Тко је крив за стид православних вјерника?

27.02.2010. Пише: Паулина Арбутина – „Новости“

27.02.2010. Пише: Паулина Арбутина – „Новости“

Током деведесетих година преласци православних вјерника под окриље Католичке цркве у Хрватској нису били ријеткост. Да би се спасили или свој живот учинили подношљивијим, многи су мијењали не само своју конфесију него и име. Петнаест година послије ратних сукоба прелазака на католичанство има мање, али су и даље присутни.
– Нажалост, преласци се још увијек догађају. Људи се сналазе на различите начине како би остварили свој циљ – да не буду другачији. Нама се масовно обраћају родитељи са захтјевима да дјеци издамо потврде да су крштена. С тим папирима иду код локалних католичких жупника и дају им сугласност да њихова дјеца могу добровољни прећи на католичанство. Често жупници дјецу прекрштавају и без наше потврде. Догађа се да нам вјерници, поготово мушкарци којима православна црква не одобрава прекрштавање, лажу да им треба крштеница да могу судјеловати на вјенчањима пријатеља. Онда за неколико мјесеци од жупника службеним путем добијемо информацију да се тај мушкарац крстио и вјенчао у католичкој цркви – каже нам један свештеник Српске православне цркве који жели остати неименован.
Брига за сигурност и лакши живот
Истиче притом да неки католички жупници не признају документе Српске православне цркве писане ћирилицом, што не вриједи за крштеницу, која је обавезно на ћирилици. Иначе, Српска православна црква вјерницама без проблема одобрава вјенчање у католичкој цркви и издаје им крштенице, но с мушкарцима то није случај.
– Наше вјернице и када се вјенчају у католичкој цркви, могу наставити живјети по православним обичајима, али у највећем броју случајева примају традицију куће у којој су се удале и запостављају православље. Рецимо, на мом подручју само у једном домаћинству вјерске обреде вршимо и жупник и ја – прича свештеник.
Да се у својој пракси свештеници сусрећу с разним проблемима који често граниче с неугодностима и понижењима свједочи и примјер покопа једног од супружника из мјешовитог брака који је (био) православне вјероисповијести.
– Други супружник ме позвао да одржим обред покопа, међутим неколико минута прије поласка звала су ме њихова дјеца да ми кажу да не желе мој долазак, него жупников. То се често догађа, нажалост, жупници се редовито одазивају, иако је по црквеним канонима то забрањено, јер је та особа крштена по православним обредима – наводи свештеник.
Држи да су православци током времена постали немарни, чему свједочи слаб одазив дјеце на православни вјеронаук и вјерника на богослужења. Износи податак да је у прошлој години у његовој парохији крштено само осмеро дјеце и обављено једно вјенчање, док је с друге стране одржано 50 покопа.
Тренд преласка православаца на католичанство признаје и сисачки парох, протојереј о. Петар Олујић. Увјерен је да се не ради о притисцима Католичке цркве, већ о борби за физичку сигурност, посебно с обзиром на трагична искуства с почетка деведесетих када су у Сиску убијани грађани само зато што су били српске националности и православне вјере.
– Наши вјерници прелазе на католичанство како не би стршили у својој средини, како им дјеца не би била другачија у школи. Многи мисле да ће тако једноставније доћи до посла, који данас значи егзистенцију, али и да ће њихова дјеца као католици имати сутра мирнији живот – каже Олујић.
Прошле године је на подручју своје парохије одржао једно вјенчање и 35 крштења, углавном ромске дјеце из Цапрашких пољана.
Вријеме за узбуну
У Хрватској су створени правни оквири који свима осигуравају слободу вјероисповијести и који функционирају на вишим државним разинама, чему свједоче и потписани споразуми између Владе и представника СПЦ-а. Међутим, социолог религије с Хрватских студија Иван Маркешић наводи да је слободно практицирање вјероисповијести у свакодневном животу често врло проблематично.
– На обје стране ратне ране су веома дубоке и болне и код многих изазивају осјећај мање вриједности или осјећај стида због вјере, али с правом морамо поставити питање тко је томе крив – каже Маркешић. Додаје да највећу кривњу за то сноси католичка већина која би морала омогућити једнакоправност свих вјера, јер се у томе огледа снага, величина и зрелост већине.
– Она мора одговорити на питање хоће ли хрватско друштво омогућити религијски и културни плурализам или ће постати лонац за таљење и мјесто у којем су неизбјежни процеси религијске асимилације – истиче Маркешић. Уколико млади православни вјерници прихваћају бити католици из страха или под присилом како би могли живјети у данашњем хрватском друштву и у њему остварити темељна грађанска права, то значи да је вријеме за узбуну како политичких тако и црквених структура.
Посљедњи попис становништва из 2001. године јасно илустрира проблем слободе вјероисповијести Срба, односно њиховог институционалног припадања Српској православној цркви. Према том попису, 201.631 становник изјаснио се да је српске националности, док се припадницима СПЦ-а изјаснило свега 40.433 становника, што је пет пута мање. Једна од најдрастичнијих разлика у локалним срединама видљива је у Сплиту гдје је припадност српској заједници декларирало 3.047 становника, а само се њих деветеро изјаснило као православци.
Национално и религијско није исто
– Иако је код нас уобичајено изједначавати национално и религијско, код Срба у пракси то није тако, док је сасвим обрнута ситуација на страни припадника хрватске националности, гдје су готово сви Хрвати припадници Католичке цркве – наглашава Иван Маркешић.
Професор теологије Адалберт Ребић истиче да сваки човјек има слободу вјероисповијести и сматра да притом Католичка црква не врши притисак.
– Чак и за вријеме НДХ Католичка црква је мудро поступала, јер је посебно разговарала са сваком особом која је жељела пријећи на католичанство. Сам кардинал Алојзије Степинац, у случају политичке угрожености, напомињао је да када дођу боља времена свака особа има право слободно преиспитати свој став и вратити се на православље. Данас не постоје случајеви политичке угрожености, тако да нема ни присилног мијењања вјере. Не смијемо осуђивати људе у мијешаним браковима ако се договоре да ће се вјенчати и крстити дјецу у католичкој цркви. Треба поштовати слободну вољу сваког – каже Ребић, који не види ништа спорно ни у томе када ученици српске националности похађају католички вјеронаук.
– И на једном и на другом вјеронауку исто ће научити, јер нема битних разлика између те двије цркве – истиче Ребић.

Кузмич: Примјењују се критерији нове подобности
Протестантски теолог Петер Кузмич истиче да се у неким срединама и на неким радним мјестима примјењују критерији нове подобности.
– Тако је велика предност бити Хрват католик, као што у нашим сусједствима равноправнијима постају они који се могу легитимирати као Срби православци или Бошњаци муслимани. Та врста злоупотребе етнорелигијског квалифицирања је антиеуропска и антидемократска јер је темељена на застарјелим и превладаним моделима поимања религиозности, а води у дискриминативна понашања, којима се треба супротставити сувременијим образовањем и транспарентнијим јавним дијалогом – наводи Кузмич.