читаоца, посебно потомка предака сваког од народа који су прије више или мање вијекова долазили, насељавали ове крајеве и остајали да ту живе. Опће зло, ратови, помјерали су их на разне стране, сиромашили и сакатили као и увијек. Сватко је имао своје бриге, весеље, имовину и вјеру, увјерење. Све су то чували, сватко за себе, не сметајући у томе оном другом. Описано је како су долазили сточари, па пољопривредници, некакве занатлије…, и нису једни другима сметали – опстанак их је упућивао једне на друге. Долазили су са југа (са мање вриједних навика), а касније и са сјевера (по томе, нешто богатији). Поред осталих обиљежја, сваки народ доноси и навике свога градитељства, које касније представљају чврсте трагове и свједочанства. Већ у почетку, у првим траговима које су писаном рјечју забиљежили великодостојници налазе се и подаци о вјероисповијести, а паралелно с тиме и о богомољама. Затим слиједе називи народности, нација, којих има, дакако, више од конфесија. Интересантно је да нигдје нема, особито дубље у прошлости, података да су комшије ради тога нетрпељиве, да испољавају непријатељства. Наглашавам, говорим о комшијама. Сталежи, господари, разни одличници и великодостојници, друштвени и црквени, учинит ће ту своје! Уз енциклопедијска издања низ година уназад и уваженог господина Клемена, са задовољством сам прочитао и чланак „Грубишно Поље“ (из 1930. године) Петра Сивјановића, тадашњег катехете илити вјероучитеља у школама, а касније жупника у Грубишном Пољу. Уз препоруку тога прилога у ревији Обитељ (број 32, стр. 520 и 521), на страницама ове књиге пише да је именовани трагично преминуо. Није лијепо да, и послије написане препоруке из прилога („Опћу пажњу заслужује чланак…“), редакција књиге о којој је овдје ријеч није ништа рекла о тој трагедији. Но, о томе ћемо касније.

Уважавајући вашу поменуту „Опћу пажњу“, чланак наводим у цијелости (стр. 17 до 20).

„Грубишно Поље се смјестило на висоравним огранцима Билогоре у дуљини око 10 км од истока према западу, Дарувару на сјевер. Прича се да је у крајевима живио неки хајдук по имену Грубиша, па да је по њему добило име Грубишно Поље. Но, то се само приповиједа. За турске најезде, кад је готово цијела Славонија и Сријем, послије пада Београда 1521. године била пала у турске руке спадало је село Зденци недалеко од Грубишног Поља под цернички санџак, гдје је била посада турска, јер су си и Турци уредили Крајину, као и кршћани. Према тому, и овај дио гдје се смјестило Грубишно Поље, био је под турском влашћу. Већ године 1453. спомиње се као знатно трговиште Грубисинез: Грубишно Поље, које је било посјед илочких властелина. Грубишно Поље није било на овом мјесту, како је данас, него су куће биле далеко једна од друге, док није наложила вараждинско-ђурђевачка регимента да се житељи имаду помакнути до пута у ред и тамо основати кућишта, како су и данас. Од давних времена житељи су били већином православни досељени понајвише из Лике. Добили су земљиште бадава и то онолико, колико су могли обрадити. Римокатолика је било врло мало, па су спадали под жупу Трновитицу. Римокатоличка жупна црква Св. Јосипа саграђена је године 1780, за Јосипа ИИ и папе Пија ВИ, а грчко-источна Св. Јурја 1820. У то доба је била компанија у Грубишном Пољу, са капетаном и више часника. Године 1825. доселише Чеси у жупу и настанише се у ’Пресади’ садашњем ’Ивановом Селу’, које је остало до данас потпуно католичко село, те је највеће у цијелој жупи. Чехе је позвао вировитички гроф Пејачевић из Чешке на своја имања обећавајући им сва добра, што он није одржао, јер су морали свакојаке терете подносити. Зато и побјегну од Пејачевића замоливши војно вијеће у Бечу да се населе у Војној крајини. Њихова молба буде услишана и досели се 107 обитељи чешких. Добили су бадава земљишта и дрва, штовише и куће им посаградише. Послије буде у Грубишном Пољу устројен котар, суд и опћинско поглаварство, што још и данас постоји“.

„Од године 1878. почели се у већем броју досељавати Чеси, а послије Маџари и Пруси у Грубишно Поље и околицу, покуповавши земљишта понајвише од православних. Тако се доласком њиховим и с господарског гледишта постигао већи успјех у обрађивању земље, што се и данас увелике опажа, јер онда баш нијесу много марили за обрађивање земље. Сви досељеници били су обилни дјецом, коју су заједно са хрватском и православном слали у школу.

Данас Грубишно Поље броји око 2.500 католика, а цијела жупа око 10.000 до 12.000 са неких 30 села. У мјесту је и православна парохија са око 1.000 душа, док на територији жупе грубишнопољске имаде пет православних парохија са 4 до 5 тисућа душа.

Године 1921. отворена је Грађанска школа са 4 разреда, која до данас нема своје зграде, макар је то опћина своједобно била обећала. На основној школи имаде 6 учитељских лица. На овим школама постављен је и самосталан катехета. Досад је било 16 жупника у Грубишном Пољу, а 17. је сада Јосип Пудјак. Његов Предчасник Иван Неп. Јемершић повукао се ради болести након 40 година службовања у мировину, те живи у својој вили ‘Мој мир’ коју је саградио, како сам каже: радом пера и оловке, недалеко колодвора. Његовом заслугом је уређена и жупска црква врло лијепим сликаријама пок. сликара Ројника, те одаје утисак какве дворске капелице, и то у хрватском стилу“.

„Мјесто имаде жељезнички спој са Бјеловаром и Гарешницом, гдје престаје пруга, како и у Гарешници, коју би било од пријеке потребе спојити са Бастијама, да се отерети подравска пруга.

У мјесту имаде два лијечника, два јавна биљежника и један адвокат. Постоји одјељак финанцијске страже и жандармеријска постаја. До недавна су била два сокола и двије читаонице. Имаде један велеиндустријалац са паром-лионом, цигланом и пиланом.

У мјесту је ’Друштво за пољепшавање’ које се много мучи да уреди вањски утисак мјеста, које је донедавно била запуштена селендра. Уредило је усред мјеста лијепо шеталиште, баш преко пута римокатоличке цркве, које је двоструким дрворедом спојено са римокатоличким гробљем и колодвором“.

Како видимо, касније трагично преминули, жупник у чланку вјерно свједочи о цјелокупном животу свих становника Грубишног Поља, жупа и парохија. Износи и опће, али увјерљиве наводе о прошлости ових крајева, посебно о становништву и досељавањима. Лијепо, лежерно, без икакве задршке каже да се већ 1453. године Грубисинез спомиње као знатно трговиште. Па онда: „Од давних времена житељи су били већином православни, досељени понајвише из Лике“. Успут додаје: „Римокатолика је било врло мало, па су спадали под жупу Трновитицу“! Ово ваљда наводи да би овај претходни податак био тврђи и увјерљивији. Затим: „Године 1825. доселише Чеси у жупу и настанише се у ‘Пресади’, садашњем ’Ивановом Селу’, које је остало до данас потпуно католичко село, те је највеће у цијелој жупи“. Затим још једна констатација: „Од године 1878. почели се у већем броју досељавати Чеси, а послије Мађари и Пруси у Грубишно Поље и околицу, покуповавши земљишта понајвише од православних“. Ту би добро стајала и констатација „од древних“ становника, (оп. МБ). Још нешто лијепо: „Сви досељеници били су обилни дјецом, коју су заједно са хрватском и православном слали у школу“. Уз недвосмислену аргументацију, морам рећи да православна богомоља Св. Ђурђа датира знатно раније 1820. године.

На православном гробљу у Грубишном Пољу постојао је дрвени храм Св. Ђурђа, који се спомиње 1701. године. Црква Св. Ђурђа у Грубишном Пољу на садашњем мјесту грађена је од 1773. године и завршена 1775. године. Касније, у 19. вијеку кад је храм на гробљу срушен, од тога материјала направљена је на гробљу капелица посвећена цару Константину и царици Јелени. Како је познато, спаљена је 1941. године.

Толико за сада, касније ћемо се морати још вратити на овај прилог и његовог аутора. На страни 20. препоручујете читаоцу као „спомена вриједан“ један напис у листу Господарство, хрватском политичком дневнику, од 9. липња 1943. године (број 125, страница 10), под крупним насловом „Господарски развој Грубишног Поља, један од најнапреднијих котарева на подручју Велике жупе Билогора“. Ради се о читавој гомили глупости и лажи.

За уреднике и уређивачки одбор Виле билогорске та препорука представља хисторијско незнање и некритичко прихватање лажне пропаганде усташког режима тзв. Независне Државе Хрватске из Другог свјетског рата на грубишнопољском подручју. Добродушни Загорец би вам рекел: „Најте од ћиталаца норце делати“! Пуно више поштовања не би баш било на одмет. ‘Ајде да се лаже тамо неки свијет на Гренланду, па да и прешутимо, али потурати туђе лажи домаћем свијету, својима, и бити толико необазрив мислећи да ће он то шутећи поднијети, у најмању руку је непоштено!

Не желим улазити у непотребне расправе о познатим историјским подацима, вјековним ратовима и популационим помјерањима на овим просторима. Овдашњи народи, углавном силом, а мање милом, дошли су из својих прадомовина на ове просторе. Нашли су овдје старосједиоце и са њима се, како у књизи стоји, релативно брзо стопили. Значи, и живјели. Та хисторијска истина – једни долазе, друге налазе – траје овдје (и не само овдје) вијековима. Међутим, на овим просторима то се, рекао бих, у посљедња два вијека пренаглашава и опетовано ставља свима, или понекима, под нос као нека чудна посебност. Какво значење има тко је кад дошао, кога је нашао, тко је по некаквим произвољним критеријима дошљак, тко је старосједилац, а тко то није? Па онда: колико је житеља православне, а колико римокатоличке вјере и како то треба и на некакав начин употријебити? Истиче се некакав значај већине као доминације над мањином или да је постојање већине, негдје и по нечијим критеријумима, недопустиво стање. Ово ствара злу крв, па и крвопролића на нашим широким географским подручјима. Нажалост, врло наглашено и овдје код нас. Таквих, назови критерија, натезања на једну страну и безобзирности према некој другој страни (а та страна је један народ) има поприлично и у овој књизи. Наводим примјер беспримјерног својатања, да не кажем клептоманије илити крађе, историје православних Срба на грубишнопољском подручју. У књизи Велики и Мали Зденци истих аутора, Фрнтића и Хероута, на страни 30, пасус 4, пише: „Граде се и цркве, од којих православна капела Рођења Богородице у Малим Зденцима спада у ред ријетко очуваних примјера народног градитељства билогорског подручја. Ова је капела настала у 18. стољећу“. Затим на страни 31, пасус 2, пишу: „Православна капела Успенија Богородице у Доњој Рашеници вјеројатно је још старији споменик, јер је, изгледа, изграђена у 17. стољећу. У овој се капели налази резбарени иконостас сигниран са ‘Трифон молер 1769. год’“. Измијењени текст са стране 30, у Вили билогорској на страни 47, пасус 4, гласи: „Граде се куће, али и цркве. Капелица у Малим Зденцима спада у ред ријетко очуваних грађевина ондашњег народног градитељства билогорског подручја. Ова капелица је настала у 18. стољећу“. А умјесто текста на страни 31. имамо сљедећу клептоманију у Вили билогорској на страни 47, пасус 5: „Друга капела посвећена Узашашћу Богородице, подигнута је у Доњој Рашеници. На резбареном олтару је потпис ‘Трифон, молер 1769. год’“. Набројана чељад уредника и уређивачког одбора није неписмена па да не зна написано у некој књизи преписати. Да ли је то само нечија срамота, интелектуално непоштење или нечија, и чија, клептоманија, остављам читаоцима да процијене.

