Страдање нашег народа

Драган Радовић: Страдалници су, тог пролећа 1942, могли да бирају између две смрти, оне на обали, од усташа, или оне у таласима хладне Дрине. Најчешће су се опредељивали за другу – као мање страшну – јер су на обали усташе силовале девојке и отимале новорођенчад од мајки, набадали их на бајонете, па бацали у Дрину.

Пише: Слађана Илић

Недавно је у Источном Сарајеву, у издању Фондације “Заборављени коријени”, објављена капитална књига. Реч је о зборнику први пут штампаних докумената о страдању Срба у Другом светском рату у романијском крају и у деловима источне Босне, који данас обухватају општине: Соколац, Пале, Источни Стари Град, Олово, Кладањ, Власеницу, Хан Пијесак, Рогатицу, Вишеград, Ново Горажде, Горажде, Чајниче и Рудо.

Иако захвата наведена подручја, књига носи назив „Зборник докумената Стари Брод“, с намером да упозна ширу јавност с овим, дуго прећуткиваним, стратиштем Срба. Реч је о трагедији која се на том месту догодила у пролеће 1942. године, када су хиљаде српских избеглица бежале пред муслиманским и хрватским усташама, припадницима Црне легије, према Дрини, да спас нађу у окупираној, али ипак безбеднијој Србији.

Приређивач Драган Радовић, који је на себе преузео овај замашан и одговоран посао, у Предговору појашњава зашто се определио баш за тај наслов:

„Иако је зборник докумената назван Стари Брод, међу објављеним најмање има оних који описују ово ужасно губилиште српског народа у источној Босни. Чак и они докуманти у којима се спомиње страдање Срба на Дрини често минимализују злочине. То је резултат политике игнорисања српске трагедије у социјалистичкој Југославији, која је свој највећи одјек добила баш на овом простору.“

У прилог својој тврдњи Радовић излаже анализе извештаја бројних општинских одбора СУБНОР-а, из различитих поратних година (1983, 1985. итд.), који садрже тек кратке осврте на трагедију Срба из два збега, у селима Баримо и Милошевићи, или се пак тај злочин потпуно игнорише. Ретки су они чији садржаји доносе нешто детаљније информације, попут оног који је сачинио Општински дбор СУБНОР-а Соколац (документ 54/85 од 6. маја 1985. године).

Искази сведока са свих наведених подручја, који чине централни део овог зборника (чији је обим 640 страна), потврђују о каквим размерама страдања је реч, као и какви су невероватни усташки злочини посреди. Страдалници су, тог пролећа 1942, могли да бирају између две смрти, оне на обали, од усташа, или оне у таласима хладне Дрине. Најчешће су се опредељивали за другу – као мање страшну – јер су на обали усташе силовале девојке и отимале новорођенчад од мајки, набадали их на бајонете, па бацали у Дрину итд.

Читајући сведочанства и са других подрињских стратишта, суочавамо се са зверствима која се међусобно не могу ни поредити, нити се могу коментарисати, пошто разум обичног човека заиста бива надвладан јединственошћу природе усташког зла. У прилог нашој тврдњи овде наводимо тек један пример (из пресуде усташи Ибру Алиспахићу из Вишеграда): „У мају 1942. године са једном групом од око 50 усташа којима је он био заповједник, дошао у село Штавањ, те похватао Танасковића Обрена, Новицу и Милорада и Драшковића Неду, који су затим одведени у шуму звану Јазбина, гдје су на најзверскији начин мучени, одрезан им је језик, вађене очи, избодени ножевима и затим поубијани“.

Друге пресуде које садржи овај зборник, а које чине његов последњи део, сведоче о казнама које су изречене починиоцима и које су на сваки начин у несразмери с почињеним злочинима. Јер, одиста, не знамо која би могла бити казна за толику – јединствену – нечовечност која превазилази и оквире било каквог, бар донекле појмљивог зла.

Зборник „Стари Брод“ израз је дубоког поштовања свих који су радили на овом значајном пројекту према жртвама усташког терора, драгоцени је прилог култури сећања, као и борби за истину. Он би свакако требало да буде подстрек за даља, неопходна истраживања, као и за достојно именовање сваке жртве хрватског геноцида, гдегод да се десио. Нико од њих не сме бити заборављен, а ова књига је важан корак ка том светом циљу српске културе.

Извор:

Текст је објављен у Вечерњим новостима 2. јула 2024, у Културном додатку

Везане вијести: