Ко год се и данас поузда у клицање народа, изгледа да је заборавио судбину Богочовјека

Питам се некада како су спавали Јерусалимљани тих дана између „Осана Сину Давидову“ и „Распни га, распни!“.

Пише: Отац Дарко Ристов Ђого

Да ли су сањали Сина Давидовог, да ли су слутили колико се блиско у њиховим срцима крије та тако прелазива а највећа граница – она између човјека који поздравља Богочовјека који сједи на магарету и онога који у Њему види гору увреду за своје себељубље од разбојника? Шта им се мотало по главама и срцима? Да ли је и то „осана!“ било површно, само промијењиви утисак, једнодневни догађај или су у њему били цијелим бићем?

Како је уопште могуће да човјек и то не један – већ читав један град – пређе тако брзо од одушевљења до разапињања?

Апостол Петар ће касније поступке и народа и старјешина назвати „незнањем“ (Дап 3,17) – ваљда и сам знајући како се то клатно у човјековом бићу непрекидно креће од „осана“ до одрицања и назад, ка Христу, уколико га зло сасвим не заустави у нултој тачки неосјетљивости за сопствене заблуде.

Како ли су спавали – мирно и одушевљено или тешко, слутећи трагедију Крста – Јерусалимљани тих дана када је Син Давидов дошао на магарету да би вечерао са Ученицима, да га издају и разапну?

Шта су мислили кроз тих неколико дана и да ли су уопште могли да знају како се лако прелази тај пут од поздрава до одрицања, од жеље да те загрле до жеље да те разодјену?

И заиста: ко год се и данас поузда у клицање народа, изгледа да је заборавио судбину Богочовјека. Можда ће се такав човјек придружити Распетоме, носећи Његов и свој крст.

Али Крста њега или нас заобићи неће.

То што данас кличу – значи само да нас од Распећа дијели неколико дана.

Извор: ИН4С