Смијем се, кесим се до сарказма над бескрупулозности свих „одличника“ и работника који су стварали књигу Вила билогорска – уредника, лектора и коректора, уређивачког одбора, издавача и тиска. Скупила се свита па без обреда и образа прекрстише и тако некако присвојише православне богомоље. А да тој бескрупулозности нема границе према бестијалности, нећу коментирати, али морам рећи: Православна капела Успенија Богородице из 17. стољећа у Доњој Рашеници, са иконостасом резбареним 1769. године, запаљена је и изгорјела 1991. године. Набројано, горе споменуто друштво, интелектуална елита Грубишног Поља из 1995. фалсифицирало је наводе из књиге Велики и Мали Зденци, присвојили су готово три стољећа постојеће православне богомоље, а нису имали снаге, поштења и достојанства да пет година послије спаљивања једне од најстаријих богомоља признају тај вандализам неоусташтва у новој хрватској „демокрацији“.

Листајући даље ту књигу пуну хисторијских података вриједних аутора, осјећам стално присуство једностраности. Постоје друштва, удружења (конфесионална, спортска, домољубна), али само се спомињу хрватска. Не знам зашто нема ни ријечи о присутним Србима, православцима. Није могуће да њихов значајан, а у дугим интервалима и доминантан број на овим просторима није имао никаквог корисног учинка. Вјерујем да послије престанка Крајине нису били ослобођени пореза. То значи да је њихов новац био доминантан прилог властима, а тиме и господарству, благостању и напретку. Пише да су сва дјеца ишла заједно у школу. Не вјерујем да је тај српски православни народ био ментално оскуднији од својих комшија, а о томе постоје аргументи и данас. Ово износим зато што се зна – постоје не баш мањи и документи, и аргументи, и фотографије о постојању паралелних друштава свих врста. Нажалост, у записима предметне књиге нема трагова о заједничким друштвима, посебно не манифестацијама, којих је сигурно било. Тај народ се свјесно гура на страну и у најелементарнијим ситницама – опису обичаја, који се радо приписују другој страни. Примјерице, кад аутори описују сајмене дане у Грубишном, наводе да су у „варош“ долазили сељаци из подбилогорских села. Врхунац задовољства продајом био им је наручивање у гостионици „жемље“ и „чоканчића“ (пола децилитра) ракије. Жене, наводно да би прикриле како пију ракију, налиле би је на пециво и појеле. То је све точно, али морам рећи да су оба „задовољства“ том пригодом „народносно“ далеко тим ауторима – ти „обичаји“ не припадају срединама у којима су они расли и одгајани. Лијепо они кажу „сељаци подбилогорских села“ и својатање „чоканчића“ оправдавају преводом да је то пола децилитра. За тај „чокањчић“ (дакле, не „чоканчић“) српском етносу са Билогоре и подбилогорских села не треба превода. Што се тиче жена у биртији и ракије, то је такођер далеко ауторима. У биртије на сајмене дане долазиле су углавном свекрве, дакле баке, а не снахе. Такав је обичај. Зато и постоји симпатична прича: „Сјела баба у биртију, наручи деци ракије и жемљу. Умаче жемљу у ракију и помало једе. Кад је појела, каже: ‘Е, боме, кад је жемља могла попит’ деци, могу и ја’, па наручи још једну“. Иста је ствар, већ кад говоримо о ситном присвајању туђег, случај са „тканицом“. Тај вунени, шарени, подугачак и ширине неких до десетак центиметара, тврдо ткани производ српских ткаља типична је етнолошка својина само Срба на подручју Билогоре. Моја вунена торба, ткана са типичном орнаментиком, у основној школи имала је тканицу за упрту. Ниједан ђак друге вјере није имао такву, нити торбу, нити упрту – само Срби! А онда деведесетих година ја чујем на некаквој естради у Винковцима или Ђакову како Вера Свобода за тај бисер српске етнологије употребљава назив „хрватска тканица“. Како је год Хероуту и Фрнтићу далеко у поимању, употреби и изговору „чокањчић“, тако и Вера Свобода има неугодног свједока клептоманије тканице, а то је изговор. Она и не зна да се тканица изговара са убрзаним „а“, а не са развученим „а“. Осим тога, тај традиционални предмет у српском етносу нема потребе за националним префиксом, па је у случају те даме и тај префикс свједок недозвољеног.

На ширем плану мањка критичност о језику Срба. Као, они су језик којим говоре и ијекавштину научили тек кад су дошли међу старосједиоце у 16. вијеку. О томе колико је било старосједилаца има доста података, па то не бих расправљао. И о томе колики су трагови, из кога времена и којег народа на том подручју такођер има доста хисторијске истине – почев од богомоља, сједишта жупа итд. Уз више нејасноћа, које гурам у страну, ипак ћу напоменути ону на страни 68, пасус 4: “Познато је и доказано да се народни обичаји теже губе него рецимо вјера па и ношња. То подручје духовне културе остало је у овим крајевима све до половице овог стољећа, па и даље“. На ову нејасноћу морам рећи да је српски народ Билогоре и Грубишног Поља сачувао и вјеру, и обичаје, и ношњу све до данас. Истина је да је бројно стање Срба 1941. преполовљено до 1945. године, а 1991. послије почетног масакра и малтретирања преостала половица је протјерана и, мањим дијелом, касније одселила, али, без обзира на то, три националне значајке о којима говорите и даље живе. Хрватски нацизам са усташком идеологијом и праксом усмртио је по билогорским селима, Грубишном Пољу, Јадовну на Велебиту, Сланој на отоку Пагу и подвелебитском каналу, Јасеновцу и Сиску око три и пол хиљаде Срба са овог подручја и са њима сва њихова српска обиљежја. Кад говорите о подручју духовне културе – „да се одржала до половице овог стољећа, па и даље“ – бољи би био резон: „Пола тога смо физички уништили половином овог стољећа, а оно што се одржало, протјерали смо и замијенили 1991. године“.

Што се знаменитих и заслужних Грубишнопољаца тиче, хтио то нетко или не хтио признати, не може се заобићи Петар Прерадовић, Србин по рођењу, који је прешао на католичку вјеру, али не и у неку другу нацију. Тај знаменити интелект српског поријекла и хрватске домовине сигурно се по вашим критеријумима не би нашао у поменутој скупини Грубишнопољаца да није прешао на католичку вјеру. С ваше стране се својата и његов матерински језик, који јесте ијекавски, али, како знадете, не и хрватски!

Познаваоцу грубишнопољских прилика и аутохтоном читаоцу наслов и насловна страна књиге више или мање посредно говоре да је углавном посвећена раду и дјелу Ивана Непомука Јемершића. Он је дошао у Грубишно Поље 1887. године за првог капелана. У то вријеме католичка жупа била је у Трновитици, а жупник је био Јосип Мершић. Он је водио Споменицу цркве на хрватском језику. Поред својих запажања и ранијих забиљешки претходника, забиљежио је и сјећања старијих житеља. Пише да су се у Пресаду 1825. године населили Чеси, наводећи опће околности, те која је власт, пуковнија, кумпанија и сатнија ту обитавала. Онда аутори Виле на свој начин коментирају те хисторијске истине: “Старосједиоци, Хрвати, припадали су жупи у Трновитици. Становништво је живјело у слози, у великим задругама…“ Послије тога пише да су становници ових простора вршили крајишку службу… Кад бисте се призвали истини и њоме се служили, признали бисте да је, уз старосједиоце Хрвате, ту било још неког народа са којим су Хрвати, како рекосте, живјели у слози. Зашто то не рећи?

Затим, што се тиче „крајишке службе“, зашто ту бјежите од истине? Знадете као и ја да су „граничари“ били Срби. А зашто нису били Хрвати, то сте сигурно прочитали у аналима Аустроугарске. По вама, Мершић спомиње да се Хрвати држе својих народних обичаја приликом вјерских благдана, свадби, крштења, крсног имена и код кармина. Злурадо је занемарити да се и други народи тако односе према свему што сте навели, али добро је да то напишемо бар за неки народ?! Па да смо за оне друге бар истакнули да славе крсно име, за разлику од неких других, било би лијепо. Онда оно што сте навели на страни 84, пасус 2: “На Јурјево су ишли младићи ‘јурјевци’ и један ‘зелењак’ којег су водили и представљали као светог Јурја. Био је то најчешће младић окићен зеленим буковим гранчицама, а тијеком опходње, рецитирале су се пјесме“. Немам никаквих разлога да не поштујем записе из Споменице у вријеме жупника Мершића. Једноставно, нисам их читао. Међутим, познавајући обичаје и интерпретације одличника ове књиге, вјерујем да их нисте одговорно пред Богом и људима точно преписали. Па, да вам о обичају око Ђурђевдана неке ствари приближим. То је вама далеко као споменутој Вери „тканица“ коју својата.

Можда јесте, али не вјерујем да је нечег таквог било и у Трновитици. Јер, у мојих шездесет година живљења у родном Грубишном Пољу или бар педесет година слушања, памћења и упражњавања обичаја око Ђурђевдана, никад нисам чуо за „јурјевце“, за „зелењака“, за представљање у опходњи светог Јурја и рецитирање. Не знам коме би се то рецитирало и представљало св. Јурја, кад се зна да се опходња обавља ноћу. Никад у тих пет-шест десетљећа нисам на своје уши чуо да на Јурјево нетко буди моје комшије Сајтљике, Колбабе, једне и друге Голштајне (Готтстеин), једне и друге Трегнере и Палкове или да им на Јурјево по дану нешто рецитирају или пјевају. Никад!

Међутим, постојао је и, како негдје написасте, одржао се до половине прошлог стољећа и дуже у сваком билогорском српском селу и у Грубишном Пољу обичај „ђурђара“. Момци се договоре која ће група у који дио села или мјеста „ићи у ђурђаре“. Негдје око пола ноћи, носећи свјеже одсјечен буквић, крену од једне до друге куће, редом кроз свој дио села. Пред сваком кућом отпјевају пригодну једну или више пјесама и на крају вичу: “Стрина, ‘оће л’ бит’ шта“? Послије тога мало сачекају док се домаћица не пробуди и не огласи. Један од момака прилази отвореном прозору, даје зелену гранчицу домаћици, а ова га дарује још синоћ припремљеним даром. Пригодне пјесмице „ђурђара“ којих се сјећам биле су: „Ајд’ устани ујна, ево светог Ђурђа, у зеленој долами међу двима горами, Ђуро иде с планине да добије сланине, Ђуро се ваља да добије јаја, Ђуро иде испод моста да добије свега доста. Стрина ‘оће л’ бит’ шта“. Ето, ја вам их презентирам, ништа их не коментирам, а вјерујем да и ви осјећате топлину и блискост овог лијепог обичаја народа са ближе и шире околине виле билогорске. Међутим, чудом се чудим како сте, присвајајући туђе, заборавили нешто лијепо своје. У Чеха, мојих комшија, постоји на католички Ускрс лијеп обичај у коме сам чак као дијете и ја учествовао. Дјеца би ишла од куће до куће, носећи у руци од врбових шиба плетен корбач и њиме су ударали по сукњи у предјелу стражњице тете или бабике уз гласно изговарање: „Шуки, шуки, блехи вен, веице сен“! Не би било пристојно да вам преводим, јер то је већине вас матерњи језик. Обичаје су вам овамо донијели дједови, евентуално прадједови. Ето, подсјећам вас да би било љепше да то своје сачувате, него да се китите туђим перјем.

