Душан Бодирога: Филм „Гаравице“ мора бити проглашен за филм од националног значаја

Драган Радовић је снимио филм који је можда и најбољи филм о страдању Срба у Другом свјетском рату!

Оно што би требало да раде државни институти, факултети, државна политика и тимови људи који ионако примају плате из буџета, урадио је један једини човјек без ичије било какве помоћи!

Наиме, јуче је у Фочи приказан филм „Гаравице“ о једном од највећих стратишта Срба у Другом свјетском рату и о страдањима нашег народа у Бихаћу, Цазину, Босанској Крупи, Великој Кладуши и Босанском Петровцу.

Аутор овог филма је Драган Д. Радовић из фондације Заборављени коријени који је у овом филму био све: режисер, текстописац, истраживач, историчар, сниматељ, монтажер, продуцент и финансијер. Тај Драган Радовић, поред труда и својих личних новчаних средстава, који износе око 80.000 КМ, уложио је преко 3 године свог времена у снимање филма.

Дакле, поред свог посла програмирања и електронике, помоћу којег живи он и његова породица (супруга му је незапослени правник), он је снимио филм који је по мени можда и најбољи филм о страдању Срба у Другом свјетском рату!

Поред прикупљања свједочанстава и документације успио је пронаћи и обићи десетине стратишта на овом подручју од којих многа не постоје ни на гугл мапама, а успио је и доћи до ријетких преживјелих који живе у различитим мјестима бивше Југославије. Уз филм, била је и промоција романа, о злочинима у овом крају, „Корана ко рана“ Драгана Гргића.

Књига је била забрањена у вријеме комунизма и први пут је преридила за штампу управо фондација Заборављени коријени.

Филм је о страдању Срба у Бихаћкој крајини или жупанији Крбава и Псат , како су је усташе звали, гдје је за вријеме Другог свјетског рата побијено на разне начине око 50.000 Срба!

Након сагледаног филма и упознавањем са личним свједочењем преживјелих као и са документима истражних комисија и пресуда у којима су злочини описани, убијеђен сам да је геноцид над Србима у Другом свјетском рату по масовности и бестијалношћу један од најгорих геноцида у историји Европе!

Злочине над Србима овог краја у 90% случајева починили су муслимани БиХ под покровитељством Независне Државе Хрватске којој је геноцид над Србима био државни пројекат. Оно што посебно запрепашћује да у неким масовним злочинима нису учествовали само муслимани у усташким и домобранским јединицама, него како цивили, укључујући и дјецу, тако и хоџе. Најпознатији хоџа који је убијао Србе у овом подручју је Бећир Борић који је лично побио стотине српских жена и дјеце, а сам је учествовао у насилној исламизацији српског становништва.

На крају су га стријељали сами Италијани који су се згражавали над његовим злочинима. Они Срби који су имали среће да преживе на крају су протјерани или насилно покатоличени или исламизовани. На појединим мјестима поред Бихаћа гдје су била српска села и гдје су Срби побијени подигнуте су џамије које су и данас ту, а нису постојале ни у османско вријеме.

На пољу званом Гаравице, гдје је побијено и ту закопано у другој половини 41. по неким процјенама око 12.000 Срба, данас се налазе пословни комплекси и стамбене куће. На мјесту цркве у Бихаћу, коју је осветио владика Николај Мандић крајем 19. вијека, рођени ујак Николе Тесле, а коју су усташе порушиле, титоисти су подигли данашњу зграду општине Бихаћ.

Оно што је оставило на мене посебан утисак је свједочење након рата пред истражном комисијом једног од крволока Али Нанићиа из Бужима који је на крају изјаве, након што је описао како је касапио српску дјецу, рекао: „Не кајем се ни за што!“. Иначе, овај Нанић је предак Изета Нанића команданта Бужимске бригаде, који је у последњем рату наставио оно што је његов предак започео.

На крају свега, оно што је посебно мене разочарало је да је на пројекцији филма било јако мало људи. И поред најављивања филма у свим локалним медијима, друштвеним мрежама, личних позива и поред тога да је улаз био бесплатан, у граду који има преко 10.000 становника и око 2.000 студената на приказивање филма је дошло свега двадесетак људи.

Мислим да не постоји народ на свијету који је толико пострадао, а да се у исто вријеме односи са таквим немаром и ниподаштавањем према својим жртвама као Срби. Са оваквим биједним односом према својим милионским жртвама у блиској прошлости питање је да ли као народ уопште имамо будућност. И ако остане овако, на крају ћемо прихватити лажна тумачења историје народа који су починили геноцид над Србима.

Филм „Гаравице“ мора бити проглашен за филм од националног значаја и у Србији и у Републици Српској и да буде приказан у ударним терминима РТС-а и РТРС-а. Очекујем да сви градови обезбиједе пројекцију филма, јер аутор ништа не тражи за себе осим да филм буде бесплатно приказан и да дође до што већег броја људи.

Извор: Фејсбук страница Душан Бодирога