Душан Опачић: ЗЛОЧИН ПОД ЛЕДОМ – СЕЋАЊЕ НА НОВОСАДСКУ РАЦИЈУ

Други светски рат донео је невиђено страдање милионима људи широм света, али и велики број злочина који су оставили ожиљке српском народу који не зарастају. Један од најмрачнијих догађаја у историји нашег народа, који симболише најсуровији облик насиља и мржње, јесте Новосадска рација, спроведена у јануару 1942. године.

У току само два дана, град Нови Сад и његови становници постали су жртве систематског етничког чишћења, у којем је живот изгубило око хиљаду и триста (према неким проценама и до две хиљаде) недужних људи, док су хиљаде других доживеле неописиве патње.

Овај злочин, који се догодио у Бачкој, представља страшан подсетник на дивљаштво једне „цивилизоване нације” над Србима, Јеврејима и Ромима, али и опомену да се злочини никада не смеју затворити у тишину или заборавити.

Слом Краљевине Југославије у априлу 1941. године означио је почетак трагичног поглавља за народе који су живели на њеној територији. Након брзе и организоване инвазије, окупационе силе поделиле су југословенску територију према својим интересима. Бачка, са својим административним, политичким и културним средиштем у Новом Саду, припала је Мађарској, чији је фашистички режим под вођством адмирала Миклоша Хортија спроводио политику етничког чишћења и геноцида. Овај злочиначки режим годинама је припремао терен за анексију и бруталну репресију. Кроз агресивну шовинистичку пропаганду, Хортијева власт је мађарско друштво убедила да су резултати Версајског и Тријанонског мировног споразума неправедни по Мађаре и да је повратак „јужних крајева“ једини пут ка обнови некадашње „велике“ Мађарске. У овој пропаганди, Срби, Јевреји и Роми систематски су се представљали као „туђини“ који угрожавају права мађарског народа, па самим тим пресуда им је била јасна: елиминација.

Када је априла 1941. године Хортијева војска окупирала Бачку, почела је систематска кампања прогона. Основни циљ ове политике био је протеривање немађарског становништва и давање њихових домова и имовине мађарским досељеницима. Међутим, терор над Србима, Јеврејима и Ромима достигао је врхунац у јануару 1942. године, када је под изговором „рације“ у Новом Саду и широј Шајкашкој области спроведен масакр невиних људи. Новосадска рација почела је 21. јануара 1942. године и трајала је до 23. јануара. Град је био потпуно блокиран, а становништву је наређено да остане у својим домовима. Под изговором претресања кућа и потраге за наоружањем, мађарске окупационе снаге започињу масовна хапшења. Жртве (међу којима су биле жене, деца и старци) насилно су одвођене на стрељање. Највећа стратишта била су на Штранду и дуж обале Дунава, где су људи бацани у реку, често живи или рањени, а потом гурани под лед.

Температуре које су тих дана падале и до минус тридесет степени само су појачавале стравичне патње становника. Војници и жандарми нису показивали милост ни према најмлађима, многа деца су убијена пред очима својих родитеља. Многи су били мучени, пљачкани и силовани пре него што су убијени.

Убијања су се наставила по целом граду, укључујући Руменачку улицу, Успенско гробље, игралиште НАК-а (Новосадски атлетски клуб) и на другим локацијама. Окупаторске снаге су свуда за собом остављале трагове ужаса, пљачкајући и уништавајући све што им се нашло на путу.

Рација из јануара 1942. године, позната као „Рација у јужној Бачкој“, спроведена је током православног Божића у селима Шајкашке: Чуругу, Госпођинцима, Шајкашу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Локу, Гардиновцима, Вилову, Жабљу, као и у градовима Бечеју, Србобрану и Темерину.

Поред Срба, Јевреја и Рома, жртве рације били су и припадници других етничких група, укључујући Русине и Русе. Целокупна акција трајала је од 4. до 29. јануара 1942. године. Почела је у селима Шајкашке, затим се наставила у Новом Саду, а завршила у Бечеју.

Мађарска злочиначка акција „Рација” није била само злочин над Србима, Јеврејима и Ромима, већ варварски напад на саму суштину људскости, на право на живот, слободу и достојанство сваког појединца. Слике ужаса из јануара 1942. године стоје као вапај против ћутања и равнодушности, јер свако прећуткивање злочина постаје саучесник у његовом понављању. Заборав није само издаја наших страдалника, већ и темељ на којем мржња и неправда граде своје нове обрисе.

Овај злочин је урезао ране које не зарастају, и опомиње нас да чувамо сећање на страдале као светињу.

И данас након 83. године, наша је дужност да кроз образовање, истаживања и културу сећања овог злочина сачувамо истину о свима онима који су пали од мађарских фашиста у Бачкој и Новом Саду како бисмо обезбедили да жртве никада не буду заборављене, а да правда и човечност имају последњу реч.

Извор: ИСКРА