Нека ваша опетована и очито тенденциозна искривљавања и преименовања, па све до критички и писмено недозвољених поређења, постају бизарна. Присјетите се како жупник Петар Сивјановић пише да дјеца придошлих Чеха, Мађара и Пруса иду заједно у школу са хрватском и православном дјецом. Видимо да и ту нешто није у реду. Кад је ријеч о католичкој дјеци, она су хрватска, а православна нису српска?! Но, знамо зашто је то већ тада било тако, али вама данас ни то није доста. Исти садржај пишете овако: “Уопће сви дошљаци обилни су дјецом коју шаљу заједно с Хрватима и грко-источњацима у овомјесну учионицу“. Не знам откуд ови наводници овдје, али важније је сада бити искрен до краја и запитати вас чему опет лаж, зашто искривљавање? Нека је мир мртвима, али морамо се запитати лаже ли жупник Мершић, лаже ли жупник Сивјановић, лажу ли аутори књиге Вила билогорска или, вјеројатно с њиховим допуштењем, сви који су уређивали, лекторисали, кориговали, стручно срочили и штампали, те овакво издање с омаловажавањем бацили читаоцима? Није вам било доста преписати да су дјеца хрватска, него се мора рећи да су Хрвати, а православна дјеца не могу, по вама, бити нити то, већ грко-источњачка?! Јест да се чудим, али не знам зашто вас разумијем. Најједноставније, компаративно и једино исправно било би да сте рекли: та дјеца су српска, они су Срби.

Пуно је свега непотребног, изнад свега штетног, а, ако је до образа, онда и…

Редосљед књиге је такав какав је, па идемо редом. Сви сте се ви у књизи представили такви какви јесте прије него представисте Ивана Непомука Јемершића, коме је књига на сјећање намијењена. О њему и његовом дјелу више ћемо говорити тек након што прокоментирамо вас, али према вама поменутима морам бити искрен: Да Ивана Непомука Јемершића и Петра Сивјановића није било прије вас, ни ви не бисте били такви какви јесте. Изразима: становништво, старосједиоци и, евентуално, житељи, увијек прикривате и избјегавате да српски православни народ споменете његовим правим именом: Србин, српски. Остале називате и интерпретирате као некакве „дођоше“, јер не треба оставити ни мало сумње да би нетко ради католичанства тога свијета помислио да спадају међу једине „чистунце“ и „старосједиоце“ – Хрвате. Истини за вољу, ти „дођоши“ су преци и аутора предметне књиге и многих од вас око ње ангажираних – погледајте си презимена! Ја вам то смијем рећи јер ту не спадам. Радојица Басташић се спомиње већ у попису жумберачких ускока који су били у војној служби под капетаном Иваном Ленковићем из 1551. године. У истом попису се помиње и Вељан Басташић из Драшћег Врха, уз сумјештане Милошевића, Радинковића и Радовановића (сви припадници 29. десетине).

Име Радојице Басташића са племићким грбом налази се на споменику подигнутом у част 475-годишњице доласка ускока у Жумберак.

Споменик је подигнут 2005. године на Жумберку, у селу Радатовићи у западном дијелу Жумберка уз реновирану унијатску грко-католичку црквицу посвећену светом Николи. Радо ћу споменути да су том приликом мој син и унук на позив локалног свештеника били гости цркве и, како доличи, уз његов благослов поклонили крст за часну трпезу, кадионицу и воштане свијеће, све донесено из Српске православне патријаршије у Београду. Судјеловали су у светој литургији, готово истовјетној православној литургији уз блиску им иконографију.

Овај податак вам подастирем да ме лакше разврстате и смјестите у вашем систему прошлости на овим просторима. Јединствен правичан став једино имате према домаћим животињама које је то свеукупно становништво гајило (стр. 81, пасус 2). Ово је ваљда с разложним опрезом – јер ако бисте на свој начин интерпретирали или гурали у страну и њих, могле би козе да вам просвједују дижући реп (како то учинише на Бикинима код пробне експлозије атомске бомбе).

Кад пишете о Ивану Непомуку Јемершићу, човјеку који је дошао као први капелан у жупу грубишнопољску, био управник жупе, а онда и жупник, износите опширно његове личне, породичне и домољубне емоције. Ту је рана смрт његове мајке, ту је био, како да га не споменем, отац и ту су двије сестре лијепих имена, неуобичајених у Хрватском Загорју – Зорка и Милица. Већ кад смо код емоција, зашто ту његову мезимицу Милицу прекрштавате у Милку иако управо име „Милица“ стоји на њеном споменику у грубишнопољском гробљу? Она умире у седамнаестој години и у читавом животу њезиног брата Ивана присутна је неизмјерна туга због тога. Вјерујем да сте му учинили нажао и да му ни у гробу није право због тога што сте је прекрстили. Старија сестра Зорка, као ни отац, послије Миличине смрти се не спомињу. Свећеничко звање, самоћа у капеланији и хладноћи недовршене богомоље у коју је дошао и, коначно, нова средина, са свим оним што је за њега чини новом, убиру свој данак. Све то пресудно утиче на ставове, опредјељења и свеукупну филозофију његовог живота. Поријеклом из Хрватског Загорја, а у таквој позицији и окружењу, сигурно је свим срцем пригрлио постојеће „горице“, жупни виноград у Ператовици. Не схваћате ви то тако, вама загорске горице нису тако блиске као њему, па и као мени. Пуно лијепих успомена имам из тих горица и њихових, углавном скромних, али драгих клијети. Пуно „купица“ сам ту са задовољством и уз пјесму о Хрватском Загорју попио искључиво међу, како би ви рекли, Хрватима, а ја кажем: међу добрим људима, пријатељима, веселим Загорцима. Није нам била на одмет нити она: “Нити бишкуп, нити папа, нит’ њихова света капа, не мре нама забранити, да не смемо винце пити!“ Препуштам вам на вољу да одлучите којој ћете страни замјерити, обје су биле искрене. Виноград је у крају његовог дјетињства био појам опстојности. Горице и црква – у истој равнини поштовања. Најбоље то потврђује и стара загорска изрека: “Враг ти с(в)е јеби, сам’ горице не“!

Међу првим активностима, поред мисе и других вјерских обавеза, било је ограђивање мјесног католичког гробља полетваним плотом. Оградио је адекватно мјесто вјечног почивања мајке за коју је био дубоко и снажно везан. Онда је то мјесто покоја и вјечног мира и уљепшао – посадио је властитом руком три хиљаде борића. Дакле, својом руком јој је уљепшао вјечни мир, никоме другом то није дозволио. Ради чега, то је сигурно само он знао. Оградио је и уљепшао вјечни починак иних истовјерника, али на дну његовог мозга то је била утјеха за дубоку жал и дуг према неподношљивом губитку мајке.

Већ 1895. године почеле су у Грубишном Пољу, како се у Споменици наводи, извјесне несугласице и трвења са грубишнопољским парохом Марковићем. Не споменусте нигдје да је за вријеме од 1782. године (у вријеме жуповања шеснаест католичких жупана) до те 1895. године долазило до међувјерских трвења и несугласица. Коначно, и друга страна, православна, спомиње се у Грубишном Пољу од 1701. године. Истини за вољу, то је онај дрвени храм Св. Ђурђа на православном гробљу, а не на „крижајњу“, как’ би Загорци рекли. Наводно је готово двјесто година касније мирушни парох Марковић, преокупиран богослужењем и својом породицом, хтио са крижања макнути католичко распело и поставити капелицу. Па која то паметна глава и зашто постави распело на крижање у поменутих двјесто година? Коначно, како то да није дошло до „извјесних несугласица и трвења“ кад је распело постављано на то крижање? Око тог дешавања нешто није јасно: “Постојала је већ дозвола власти за остварење тога плана, али је то изазвало противљење грађана…“. Значи, католичка црква изводи вјернике на просвјед против власти, а ви у овој прилици кажете да је то противљење грађана. Нека буде како кажете, али нејасноћа коју спомињем садржи увјерење да се нису противили грађани обје религије. Вјерујем да православци нису послушали позив католичког жупника. Уосталом, он није имао начина да их позове на ово супротстављање властима. Зашто се и ту чистунски и, по обичају, једнострано не изразисте? Познавајући даљи животни ангажман, начине, опредјељења, ставове и односе ове личности према некој од „других страна“, могло би се већ 1895. године рећи: „Почело је, почело“. Богата жупа омогућила је његовој марљивости да задовољи осјећај и потребе богаћења. Постаје узоран домаћин. Уређује господарске зграде, штале, свињце, купује коње, узгаја пчеле. Преуређује жупни виноград у Ператовици, гдје је стару лозу замијенио новим насадом и умјесто старе клијети премазане блатом саградио је нову клијет. Посредовањем Хрватске католичке банке у Загребу отворио је Хрватску сељачку задругу да кредитима подупире хрватске сељаке. Бави се и писањем од 1894. године, а прво му је дјело Мајка у раду за Бога и Хрватску. Године 1895. објавио је Темељне истине објаве божје и разум вјери и знаности. Године 1896. изашло је прво издање књиге Бог и Хрватска, у којој говори о мајчиној љубави и проширује мисао на љубав према домовини, која би требала бити једнака мајчиној љубави. Ту први пут пише о својој љубави према Хрватској и прикривеној тежњи – сну о слободној Хрватској. Критизира стање несложних унутархрватских односа. Како у књизи пише, није заборавио ни новопридошле становнике на хрватске просторе којима је поручио: “Памтите, странци и придошлице, као што вас је хрватска домовина с пуном прегршти љубави примила на своје груди, тако и ви требате да јој љубав љубављу враћате. Треба да добро знадете, да је срећа хрватског народа и ваша срећа, стога не смијете никаквим злобним начином нарушавати мир и слогу народа, који вас је себи примио“. Колико се зна, нитко од тих, назови странаца и придошлица, никад и нигдје није у вријеме доласка на ове просторе нити замолио, нити запитао некакву „надлежну“ Хрватску може ли или смије ли доћи! Слиједи његово дјело Хрватски народ (намијењено за подуку хрватском сељаку и пријатељима нашег народа). Ту се већ у потпуности налази на позицији Анте Старчевића – уста пуна хрватства, дијеле се лекције десно и лијево, изричу се норме понашања, слободе опредјељења, политички ставови и погледи, а све је подложно његовој непогрешивости. Мајка, то је домовина. Он брани и оправдава једну, једину мајку коју има – Ану-Хрватску, ону која га је родила и у којој се родио – и никоме не да да је на било који начин узнемирава, дира, угрожава или својата. Пратећи даље како сте тога свећеника, узорног домаћина, књижевника, а, изнад свега, и суштински политичара описали, даде се закључити да је од 20. рујна 1887. године (када је постављен за капелана у грубишнопољској жупи), па служећи Богу до 1938. године (када је умро), више пута споменуо Хрвате, хрватство и хрватско, православце, Србе, дошљаке и странце него што је споменуо име Божје!

