Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН

Читав дан није пуцало, те смо се послије ручка сви скупили у трпезарији за столом.

Брат и ја смо сједили попола на табуреу, ђед, баба, ујна и рођак Новица сједили су за трпезариским столом, док је мама кувала кафу. Ујна и рођак прелетили до нас и доњели напуњене батерије за радио.

Устао сам да скинем војнички џемпер, јер било је баш вруће и рекао мами:

-Смањи мало ту ватру. Мораћу отворит ова врата од дневног, нек се мало расхлади.

Мајка климну главом и прођара ону ватру. Ујна је причала о некој жени што сину није дала врећу брашна, те се наставило причати о односу родитеља према дјеци. Ђед само отпухну и рече:

-Гледао сам у затвору у Пазарићу кад нас муслимани затворише, како отац отима оброк сину, а и знам неке који су на рођеног сина сваљивали да је набавио пушку. Није то неко чудо. Има нас свакаквих.

А ја се замислих и одлутах мислима уназад три мјесеца, кад би нам стари доносио са линије у кантици свој оброк да не би гладовали. Знао је да не једе и по неколико дана, само да би ми јели. Мисао ми прекиде мајка која рече.

-Помјерите се, да ставим кафу, а ти Бојане устани и затвори цуг на шпорету. Топло је сад си се жалио, ђаба дрва трошимо, а ко зна кад ће доћи струја.

Устадох и урадих како рече, а онда се вратих и помјерих бураза да сједем поново на табуре. Прича се настави са истом темом, те помињаше неке људе који синове гурају на линију да они не би ишли. А баба се изнервира, ко кад јој мало треба. Лупи дланом од ногу и рече.

-Какви су то људи, па ја би погинула за своју дјецу, Е, чуј да му дјеца гину, а он да кући сједи. Да могу ишла би умјесто Мише на линију, а да не говорим шта би за ова два своја сокола урадила.

Погледа у нас и намјести се у оној столици. Мени би помало смијешан тај бабин наступ и куцнух бураза лактом, те и он усне лагано развуће. Није да баба не би све то урадила, али ми смјешно како то она прича. Те ми се оте па бабу упитах, помало подругљиво.

-Хоћеш да питамо да ти на Тиново идеш умјесто ћаће?

Баба плану и жестоко рече.

-Ти се мали смијеш мени, а ја би сад погинула за вас.

Како то баба рече, само сјевну и затресе се читава зграда. Свинта хаубица у стан изнад нас. Нас претури с мјеста и наста општа метеж. Бабу како је сједила на крају стола баци у пролаз према вратима на ходику, а ми сви загребашмо да бјежимо према тим вратима. Али како наста општа хампа и како је баба дебела и скоро шира од уског пролаза према ходику, блокира нас све. Мама се продера.

-Пожури баба док нису другу испалили, ово је хаубица.

Баба се врти али никако да се покрене. Паника је ухватила и само отпухује. Шира је од пролаза и никако да се изглави. Напокон излети на ходик и ми сви за њом. А у свом том метежу бураз се насмија и рече баби.

-Па бона баба, јел се тако гине за дјецу? Могли смо сви због тебе страдат.

Одједном нас све спопаде смјех и наглас се сви одвалисмо смијат. А баба и даље отпухује сва задихана и само врти главом, те само изусти.

-Дјецо, дјецо, нашли сте се дебелој баби смијат!

У том друга граната састави, а баба нас пригрли уз себе, да се мало извади.

У том поче кукњава испод балкона. Отех се баби. Излетих у трпезарију док се мајка за мном дере да се вратим. Видим, да је друга пала испод прозора и изрешетала гелерима читаву трпезарију, гдје смо сједили малоприје. Провирих кроз рупу од гелера у најлону на прозору и видим ђеда Капетину гдје лежи мртав у локви крви и двије жене што кукају и за главу се држе.

(На слици је тачно мјесто дешавања)

Написано у априлу 2022.

Извор: Бојан Вегара – Фејсбук страница

Од истог аутора:

Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Бојан Вегара: Ви пишите ваше лажљиве историје, коме год хоћете, само нама немојте, ми знамо како цвилите

Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

Бојан Вегара: Ја се мој прађеде и сад борим