Еколошка свијест у Хрватској 1941. и 2026. године

Развој еколошке свијести у Хрватској има свој деценијама дуг континуитет и данас је на завидном нивоу.

Пише: Душан Басташић

Свједоци смо буре која се протеклих дана дигла у Хрватској због могућег загађења вода и околиша са врло извјесним тешким посљедицама по здравље становника, стоке и усјева. Установљено је да је годинама уназад, незаконито, криминалним радњама на подручје Госпића и оближњег Дивосела довожен опасан отпад.

Дио тог отпада је закопан а већи дио је годинама био изложен падавинама које су опасне материје односиле у тло које је на том подручју крашког типа. И посљедично, загађује се тло и подземне воде а тиме и понорнице од којих су најпознатије Лика и Гацка.

Ево шта пише на једном интернет сајту:

„Od ponora Lika nastavlja razgranatim podzemnim galerijama kroz mračnu utrobu Velebita sve do mora u koje utječe tako – “točkasto” – i odozdo, kroz ponorska ušća, nebrojene vrulje i špiljske “rigavice” između Sv. Jurja i Jablanca.“

Дакле, и до мора, најзначајнијег туристичког потенцијала Хрватске и „пуњача“ државног буџета.

Оправдана забринутност и реакција становника Лике је  уздрмала и сам врх државне власти.

Ова дешавања подсјећају на нешто веома слично што се десило прије тачно осамдесет и пет година на подручју Средњег Велебита, Личког поља, Подвелебитског канала, дијела острва Пага и Пашких врата.

40.000 тијела убијених Срба и Јевреја 1941. године – 36.000 тона отпада 2026. године.

Од средине априла па до краја августа 1941. у тзв. Госпићкој групи логора убијено је не мање од 40.000 људи, најчешће бацањем у крашке јаме Велебита и Личког поља од града Оточца према југу. Од тог броја, у логорима на острву Пагу и акваторијума рта Слана убијено је не мање од 8.020.

Тијела су се распадала и као што је то данас случај са индустријским отпадом, киснула а продукти труљења кроз кршевито, порозно тло се циједили у подземне воде и ријеке понорнице.

Познато је да како некад тако и данас, на дну неких од тих јама протиче вода која се улијева у понорнице или директно у Јадранско море. Такве јаме су нпр. она под Гргиним бријегом, недалеко мјеста логора Јадовно и јама Тучић понор код Грачаца.

Забиљежена су свједочанства о крвавом мору у приобаљу недалеко града Карлобага.

Само поједини становници, који се нису плашили усташке одмазде открили су италијанским војницима локације неколико јама а ови написали детаљне извјештаје.

Након што су 24. јуна 1941. почели да „раде“ и логори Слана и Метајна на острву Пагу, већи број од не мање од 8.020 жртава убијен је у акваторијуму рта Слана, тачније у Пашким вратима.

У јулу мјесецу су рибари у својим мрежама почели да све чешће извлаче и тијела убијених а у вријеме бонаце, мирног мора у приобаљу су видјели како са дна према површини штрче ноге побијених којима је везан камен око врата да тијела не би испливавала.

Недуго након што су прије затварања логора због италијанске реокупације зоне II, усташе и домобрани побили на Форнажи изнад увале Малин близу 800 заточеника побунило се локално хрватско становништво.

Нису Пажани устали због масакра над заточеницима логора уочи католичког празника Велике Госпе већ због смрада лешина у распаду и страха због загађења питке воде.

Нико више није куповао рибу па су и рибари престали са изловљавањем.

Позвани су италијански санитарци који су откопали плитко затрпане ровове, ексхумирали и на ломачама спалили тијела 91 дјетета до петнаест година старости, 293 женска и 407 мушка леша. Пепео и несагорјеле остатке затрпали су у исте ровове. Све су то уредно документовали, снимили и десетке фотографија.

Старији Пажани и данас се сјећају смрдљивог дима који је носио пепео спаљених жртава са Форнаже, који је прекрио небо над градом и натјерао људе да не излазе из својих домова.

Данашња хрватска историографија не пориче тај злочин и узима те документе као релевантне.

Занимљиво је како су ексхумације и спаљивања лешева почела 5. септембра 1941. Управо на тај датум 2026. године у Загребу је организован до сада највећи протестни скуп због загађивања околине, тла и вода опасним индустријским отпадом.

Помиње се како ће у санацији терена учествовати и фирме из Италије.

Са државног врха стижу обећање да ће отпад бити уклоњен а штета санирана мада то неће бити у потпуности могуће пошто су тло и воде затроване микропластиком, тефлоном али и екстремно опасним, вјечним PFAS хемикалијама.

Треба поменути да су описане радње криминалне и незаконите за разлику од оних из љета 1941. које је тадашња хрватска држава озаконила низом законских одредби.

Као некад тако и сад, „отпад“ ће бити спаљен а пепео затрпан.

Тијела побијених 1941. у крашким јамама Велебита, остала су готово заборављена, никад извађена из хрватског подземља и достојно сахрањена.

Тако би и остало да се изградњом еколошке свијести, препознавањем   потенцијала спортског, спелеолошког туризма и никад прекинутим настојањем да се уклањају трагови злочина, није приступило чишћењу хрватског подземља.

Држава је (и) финансијски подржала пројекат организације „Чисто подземље“ па се већ дуже од десет година, крашке јаме чисте од отпада које ту бацају несавјесни грађани.

Наравно, нађу се ту и људске кости, поготово на подручју Средњег Велебита, Личког поља, Кордуна..

Тешко је открити како се поступа у тим случајевима али на примјеру јаме Шпејарке на Кордуну може се понешто и закључити.

---

На Огњену Марију, 30. јула 2021, навршило се 80 година од усташког злочина на Кордуну, на брду Близница у јами Шпејарка

---

Шта рећи на крају осим да развој еколошке свијести у Хрватској има свој деценијама дуг континуитет и да је данас на завидном нивоу.

---