За своје неуспјехе на политичком плану, посебно на изборима, према нагодбеном уговору и Мађаронима посебно, увијек или бар успут окривљавао је Србе, односно православце и њихово свештенство. Наводно су православни свештеници лагали својим вјерницима да их Јемершић жели „пошокчити“! Посебну пажњу, како наводите, завријеђује Јемершићев став према Србима у Хрватској. Откуд сад одједном посебну пажњу некакве јавности завријеђује став некаквог католичког свећеника према Србима у Хрватској? Па додајете: “Он је у више наврата истицао да је штовао браћу и народ православне вјере, али је био против неких православних свећеника који су преко цркве и вјере ширили српску политику.“ А, као, он то за Хрватску не чини! Па нас опет затрпава хрватством кад каже: “Лијепо је да добро желите Србији, откуда, како велите, да сте овамо дошли, али ипак сто пута треба да више желите добро Хрватској, правој вашој домовини, гдје сада живите и кућу кућите, те кад би и били поријеклом Срби, то ипак ваља да знате како сте домовином Хрвати и само Хрвати и хрватске домовине држављани“. Да помогнем бољем међусобном упознавању и, назовимо, добронамјерности, ево још једног цитата: “Што се тиче питања да ли је Јемершић био оптимиста по питању хрватско-српских односа у будућности, нажалост, одговор је нијечан. Особно не износи своје мишљење, али цитира Еугена Кумичића: ‘Нека се нитко не вара: хрватство и српство заступају два разна начела, двије разне цивилизације, двије разне тежње. Прије ћеш ватру са водом помирити, неголи хрватство са српством. Та се два појма искључују. То су Срби прије опазили, отуд и непрестана њихова настојања избрисати хрватство. Они то осјећају, да је један од нас сувишан, један другом да мора уступити мјесто’“. Јемершић је био и против истицања српске заставе у Хрватској. Ето, већ кад се бавимо, да не кажем вриједностима предметног великана, нека се и то зна. Ту би послије оног „почело је, почело“ могли рећи „наставља се, наставља“!

Услиједиле су реакције појединих гласила и политичких лидера другачијих опредјељења. Гласило Српске самосталне странке оптужило га је да је „србождер“ и „загрижени франковац“, а Србобран је 1906. године објавио чланак „Франковлук у Грубишном Пољу“. Стјепан Радић га у Дому назива „лоповом“ и „поткупљеником“. Вјеројатно ове реакције нису биле без основа и разлога.

Видљиво је из његових писаних дјела, јавних дјеловања па и изјава да је сљедбеник идеја Анте Старчевића и србомрзац као и тај његов узор. Управо тај православни вјероломац кога је родила, на својим прсима отхранила и на својим рукама одњихала мајка Српкиња био му је ослонац за све неправде и беспримјерне увреде које је наносио српском православном народу који га је окруживао. Писмена и политичка јавност уочила га је, онаквога какав је био, на самом почетку двадесетог вијека, а то је у више наврата потврђивало и гласачко тијело. Нормалан свијет једноставно није желио неспоразуме, трвења и мржњу. Међутим, услијед упорних и све перфиднијих метода, стадо вјерника коначно попушта. Јемершић се налази у наметнутој позицији коју за цијело вријеме жуповања политички максимално користи. Он је жупник, неприкосновена и, за вјернике, једина и незамјењива личност, коју треба у цркви и ван ње поштовати и слиједити. Непримјерено, наметнуо се стаду које увијек мора имати главног, вођу. Кад овце немају за вођу доброг и снагом стада изабраног овна, газда им за вођу наметне магарца и, чудно, оне га слиједе. Тај жупник је већ од 1906. године старчевићевски трасирао каснији државни и правни програм ликвидације Срба у Хрватској. Он је већ тада упорно Србима нудио и од њих захтијевао да се одричу властитог идентитета, да се повинују програму асимилације. То је програм касније познатог „тријаса“ Миле Будака и Независне Државе Хрватске: трећину Срба побити, трећину протјерати, а трећину покрстити, асимилирати. Не знам колико се свећенички или еванђеоски дојми и овај цитат вође свог вјерног стада: “Немојте ипак крај тога свог српства захтијевати да вас и као посебан народ уписујемо у грунтовницу наше тужне Хрватске. Та јасно вам је сигурно, да два господара на једном земљишту бити не могу…“ Ето, како би народ рекао, уђе поп и у грунтовницу. Дакле, треба Србе брисати и из грунтовнице. Па добро, попе, опет би рекао обичан свијет, што ти то исправљаш грађанске законе постојеће власти и државе? Па знаш ли ти, попе, да је најмање половица твојих вјерника из жупе којој си на челу тамо негдје од 1800. године до твојих дана своје власништво грунтовно превела од православаца? Ако лаже коза, попе, не лаже рог!

Не може нитко порећи да је жупник Иван Непомук Јемершић унио, проширио и учврстио старчевићевске идеје у своје пастирско стадо и на ово географско подручје. Он је исполаризирао двије конфесије, комшије двије вјере. Створио је и у насљеђе оставио (не само идејно, него и кадровски), основу усташтва на жупи грубишнопољској. Изградио је у свећеничкој мантији усташу, касније, 1941. године, етаблираног као злочинца-монструма Перу Сивјановића. Ову чињеницу сви одговорни за неистине у књизи Вила билогорска заобилазе и без имало људског достојанства прешућују и покушавају прикрити стравичан злочин хрватских усташа 26/27. априла 1941. године у Грубишном Пољу. На челу замисли, организације, спровођења хапшења и отпремања 504 (пет стотина и четири) Србина у логор „Даница“ крај Копривнице био је монструм, људска сподоба у свећеничкој мантији жупника – Перо Сивјановић. Да поновим, Сивјановић је био вишегодишњи брижни производ његовог претходника, жупника Јемершића.

О усташама непосредно пред окупацију 1941. године у својој књизи Билогорска сјећања Звонко Бркић, главни функционер КПХ, пише: “Прије окупације земље у Грубишном је Пољу било само неколико усташа у друштву ‘Хрватски јунак’, којим је руководио жупник, и у редовима бивше Хрватске странке права, чије бивше руководство постаје 1941. године водство усташа“. На једном мјесту додаје: “Никаквог весеља над капитулацијом и распадањем Југославије није било осим код усташа, франковаца и клерикалаца“. Додао бих: Весеља и активности, као било је само код… Међутим, весеља је било пуно, а ових је било заиста много и доста. Колико је било којих од ова три олоша, то се не зна, али да су производ из истог лонца који је до 1938. године кухао жупник Јемершић, а даље жупник Сивјановић, говори нам трагедија Срба Билогоре и Грубишног Поља 1941. до 1945. године. Колика је безобзирност тог србомрсца, којег раније нетко назва и „србождером“, види се и на примјеру његовог вјерног комшије, каменоклесара Сватоша. Носећи млијеко од, вјеројатно политички неопредијељене, Јемершићеве кравице, обојица “златних малих мишића“ (Сватошови синови) су постали усташе. Један је негдје у рату нестао, а други је, ваљда не без разлога, осуђен на приличну вишегодишњу робију. Оженио је дјевојку Луцију која је становала код моје маме. На крају, Јемершић нешто ублажује своје ставове тумачећи односе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Југославији, но то није измијенило увјерење и усмјерење, на ранији начин индокринираног, вјерујућег стада.

У Ператовици је 6. липња 1907. године одржана свечаност благослова виле, коју је Јемершић назвао „ЖИВИЛА ХРВАТСКА“. Можда је тиме мислио ублажити суд божији за учињене гријехе, суд Бога у кога је ваљда ипак вјеровао.

Свећеничким радом Јемершић је престао да се бави 1927. године. Ради његове раније политичке дјелатности, наводно је у новој држави пао у немилост. У некрологу Јемершићу, Петар Сивјановић, његов насљедник, наводи: “Од 1928. године живио је усамљено“. Аутори истичу да ту Јемершићеву „пасивност“ чине разумљивијом два писма. Прво је писмо написао Станислав Сватош, и у њему је изнио нека сјећања на Ивана Непомука Јемершића. Споменуо је да је на подручје Ператовице 1918. године насељен велики број православаца, који су на Јемершића вршили велики притисак шаљући му разне пријетње тако да је био присиљен продати тамошње господарство заједно са вилом „ЖИВИЛА ХРВАТСКА“. Купци су били неки Личани, који су све порушили, искрчили виноград и претворили све у оранице. Умјесто тог господарства, 1920. године саградио је у близини грубишнопољског гробља нову вилу „МОЈ МИР“. Из биљежнице утисака заиста је видљиво да је пријатеље до 1918. године примао у Ператовици, а од 1920. године у вили „МОЈ МИР“ у Грубишном Пољу. Сватош, који је био каменоклесар, а уједно Јемершићев сусјед, имао је бројне сусрете с њим. Многи радови на вили, међу њима и два из камена исклесана лава пред улазом у вилу, Сватошево су дјело. Јемершић је држао краву и срну, а Сватош је к њему одлазио по млијеко тако да је с њим имао свакодневне сусрете. Јемершић је Сватошеве синове називао „златним, малим мишићима“ и веома их је волио. Међутим, по Сватошевом извјештају, Јемершића нису вољели православци, јер је био хрватски домољуб, а на свим мјестима су били православни чиновници. Управо они су се супротставили томе да се улица од цркве до гробља назове Јемершићевим дрворедом. С друге стране, католици су га неизмјерно вољели. Друго писмо је, наводно, Јемершићево, упућено или неупућено листу Хрватска стража, под насловом „Моја изјава“. Ту о новој држави и њеним национима прича на свој начин, али сада са мањом дозом њихове међусобне искључивости.

Да се ми вратимо локалним односима и узрочно-посљедичним играма, па да поразговарамо и о Сватошевом писму, већ ако је оно, како сте рекли, важно. Да одмах кажем – и лажно!

Никаквог великог или по броју изузетног досељавања Срба православаца у Ператовицу 1918. године није било. Тачно је да су купци Јемершићевог господарства и виле „ЖИВИЛА ХРВАТСКА“ били Личани, али не „неки“ Личани. Ти Личани, да би могли купити имање, нису могли бити “неки“, него су морали имати своја имена и презимена, дакако и новац којим би исплатили предметно господарство. Чудно је, да не кажем забавно, да се нигдје не спомињу ни презимена ни имена тих људи нити, по погодби, исплаћена сума новца. Ако тих двају елемената нема, господо аутори и списатељи књиге Вила билогорска, онда се можемо играти жмурке, да не кажем да се можемо и лагати. Ти, како у, по вама, важном Сватошевом писму стоји, неки Личани су Крге и Борјан – Срби православци, повратници из Америке, са тамо зарађеном својом уштеђевином. Прихватимо чињеницу да је то у оно вријеме било најуређеније или једно међу најузорнијим господарствима у Ператовици. Према томе, и најскупље. То значи да су Крге и Борјан дошли са потешком кесом пара. Било је ту и других продаја имања, али ови се одлучише за најскупље. Вјеровати је да ни Јемершић у Ператовици није очекивао тако доброг купца и зграбио је понуду као штука мепс. Зашто, даме и господо, ову коректну, обострано интересну трговину покушавате политизирати? Жупни виноград у Ператовици постојао је, као и времену примјерена клијет, и дуго прије доласка Јемершића. Вјеројатно је и обрађиван и бран, те је та клијет била драга и власнику и свакоме тко је ту попио понуђену чашу вина. Што би се рекло, није било никаквих проблема. Онда долази, најблаже речено, тај србомрзац, коме су и уста и гаће препуни хрватства. Прави и вилу којој, тко зна зашто, даје име „ЖИВИЛА ХРВАТСКА“ и поставља на њу хрватску заставу. Кажем, којој тко зна зашто даје такво име и поставља барјак, јер то није обичај нити у једном хрватском винородном подручју, а има их, Богу хвала, доста. Међутим, свијет из окружења, већином Срби православци, прихватају лијепу и окићену грађевину и непознатог узорног домаћина као нешто уобичајено а лијепо, па ваљда и добро. Првих година двадесетог вијека вила се посвећује. За цијело вријеме боравка њезиног власника – од конца деветнаестог вијека па до 1918. када је продана – нема података да је нетко на жупни посјед или на ту лијепу грађевину бацио, ма и шаку блата, а камоли што горе учинио. То је била кућа у њиховом селу и, по лијепом православном обичају, вриједна пажње и обзира као и свака комшијска кућа, а можда и више од тога. Сад оставимо Сватошево писмо написано 1977. године и да видимо шта кажу још неки познаваоци ових догађања.

Свједочење: Сава Лалић

Разговарамо данас, мјесец новембар 2005. године, са госпођом Савом Лалић, родом из Ператовице, рођеном 22.12.1920. године.

Разговор води др Милан Басташић, родом из Грубишног Поља. Као техничко особље присутан је Стево Ђукић.

М.Б. Госпођо Саво, нас занима неколико података о вили католичког жупника Непомука Јемершића у Великој Ператовици. Неки кажу да се она звала вила билогорска, да је на њој висио барјак, да је писало „ЖИВИЛА ХРВАТСКА“ итд. У уводу нам реците да ли је, будући да је то било српско село, ту паролу „ЖИВИЛА ХРВАТСКА“ некад нетко скидао, дирао, драпао, палио…?

С.Л. Није, колико ја знам да није.

Кад су дечки ишли у Прибинић на вјежбу за регрутацију, хрватске тробојнице имали су Хрвати, а Срби су имали српске тробојнице и нису се тукли ништа.

Куће су већ биле направљене кад сте се ви родили, а реците нам, молим вас, који су то мајстори радили? Јесу ли били Хрвати, Загорци, или су били тамошњи Срби?

Градили су мајстори, а откуд су мајстори… Наручивали су из Подравине и Срби, који су нешто градили. Мој је ђед градио кућу. И данас постоји стање у Великој Ператовици, није порушено. Ту су све Подравци мајстори изградили.

Дакле, мајстори су сви били из Подравине, а помоћ је, ако су требали раднике, била и са српске и са хрватске стране.

Реците ви мени, молим вас, да ли је у Великој Ператовици, кад сте се ви родили, било више Срба или је више било Хрвата или Мађара? Да ли се сјећате колико је којих било?

Прије него што сам се ја родила, Петеш Љубиша је био у Великој Ператовици. Мој ђед Стојан Лалић купио је од Петеша имање. Петеш је отишао за Грубишно Поље. И тако се мој ђед из Грабара, званог, извукао овдје мало више. Није опет уз цесту, гдје и данас постоји.

Је л’ било више Срба или више католика?

Више Срба.

Отприлике колико више? Колико је католика било? Можда вам је лакше набројити колико кућа, отприлике.

Кућа не могу набројити.

Можда презимена знате?

Знадем Јуранкове, Јеверда, Фрању Хорвата и овог Варму, он је био Мађар. И Чех је био, и Вровци, били су Новчић и неки Неховач. Био је и Мунчић Ђуро, бивши усташа, звани Керетовци. Ја се више не сјећам. Ја се само сјећам да нас је, кад сам ја ишла у школу, било 76 ђака Срба, а њих је свега скупа било девет Хрвата.

Реците како је било са вјеронауком? Њих је било мало, али јесу ли они држали вјеронауку?

Католички је у њих долазио сваке треће недјеље у Велику Ператовицу. Нама православцима (они нису викали Срби, него су викали, као за старе Југославије, православци), долазио је српски поп. Звао се Стојан Дагарић. Држали су нам говоре.

Из вјеронауке?

Да.

Кад смо сједили у школи, кад је долазио наш српски поп, онда они нису ишли ван, а кад је католички долазио, ми смо сви ишли на игралиште. За вријеме док је он био у школи, ми смо били на игралишту. Знадем да смо се једном сви засмијали након што је Фрањо рекао: „Попо, попо, по гузици се клопо“. Ми смо се, као дјеца, насмијали, а наш поп је устао са шибом и све нас измлатио по глави, а њих није. Њих није тукао, него је само тога Фрању, што се први насмиј’о, истјер’о да стоји у ћошку.

Ми смо опет имали вјеронауку, али кад је католички долазио, ми смо сви Срби изашли ван.

Прочитао сам у једној књизи коју су издали у Грубишном Пољу 1991. године како је тај Јемершић морао ту вилу напустити јер су дошли неки Личани, који су му јако пријетили. Колико знам, тамо су послије били Крге.

Е, хајде сад опишите укратко ту вилу – како је изгледала и какви су били односи тих Срба према том Јемершићу. Кажу да је он то, наводно, морао послије продати за неке лоше, мале новце и отићи у Грубишно Поље.

Није он прод’о за мале новце, него су купили људи из Плашкога. Они њему нису могли пријетити из Америке, ни кад су дошли из Америке. Кад су дошли из Америке, они су питали ђе би њих тројица од своје зараде из Америке могли купити велико имање. Тако су они преко мога ђеда дознали за то имање. Мој ђед је био познат па се мјеш’о са народом (јер је он дотад радио у војсци, ‘ранио свиње и иш’о у Беч).

Како се он звао?

Стојан Лалић.

Он се саст’о с њима, тако да су ти људи дошли и вид’ли то, и разговарали и то куп’ли.

Они су то говорили. Тада сам се ја, кад су се они договорили, родила. Било је то 1920.

Онда су дошли са женама, да то жене виде други пут. Жене су дошле са торбама да посјете моју мајку. Тада су се они спријатељили, дружили се, ишли једни другима на славу… И остали су увијек добри, и Крге и Лалићи.

А било је, велите, још једно презиме тамо – Борјан?

Борјан? Да, Борјан!

Како су они то све купили од Јемершића, како су се договорили?

Борјан је купио половицу те виле и пола земље, свега тога по пола. Они што су били браћа били су у својој половици, а Борјан је опет био у својој. Борјан је имао једног сина па му жена умрла. Онда је тај његов син отишао у пограничаре, а он је из Босне довео другу жену са дјецом.

И сад су, значи, у тој вили, они нормално живјели? У том простору за становање.

Стубиште је било подијељено. Стубиште је било у половини виле, а стубиштем су се служили и Борјан и Крге. А тако и са подрумом.

А реците ми, молим вас, јесу ли они те воћњаке, те винограде, смокава је такођер било, и борова, јесу ли они то све повадили?

Нису они ништа повадили. Воће је само изумирало. Нешто од воћа је и сад тамо, како је он, тај поп, засадио. То су била три реда јабука.

А виноград?

А винограда има још и данас. Није сав повађен.

Мени су неки ловци причали да су тамо вид’ли и смокава?

Има их. Има живица уза пут. Чини ми се да је то био пут којим су се обојица служили према шуми. И онда, уз тај пут има још и сада смокава. Тамо је било руштова, вишања, јабука, крушака… И свега је остало. Воће нитко није рушио.

Јесте ли ви чули од старијих (као дијете, кад се причало по кући) како се тај Јемершић према комшијама односио, јесу ли они с њим разговарали, је ли он њима нешто нажао правио, јесу ли они њему нешто нажао правили? Какав је тај живот био?

Од рата, и у мојем дјетињству, а добро се сјећам, нитко није тога попа спомињ’о да је им’о какве везе са њим.

Он је, значи, ту долазио, био, имао свој мир и готово?

Да.

Он је и ову вилу, коју је касније у Грубишном направио, назвао вила „МОЈ МИР“?

А ова се, веле, звала „ЖИВИЛА ХРВАТСКА“, и да је стално та парола била написана.

Ја сам тамо често долазила. И саде, у моје задње вријеме, кад сам прешла у Грубишно Поље ишла сам у Ператовицу Велику, тамо да скренем. То је било моје прво скреталиште. А кад смо дјеца били, ја сам се са Душаном играла, са Миланом играла, Илијом. Илија је исто годиште к’о и ја.

И тог се сјећате?

Тамо смо се горе пењали, ђипали, пљускали воду из мотике једни на друге (к’о дјеца), ниђе никаквог натписа ја нисам видјела.

Можда су то касније, те Крге. Можда сте чули да је њима нетко нешто рушио, потпаљивао? Није се у кућама никад о томе причало?

Није, није. Да је ко скид’о, не би могли…, не би хтио нитко ни купити. Ово су били свјетски људи.

А реците искрено, Крге су ‘41. године биле отјеране у Србију, тко је тамо у рату становао?

Нитко није. Запалили су.

Тко је запалио?

Усташе.

Кад?

Четрдесет друге. Тад су све палили. Кад су Крге дошли назад, изашли су ту сви и подијелили – Крге и Борјан. Двојица Крга, Станко и Илија, узели су ту своју половицу што је остало и онда направили двије куће. Илија је направио, овај Станков син, а овај стари Илија остао је у тој кући, ту на менти што ју је зид’о Стево Крга. Борјанов син, Миле се звао (његовом је сину било име Милојко), је кућу себи саградио.

А он је као граничар био заробљен, али је дошао, преживио?

Дош’о кући кад и сви заробљеници, ‘45. Тако је било.

Добро, хвала.

А сада да чујемо Бранка и Милана, потомке Личана Крга који су купили предметну вилу од жупника Јемершића.

Изјава Бранка Крге, у Београду – Сремчица, 10.7.2009.

Мој ђед Илија и његов брат Станиша отишли су из Мале Капеле у Лици у Америку трбухом за крухом. Тамо су радили више година и са зарађеним новцем одлучили се вратити кући. Негдје у возу упознали су Раду Лалића из Велике Ператовице. Он је био некакав мешетар, трговац свињама. Повео се разговор о намјери тих мојих дједова и Раде Лалића о куповини некаквог доброг имања. Њих је Раде одмах довео у Ператовицу. Имање им се свидјело, али нису имали довољно готовине. Они су се некако погодили са тим жупником и обећали да ће доћи са још једним повратником из Америке. Мислили су да он може исплатити половину тог имања, а они остало. Они су довели тога свог земљака Милу Борјана. Они су то погодили и одмах исплатили – пола Борјан, пола њих двојица. Све је купљено попола – земља, кућа, чији је велики улаз био подијељен на двоје, а тако и сав простор у кући од тавана до подрума. Станко Крга је дошао са женом Стаком и сином Николом. Илија и баба Стоја још нису имали дјеце. Борјан је дошао са другом женом која је довела једно дијете (Борјан је имао сина из првог брака и двије кћерке).

Ја нисам никада чуо, ни од дједа ни од покојног оца, колико су они платили ту своју половину. Не знам ни за Борјана. Сјећам се прича да су и моји дједови и Борјан искрчили нешто винограда и воћњака, и земљу претворили у оранице. Остало је још доста воћа, лозе и смокава око куће и доље низ пут. Мој дјед Илија имао је са бабом Стојом више дјеце, од којих је жив остао само мој покојни отац Стево. Он је имао нас двојицу, мене и Милана, и старију кћерку Ранку. Дједов брат Станко је имао четири сина – Николу, Илију, Милана и Душана. У новија времена чуо сам неке приче о томе да су моји Крге, како кажу, Личани, жупнику нешто пријетили па да је то морао продати. Њих Раде Лалић не би ни довео да није знао да жупник продаје имање. Дакле, они су дошли, рекли „добар дан“ и ушли у погодбу. Послије тога, дошли су са Борјаном, купили и исплатили. Да напоменем, мој дјед Илија ускоро по доласку у Ператовицу постао је и дуже година био поротник у суду, опћина Грубишно Поље. Колико су жупника вољеле његове комшије у Великој Ператовици, није ми познато. Ту смо ми живјели у добрим односима са комшијама, међусобно се испомагали и ишли на славља. Тако је било до прољећа/љета 1941. године. Онда се, по причању и дједа, и оца, и бака и маме, надвило некакво зло, несигурност и страх. Почеле су да навраћају усташе, да пријете и да нас вријеђају. Причали су да је велики страх завладао када су у априлу те године из Грубишног Поља и околине отјерали преко 500 Срба. У августу мјесецу дошла је група усташа и уз пријетње и галаму наредили су свим укућанима да у року од 15 минута узму најнужније ствари и изађу на двориште. Отјерали су их прашњавом цестом по врућини до жељезничке станице у Грубишном Пољу, стрпали их у сточне вагоне и тако протјерали у Србију. Када су се 1945. године вратили из Србије, дошли су на згариште око којег је прорасла трава и видјело се подебље шибље. Борјан и Крге подијелили су остатке спаљене куће и господарских зграда, и направили нове куће.

Морам рећи да су у октобру 1942. године у великом покољу Срба на Билогори усташе запалиле и то наше имање.

Ето, толико о доласку Крга у Велику Ператовицу и причи да су некоме пријетили. Скромне куће направљене 1945. године касније су прошириване, опет је развијено узорно господарство, које су новембра 1991. године новоусташе поново запалиле и све уништиле. Живе главе су сачуване бијегом у Србију. Ваљда је доста два пута погријешити да се трећи пут то не би поновило.

Та вила „ЖИВИЛА ХРВАТСКА“, од некога произвољно названа Вила билогорска (или је само овој књизи додијељен такав наслов), свечано је благословљена 06. липња 1907. године, када ју је Јемершић тако назвао. Иако благословљена на највишем нивоу у римокатоличкој жупанији грубишнопољској, није јој тиме подарена божија брига и наклоност њезиних становника вјере хришћанске. Понајприје, лажно или без лажи, вилу је, наводно, против своје воље напустио сам, назовимо, пастир божији Јемершић под пријетњом комшија, сељака православаца. Онда су ти поштени купци, православци, који су ту уложили сву своју тешко зарађену имовину, 1941. године у року од петнаест минута истјерани из куће у двориште. Истјерали су их, већ окрвављених руку, домаће, хрватске усташе, католици. Годину дана касније, октобра 1942. године, ти исти католици благословљену вилу су запалили. Неку годину касније, у љето 1945. године, хришћани, православни Срби, поштени власници згаришта које је представљало све што су имали, повратком из изгнанства, од спаљених остатака направили су кров над главом. Дакако, нигдје другдје, него на мјесту благословљене виле, њихове куће. Наставили су мукотрпан и тежак живот како су могли. Подизали су господарство, градили господарске зграде, проширивали стамбени простор, женили се и рађали дјецу, неки су и отишли трбухом за крухом. Послије педесет година од првог протјеривања из те високоблагословене, властите куће, поново изгон, егзодус, протјеривање. Да се разумијемо, опет их истјерују католици, сада неоусташе, по презентантима књиге, „неки храбри момци који очистише Билогору од ‚ћетнићке’ агресије“! Дакле, упадоше ти крвожедници у дворишта и у куће њихових власника православаца, Срба, и то назваше ослобођењем Хрватске од „српско-ћетнићке“ агресије. Ето, наводим ту познату лаж, али ево и тврде истине – нитко од тих (не знам зашто их назваше) храбрих момака, нити од њихових очева, нити дједова, нити прадједова није видио, како они ни не знају рећи, „ћетника“. Никад и нитко! Умјесто коментара, човјек се може с правом запитати: чије то проклетство тјера католике жупе билогорске да у педесет година три пута у крвничком, вандалском расположењу насрћу на мјесто благословљено са највишег мјеста римокатоличке жупе грубишнопољске? Да ли можда Јемершићев политички благослов свога пастирског стада? Не знам. Насрћу они на сав народ српски, билогорски, а Крге су само један детаљ, али, у сваком случају, један блажи случај породичних трагедија Срба.

Сада, бар за сада и за овај пут, завршио бих писани разговор са ауторима и о садржају ове књиге о жупнику Ивану Непомуку Јемершићу.

Не мање вриједан пажње је и уводни чланак предметне књиге, којим се штованим читатељима обраћа један од уредника књиге. Уважавам све домољубне и друге побуде, осјећања и емоције за родни крај. То је узвишено лично право сваког појединца, сваког човјека, које никоме не би требало ускраћивати, приговарати, одузимати или отимати. Вриједан је дубоки осјећај захвалности према генерацијама које су нам, како рече, стољећима сачувале и обраниле овај педаљ хрватске земље. На мјесту је дужна захвала ауторима књиге што су нам омогућили да погледамо у прошлост, да спознамо своје коријене како бисмо боље разумјели откуд црпимо снагу и љубав према овој родној груди. Па онда слиједи: да је баш у најтежим временима, кад су надирале туђинске хорде, била најјача свијест о томе да смо овдје своји на своме, да смо дужни сачувати ватре на старим огњиштима предака. Јер, „да није тако, већ нам давно ни трага овдје не би било кад знамо коликим притисцима, систематским однародњавањима и коликим агресијама је требало одољети“. Мора се поставити питање састава генерација које су стољећима браниле и сачувале народ. Какве и чије то бијаху генерације? Ваљда Ана Киринчић не мисли (или на њих искључиво мисли) да су то они који на ове просторе дођоше када и њени фришки преци. Преко тих предака никакве туђинске хорде нису надирале, све је већ било обрањено. То вриједи и за коријење и оно: „свој на своме“. Ту, госпођо уреднице, намјерно остављате пуно нејасноћа да бисте то касније употријебили око догађања којима сте свједок. Којим то притисцима и систематским однародњавањима бијаху изложени неки ваши преци? Граничари су бранили, чували и обранили ова подручја, па и ове педље. Морали сте за њих чути на путу до позиције уредника. Од тих предака је и ваш отац Едо Бартл, односно, његов отац купио земљу крај православне цркве Светог Ђурђа. Продавци су били православци. Толико о коријенима и хордама. Што се однародњавања тиче, било је тога, али рецимо о чему се ради. Католичка црква је на те претке, који обранише и ове педље хрватске земље, вршила притисак да постану католици. Први корак је било „унијачење“, за које сте исто, кроз то школе и образовања што имате, морали чути. Имате за то, уосталом, примјер преко пута ваше родне куће. Сами написасте за првог знаменитог Грубишнопољца Петра Прерадовића да је као војни часник прешао на католичку вјеру. Ради истине додајем: није могао напредовати као православац илити ортодокс. Ви му непотребно и око језика, и око домољубља и пјесмице о родном Грубишном утрпасте прегршт хрватских префикса. Чему? Да, ради својатања. Зар он, по вама, као Србин, православац, није имао искрен родољубни, домовински, па ако хоћете, и домољубни осјећај према Грубишном Пољу, које се, а ту се морамо сложити, налази у Хрватској? Па његови преци, граничари, бранили су те просторе од, како сами рекосте, хорди и агресија. Његови су коријени ту много дубљи од свих садашњих Прерадовића комшија, дакако, и ваших. Ви засигурно боље од мене знадете и доживљавате то колико је вјера у човјека усађена.

А тко је то вршио однарођавање и у нашем Грубишном Пољу, ја ћу вам рећи. Значајан број Срба у Грубишном Пољу као могући спас главе покрстио је и превео на католичку вјеру Перо Сивјановић, жупник насљедник и политички производ Јемершићев. Тада сам и ја покрштен. Два мјесеца касније, хрватске усташе, католици, измасакрираше, поклаше и поубијаше српске жене и дјецу, гдјекојег старца, без обзира на покрштавање. Настадоше масовне гробнице у Киселовом јарку и на Трандлеровој дјетелини, по Билогори – да и не говорим. Остатак отјераше у логоре Јасеновац и Сисак одакле се мало њих вратило. Можда није требало да кажем, али уклапа се у контекст о покрштавању. Католичка црква 1941. и 1942. године масовно је покрштавала, значи, и однародњавала православни српски свијет у тзв. Независној Држави Хрватској. Негдје око Дувна и Ливна дошао неки јадни Србин са породицом на покрштавање, мислећи (како свима обећаше) да ће тако спасити главу. Пред црквом сретне се са католичким попом са којим је иначе раније био добар. Поздравише се, а поп га зазва именом и каже: „Ето, видиш каква времена дођоше“. Србин одврати: „Само ти крсти, али знаш ти, к’о и ја, да мачку можеш одсјећи реп тик до гузице, ал’ не’ш од њега никад направити зеца“! Не могу схватити како у вашим интерпретацијама историје, на овим просторима нема мултинационалности, нема плурализма. Чему онда ваша констатација: “Каже се да се на повијести будућност гради“? Ваљда зато да бисте догађања на Билогори деведесетих година могли интерпретирати онако једнострано, без повијесне основе, без готово труна истине, без икаквог интелектуалног поштења и одговорности, без имало стида пред људима који и вас и вашу породицу, па и шире, познају. Без устручавања и срамоте пред хисторијом. Несхватљиво. Зато вам морам изнијети још неке истине које ви знадете, а прешућујете. Оне вас неће изненадити, али ће вас жуљати. Знам да их не желите чути, а ја добронамјерно желим да вас жуљају само онолико колико су истините. Увјеравате себе и читатеље да управо на тој истини из повијести имате добре изгледе за напредак у новонасталим увјетима. Нека вам је са срећом, колико год је то могуће на ненаведеним истинама. Тиме сте прикупили довољно храбрости да на безобзиран начин свему споменутом дате, али и прешутите своје свједочанство о догађајима вашега времена. Уз констатације о младости, љубави и храбрости да се гради, ради и брани кажете: “Храброст су наши млади недавно доказали супротставивши се својим јунаштвом прљавој и нечасној намјери побуњених Срба да се Грубишно Поље припоји давно замишљеној великој Србији. Само нашим јунацима имамо захвалити што је грубишнопољска опћина 1991. била прво хрватско подручје ослобођено од четничке агресије. Тиме је данашња генерација вратила дуг својим прецима и доказала да их је достојна, а данашњи ће хрватски бранитељи бити понос својим потомцима“.

Обећао сам да ћу нешто рећи о грубишнопољском жупнику Пери Сивјановићу чији сте чланак на страни седамнаестој књиге Вила билогорска препоручили читатељима. Лијепо се ви тамо одлијеписте од Петра Сивјановића уз напомену да је трагично преминуо. Врло добро католички вјерници чиста срца знају за срамоту коју им је 1941. године учинио, а недужне српске мајке завио у црно. Та сподоба у свећеничкој мантији, политички продукт свога претходника жупника Јемершића, носилац усташтва уочи и на почетку Другог свјетског рата у Грубишном Пољу учинио је стравичан злочин. Стравичан по обиму и садржају, без примјера у историји овога краја. Беспримјеран злочин ван свих канона римокатоличке цркве и хришћанских норми. Са групом познатих, најближих сурадника срочио је лажну Оптужницу против овдашњих Срба, рекавши да од њих пријети покољ вјерном хрватском католичанству. Епилог су у креветима и властитим кућама ухапшена пет стотина и четири Србина у Грубишном Пољу и околним селима. То је први масовни геноцид у новоствореној тзв. Независној Држави Хрватској. Под страшном тортуром од момента хапшења, пребијања у мјесној школи у коју су везани дотјеривани и угона у сточне вагоне на жељезничкој станици, отпремљени су у логор „Даница“ код Копривнице. То је био први логор настале фашистичке хрватске државе. Осим неколико пуштених људи из мјешовитих бракова, стараца и дјечака сви су отпремљени у Госпић, а отуд на Велебит. Ту су већ измрцварени, осакаћени и немоћни додатним физичким тортурама побацани у бездан Шаранове јаме, Гргин бездан, а не зна се колико их је поклано и побацано у Велебитски канал Јадранскога мора. Непознати број допремљен је на оток Паг, локација Слана, и ту у грозним увјетима жеге, жеђи, глади и исцрпљујућег рада нестао. То је вама познато, а свјесно прешућено дјело Петра Сивјановића, производа и насљедника жупника Ивана Непомука Јемершића, за кога ви малтене срцедрапајуће рекосте: „Трагично је преминуо”. Осуђен је он од Суда у Дарувару на казну смрти вјешањем. Да вам, не успут, кажем: ту голготу, коју су им приредили ваша два узвишена, пресветла и обожавана жупника, проживјели су и трагично окончали мој отац, осамнаестогодишњи брат, мој стриц, мој ујак, његов син, два брата од тетке… Да даље не набрајам. То су губици у 1941. години у којој слиједи и протјеривање Срба сточним вагонима у Србију. Знадете ви и за оне крволочне погроме усташа над Србима у Грубишном и на Билогори 1942. године. Тад су запалили и благословљену, а зрцално проклету јазбину жупника Јемершића, вилу „ЖИВИЛА ХРВАТСКА“.

За ове догађаје ви знадете, госпођо Киринчић, не само из историје коју сте учили, ви то знадете и из прича у вашој породици. Кад су 26/27. априла 1941. године ухапшена 504 Србина и отјерана у неповрат, те ноћи су нестали сви ваши комшије Срби, а њих није било мало. Интересантно је да ви нигдје не спомињете Србе, њих за вас, као, није ни било, до, како касније рекосте, њихове побуне са прљавим намјерама 1991. године. У кући гдје сте се родили, кад сте ујутро отворили прозор, преко пута сте гледали у кућу Милана Прерадовића, десно до њега Митра Попаре, па Косте Кулића, Бабурека, па Јагодића и катницу Бркића и Чуповића. Кад сте погледали лијево, на тој страни је кућа Ђуре Прерадовића, па Петеши, онда Ковачевићи, па Плаћек, а даље – двије куће Ковачевића, па Изидовића, Хлаваћкова, Јанића, затим, једна до друге, седам кућа Амиџића. Кад погледате на својој страни цесте десно, ту је православна црква Св. Ђурђа, кућа Митра Бишкупа, па некад биртија Бишкупа, онда она бака Бишкупова, па кућа Ђурице Пејновића. Лијево сте имали Балога и Мајна који су дошли када и Бартлови, а онда долази Јово Прерадовић, Мишко Ковачевић, Рођо и Стево Потребић, па Митар Попара, Стево Смиљанић, Вецко, а онда Ђуро Амиџић, Дане Шегић, Шандор Амиџић… Да даље не набрајам. Како видимо, углавном су то Срби чије су куће ту, али без мушких глава. А данас у многима нема живе душе. Срби данас ложе ватру у четири од набројаних кућа – у три ложе бабе, у једној ђед и баба. Немогуће је да то све не знате. Међу ухапшенима и отјеранима 26/27. априла 1941. године је био и отац Бранка Попаре, момка, а послије рата супруга ваше старије сестре Вере. Отјерани су и Бранкови стричеви. Немогуће је да нисте знали зашто синови ваше старије сестре немају дједа са очеве стране, а знали су и ваши родитељи, Мица и Едо, да Бранко Попара није копиле. Немогуће је да не знате како је ваша старија сестра Вера живјела и проживљавала четири године рата без свога вољеног Бранка који је прве седмице августа 1941. године у марвеном вагону са осталим Србима протјеран у Србију. Те ноћи 4/5. августа 1941. године догодио се први групни, кољачки масакр пет Срба у Соколани у парку. Измрцваренима су разрезали трбухе и бацили их на дрљаче са балкона. На крају су их присиљавали да такви ходају. Затрпали су их лопатама и будаком Славка Трегнера у заједничку јаму на православном гробљу. Немогуће је да то нисте никад чули. Ваљда је било радости кад се Бранко вратио из Србије, кад су били сватови Бранка и Вере. Тада сте ви већ имали године за добро памћење. Бранкови и Верини синови, посебно млађи Дато, били су чести и вишедневни гости баке Мице и безбрижног и повеселог дједа Еде. Били су за њих емоционално доста везани. Претпоставити је да их је тета Анкица, тако су вас онда звали, вољела, а они љубав узвраћали. Негдје сам сазнао, прочитао или чуо, кажу да нема лијепог дјетињства гдје нема тете, тетке. Да вас приведем сјећању на октобар 1942. године, морам вам рећи да је Едо Бартл одвезао у колима до логора за Србе у парку Даницу Прерадовић и њезино двоје дјеце Бошка и Вуку, комшије преко пута. Њих троје су се вратили из логора и знам да сте их све добро познавали. Све ове историјске истине са овог педља хрватске земље, срамоте тадашње хрватске државе, њених челних људи, али и ваших обожаваних пулена-злочинаца, ви, дакако, свјесно, не знам зашто, прешућујете. У својим професионалним обавезама знали сте се у предавањима ученицима згражати над злочинима усташа у Другом свјетском рату. Наводили сте, описујући са одређеном дозом гађења, њихова бестијална дјела над српском нејачи. Неки из генерација ваших ђака чуде се данас вашем писању, некако нелагодно говоре да вас нису такву познавали. Као, није им лако схватити да су неке од тих написаних ствари ваше. Истини за вољу, а како и сами видите, има ту нејасних ствари и за мене. Попричали смо о хордама, обрани од њих и коријенима („свој на своме“). Да сада видимо нешто о, како ви рекосте, „прљавој и нечасној намјери побуњених Срба“. У Хрватској и у Грубишном Пољу одржани су 1990. избори које Срби нису ометали. Зашто би ометали изборе? Онда је у Хрватској па и у Грубишном Пољу спроведен референдум о отцјепљењу од Југославије, без икаквог ометања и подметања у Грубишном Пољу. У организацији СУБНОР-а 27. априла 1991. године обиљежена је педесета годишњица страдања Срба 1941. године. Постављен је камен-темељац будућег спомен-обиљежја тим жртвама. У некрологу, који сам ја написао и читао, поред осталих домаћих џелата тих жртава споменуо сам и Стахуљака, рекавши да је за то своје недјело објешен ту пред парком. Негдје иза тога повеликог скупа грађана, углавном српске националности, чуо се глас: “И ти ћеш висити“! Став хрватске власти у односу на Србе у Хрватској до јула 1991. године био је кристално јасан. Својевремено све је речено у дворани Лисински. Крвавој хрватској и цјелокупној екстремној емиграцији врата повратка и добродошлице у Хрватску су широм отворена. Србима у Хрватској укинут је статус конститутивног народа. У Грубишном Пољу Срби се често и опетовано позивају на информативне разговоре. Доводе се милиционери Херцеговци, мијења се национални пропорционални састав милиције, сви не добивају пушке, а онда Срби полицајци не добивају муницију. Почиње отпуштање са посла. Средства јавног информирања пуна су погрдних садржаја о Србима. У Грубишном Пољу оснива се Клуб Срба посланика. Срби се одлучују да искористе своје демократско право – излазе на референдум и резултат је да не желе живјети у држави која им све више пријети, у којој им се смањују основна права, у којој губе осјећај сигурности. Хрватска полиција са локације Кукавица из правца Бјеловара са неколико возила и двадесетак полицајаца скида са гласачког мјеста у Ператовици српску заставу! Је ли тај референдум прљава и нечасна побуна Срба? Срби у страху склањају дјецу код родбине у билогорска села, а неки их шаљу у Србију. Је ли то прљава побуна Срба? Почиње исељавање читавих породица у Србију. Је ли то побуна? У чипсари у Херцеговцу службена особа каже да за четнике нема новаца за предани крумпир. На питање присутног Србина који су то четници, одговара му се: „Па ти“! У ушима Срба посредством информирања (телевизије, радија, дневне штампе) звони сјећање на 1941. и 1942. годину. Обичан човјек размишља једноставно – распоређује ствари које има по њиховој вриједности и значају. Интелектуалац узима више разних параметара кад распоређује и оцјењује тако значајна догађања: то се не може догодити у цивилизираном свијету на крају двадесетог вијека; прошло се кроз горка и тешка искуства, не могу се такве бизарне ствари поновити; треба мало пустити времену, ипак мора разум превладати јер је алтернатива ужасна и зато неприхватљива. Да ли је и ово некаква прљава и нечасна побуна? По вама, јесте, јер сте ради таквог мога размишљања и мене уврстили у вашу оцјену о Србима. Још од Старчевића се зна како треба поступати са побуњеним Србима. Како видимо, овдје нема никаквих бунтовних елемената, али крштење је обављено: „Побуњени Срби са прљавим и нечасним намјерама“. Дефиниран је непријатељ, још му треба дати назив „четник“ и онда имамо 1941. годину – све је дозвољено. Пошто су четрдесет прва и четрдесет друга дубоко урезане у сјећање Срба Грубишног и Билогоре, они подузимају оно што могу. Осигуравају се на разне начине од могућег дохвата јасно пријетеће званичне хрватске руке. Обострано неповјерење је успостављено и сад је све могуће. Зенге све чешће манифестирају своју силу, возају се аутобусима из правца Вировитице према Грубишном. Кажу неки да долазе, навраћају и одлазе и из правца Бјеловара. Чују се поједини гласови да у Ператовици има четника! Па ускоро да их има неколико стотина, да су наоружани. То треба да значи да некоме пријете, а таква оптужба нас је 26/27. априла 1941. године коштала пет стотина српских мушких живота од 16 до 60 година. Онда је та оптужба била потпуно лажна па се зло догодило, а сада изгледа да нешто има. По хрватској логици, постоји оправдање за најбруталнију акцију, али има ту и опреза – ти Срби очито не леже у креветима и скрштених руку не чекају хапшење. На подручју Пакраца пала је крв. Код скидања заставе у Ператовици, унаточ хрватској провокацији, то се није догодило. А онда, ето гомиле зенговаца и полицајаца у Грубишно Поље 12. августа 1991. године. Успостављени су контролни пунктови на излазима из мјеста. Контролирају путнике и возила. Србима одузимају оружје иако имају дозволу. Потврду за одузето оружје не издају. Сутрадан, 13. августа отишао сам на парастос жртвама усташког покоља у Кусоње код Пакраца. У Дарувару сам 15. августа око подне упозорен да ће послије подне почети хапшења! Значи, преварио сам се у 20. вијек, у цивилизацију и у немогућност да се историја понови. Тим атрибутима на овим педљима хрватске земље нема мјеста. Обичан човјек је у праву. Боље ти је да пириш и на ’ладно, него да се поново опечеш. А кога је угризла змија, ни гуштеру не вјерује. Сав избезумљен, истог дана напустио сам Грубишно Поље и, на моју срећу, успио пријећи у Босну. Не знам да ли је то моја прљава српска побуна или спасавање голог живота. Мора да је побуна, јер сам два дана касније сазнао да је за мном расписана тјералица, а ништа нечасно никад нисам направио моме Грубишном Пољу. Касније сазнајем – тко год је могао, напустио је кућу и побјегао, како се актуално говорило, у Ператовицу. Је ли то та побуна? Какво је то припајање некаквој измишљеној Великој Србији прије бијега да се спаси голи живот? Сутрадан, 16. августа 1991. године из аутомобила изведен је његов власник Кикеревић и Спасоја Милошевић, активни милиционер на боловању. Првог, послије почетне тортуре, пушта његов пријатељ Стојан Густин, командир придошле бјеловарске полиције, иначе бирташ из Вировитице. Милошевића су задржали. Нестао је па се ни данас не зна гдје и како је завршио. Јесу ли се то они побунили у некој прљавој намјери? Изгледа да нису, али су били Срби, а ако су Срби, онда су, по хрватском критерију, четници (а то су, наводно, некакви крвави монструми који кољу Хрвате). Какву побуну и прљаву намјеру је учинио Дмитар Станић, по занимању месар, ухапшен по изласку из куће кад је 16. августа пошао на посао? До данас му нема трага. Истога дана, на пункту код тзв. Новог дома у горњем крају ухапшен је Драган Мачак, по занимању кухар. Пошао је на посао својим аутомобилом „пеглицом“. Ту је из ње истјеран. Који дан касније, „пеглица“ је виђена изрешетана мецима у Жировњаку, а њему се губи сваки траг. Је ли то за вас акт некакве побуне с прљавим наканама, од стране тог јадног човјека? У подруму хотела, поред Милошевића и Кикеровића мучен је још извјестан број Срба који су похапшени на улици, код куће или на своме послу. Знадете ли за оне смртно злостављане у подруму бившег Комитета и Цивилне заштите? Да ли се побунио са прљавим намјерама и онај Србин пребијен на мртво у Ивановом Селу кад је возио оца из вировитичке болнице? Да ли се побунио са прљавим намјерама 15. августа 1991. године на радном мјесту у „Зденки“? На мртво је пребијен Славко Матијевић, а онда одвезен и бачен у грабу у Зденачком Гају. Да ли се прљаво побунио Србин који је све то са свога радног мјеста гледао, а кад му је смјена завршила, збрисао је у Ператовицу? Каква је била прљава побуна Боре Димића, аутопревозника, и његовог сувозача Живка Ћетковића, који су селили породицу извјесног Слијепца за Србију? Бори су одузели камион и терет, отјерали га у подрум полиције, ципелама му избили зубе, газили му по прстима, а из бубрега му пропишала крв. Слично је прошао и Ћетковић. Да ли је посриједи српска побуна са прљавим намјерама кад др Душку Даљуг, која је пошла на посао, пресрећу на путу у властитом аутомобилу, одузимају јој возило и затварају је у Станицу полиције? Заустављају и Илију Стојића, одузимају му више десетака хиљада њемачких марака и возило, и затварају га у полицију. Исто урадише са опћинским службеником Живком Сукуром. Знадете ли што о оном мирушном старом човјеку, пензионеру Стеви Тврдоријеки, званом Вартекс? Немогуће да нисте знали и да не знате за тај стрвинарски нестанак и за, ето, још један јуначки подвиг, којим су се, како ви рекосте, ваши млади и храбри својим јунаштвом супротставили прљавој и нечасној намјери побуњених Срба. Ваљда је за вас нечастан и прљав бијег у Ператовицу оног Србина из „Зденке“? Да ли је нечастан одлазак у Ператовицу Миле и Петра Димића, Бориног оца и брата, кад су сазнали шта се догодило? Да ли је нечасно што је вршена замјена ухапшених са обје стране? Можда ћете се чак сложити да је то у реду, јер остају живе главе недужних? Али ви оне на српској страни називате прљаво побуњенима, а на оној вашој, ваше обасипате најљепшим атрибутима. Коме ћете ви то рећи и тко би вама повјеровао да би Боро Димић, пишајући крв од батинања и пребијања у полицијској станици, остао жив, па и многи други, да му отац и брат и остали, по вама, “прљавци“ не рекоше: нема Вереша, или не знам кога још, ако Боро и остали не дођу у Ператовицу! Набројао сам тога доста, али још само ово да кажем. Већ почетком септембра 1991. године почиње минирање српских кућа у Великим Зденцима, а у њима спавају њихови власници. Нити су се побунили, нити су било како испољили, по вашем критерију, некакве прљаве намјере. Како сад да се то протумачи? Једне називате да су се нечасно побунили ради некаквих прљавих намјера јер су избјегли вашу (не)милост, па у одбрани властитих живота и породица прихватили се и оружја. А шта је сад са овима? Они сигурно, са великим страхом пред том вашом (не)милости, покорно бораве у својој кући, а ваши храбри, одлучни јунаци руше им куће у нади да ће успут и њих уништити. Морамо овдје мијењати термине – попа назвати поп, а бобу рећи боб. Нема мјеста термину „прљава српска побуна“, ради се о уништавању мирних грађана, дакако, српске националности. Онда оно хапшење Србина Мирка Почуче коме су претходно минирали кућу у којој су он и супруга спавали, срећом на спрату. Хапсе га у његовом дворишту. Један од униформираних, пријетећи је уперио у њега аутоматску пушку. Хапшеник га убија и успијева заједно са супругом побјећи, јер су се храбри „дођоши“ разбјежали. Као што знадете, службеног налога за хапшење није било! Значи, проглашењем Срба за четнике, лов на ту незаштићену дивљач је почео. На смрт је испребијан, по повратку са посла из „Зденке“, онај мирушни Милојко Раљић из Сталовице. Поштовао је свој посао јер му је то била једина егзистенција. Измрцвареног и избијених зуба бацили су га у „подрум код Дожудићке“, како се он изразио. Сигурно не можете порећи да нисте ништа чули или да ништа не знате о симболу страха и мјесту масакра Срба у Грубишном Пољу – “Зимовим курузима“?! Сад ми је јасна ваша реченица: „Тиме је данашња генерација вратила дуг својим прецима и доказала да их је достојна“. Да, то су исто радиле усташе, преци ових, најблаже речено, разбојника с краја двадесетог вијека. Па бољих својих предака они у историји на овом, како рекосте, педљу хрватске земље и нису имали. Колики ће они бити понос, како ви кажете, својим потомцима, а колика срамота, како бих ја рекао, назире се већ и сада.

У све то уклапа се и она бесмислица о ослобађању Билогоре од четничке агресије.

Дакле, обистинило се, нажалост, све оно што је српски народ осјетио кроз наговјештај политике ХДЗ-а и Туђмана. Народ се склонио од непосредног атака на живот појединца. Онај тко то није учинио, остао је на располагању за слободни одстријел. Навео сам како су прошли неки од њих. За овакво владање Срба у за њих безнадежној ситуацији, власт и политика ХДЗ-а (која је ту ситуацију створила, а са чиме се, како видим, и ви слажете) каже да су Срби извршили на Билогору агресију, извршили окупацију. То је и вријеме када још постоји Југославија, то је вријеме када Хрватска још није међународно призната, а паравојне и разне друге незаконите оружане групе ХДЗ-а узимају себи право да хапсе, масакрирају, убијају и одводе Србе у неповрат, а узмицање Срба пред пријетећим и спроводећим насиљем и терором, склањањем у „гушће“ етничке просторе, у српска села, називају српском и великосрпском агресијом. Оружане хорде ХДЗ-а вршљају међународно непризнатом Хрватском. Како видимо, врше злочине над Србима у међународно признатој Југославији, спремају се за коначно уништење Срба на простору Билогоре и Грубишног Поља, а те исте Србе окривљују за наводни напад на Хрватску. Све те радње, поступци и кршење основних права и норми догађају се под заповиједањем бирташа Стојана Густина и брата му Миљенка, те хармоникаша Ђуре Дечака, којима „дођош“ Анте Делић, шеф Кризног штаба Грубишно Поље, даје усмјерење и тон, а нуди и обиље најперверзнијих и бестијалних садржаја за малтретирање и застрашивање Срба.

На крају слиједи напад споменутих и других паравојних и приватних оружаних формација на Билогору 31. октобра и наредних дана. То ви називате: „Што је грубишнопољска опћина 1991. била прво хрватско подручје ослобођено од четничке агресије“. Каква се борба суочених страна водила, каквих је храбрости и јунаштава, које спомињете, гдје и којих од наредних дана било, не знам. Ваљда ће они који су је водили, а био би и ред, са обје стране то и описати. Оно што се зна је сљедеће: посљедица те оружане кампање је изгон око четири хиљаде недужног, радиног и поштеног српског народа, грађана Југославије са територије узурпиране и међународно непризнате, њихове домовине Хрватске! Спасавајући голи живот, оставили су своје куће, дворишта и сву имовину гдје су им коријени (које и ви спомињете) вијековима дубоки. Ову истину о „коријењу“ ви у потпуности занемарујете, за вас она не постоји, па вам морам рећи: гледајући ваша презимена и имена на другој страници књиге Вила билогорска, у односу на историјске коријене српског народа, рода билогорског, сви ви представљате дијелом „дођоше“, а дијелом скоројевиће, као што знате, углавном на српску или, ако већ хоћете, православну штету.

Упадосте уперених пушака и бајонета у њихова развлашћена дворишта и куће, као преци вам прије шездесетак година, и то је „ослобођење од агресије“! И то не било какве, него „четничке“! Успут, уз то, по вама, у Хрватској још невиђено, дакле, прво јуначко дјело, ти ваши јунаци заклали су Љубу и Љубана Ормановића, људе у дубокој старости, у њиховој властитој кући у Тополовици. Убили су на кућном прагу Раду Кравића, старог 55 година, у Лончарици. Заклали су Живка Мишчевића, старог око 55 година, у његовом дворишту у Лончарици. Ето, нису побјегли, а знали су да су Срби. Нажалост, знали су то и надошли “ослободиоци“. Тих дана миниране су и куће у Грубишном Пољу. Минирана је и моја кућа. Не знам коме је она била нешто крива, а колико познам себе и Грубишно, тко ће то рећи да сам ја учинио нешто лоше за родно Грубишно? О оружаној, тко зна чијој, произвољној кампањи написана је књига Откос, међутим, сама битка за „ослобођење од агресије“ уопће није описана. Важно је да, као што је и ред, побједници славе своје дјело. То и овом приликом није изостало, па аутори у тој књизи написаше: „Пјевале су се пјесме о Јури, Бобану и орила се пјесма о Лили Марлен“! Ето шећера на крају. Искрено и поштено речено. Хвала што и овдје потврдисте да сам у праву! Услиједиле су пљачке српске имовине по рецепту из 1941–1945, а преко три стотине честитих домаћина и поштених људи проглашено је ратним злочинцима. Опјеваше они тко су, што су и којих су, како ви рекосте, предака достојни и којима се одужују. Морам признати, на Билогори имамо тријумф усташтва и фашизма!

Уводне напомене предметне књиге у којима су дате оцјене широка смисла о догађајима деведесетих година, не спадају, по мом мишљењу, у друштво које се зове одговорност за јавну ријеч. Отуда и оваква моја, назовимо, реплика. У свему томе високо цијеним позив на сурадњу иако се он односи само на оне „који у овом прелијепом и питомом хрватском крају живите“. Но, претпостављам да се остало односи на све који желе сурадњу и који прижељкују допуњено и проширено издање књиге Вила билогорска. Све с разлогом, како ту пише: “Како би се расвијетлило и спасило од заборава све што је потребно знати и памтити да би нам дјеца имала из чега учити повијест свога завичаја, да га воле и њиме се поносе“. На ову лијепу препоруку морам додати онај неумољиви педагошки принцип: НЕТКО НЕ МОЖЕ БИТИ ДОБРО ОДГОЈЕН АКО МУ НЕ КАЖЕМО ИСТИНУ!

< Јаме пуне поклане дјеце у Доњој Градини нису дјечије гробље             Садржај                     Прилози уз књигу >