Храм Светог Саве у Блажују-свједок постојања православних Срба

У порти се налазе два споменика – један посвећен Србима које је аустроугарска војска стријељала 1916. године, а други православним домаћинима из ових крајева које су усташе убиле 1941.

Извор: СРНА
Храм Светог Саве у Блажују код Сарајева, који је посвећен првом српском архиепископу и просвјетитељу, 123 године свједочи о постојању православних хришћана на том простору.

То потврђују и књиге које се чувају у архиви храма, у којима се од 1900. године, па и нешто раније, води евиденција о његовом историјату, рођеним, крштеним, опојаним, као и о породицама које су живјеле у овој парохији.

Парох блажујски јереј Дарко Даниловић поручује да парохијани који су остали на својим огњиштима, али и православни вјерници који су силом прилика напустили родну груду не смију заборавити ово духовно средиште да не би заборавили ко су, шта су и одакле су.

Отац Даниловић прича Срни да незнатан број вјерника и православних породица који су остали везани за своје куће и имања, у овом храму налази спокој, мир у души, утјеху.

“То су углавном старији људи који су овде остали за читав живот. Њих највише мучи самоћа, а жељни су да виде друга, пријатеља, комшију, родбину. Након свете литургије они се састану у порти храма да попричају и подијеле своју свакодневницу”, наводи јереј Даниловић.

Храм грађен из љубави

Отац Даниловић истиче да су се сви храмови увијек градили из љубави. Тако је, уз прилоге домаћина, православних вјерника и знаменитих личности тог доба, 1896. године почела градња цркве у Блажују посвећене Светом Сави.

“Први подаци о градњи цркве помињу се у пронађеном пројекту блажујске цркве из 1833. године, али се не зна зашто се чекало да се она почне градити тек након 50 година. Током градње није било неких опструкција од тадашње власти”, рекао је парох блажујски.

Темељ Цркве Светог Саве у Блажују освештан је на Петровдан 1896. године. Црква је завршена за нешто више од годину дана, а 21. септембра 1897. освештао ју је митрополит дабробосански Николај Мандић.

Јереј Даниловић наводи да је митрополит дабробосански Ђорђе Николајевић, познат по свом градитељском, мисионарском и хуманитарном раду, међу првим оставио 4.000 форинти за изградњу цркве. Тада је изразио жељу да ту буде и сахрањен.

Упокојио се 8. фебруара 1896. године, прије него што је почела градња цркве. Привремено је сахрањен на гробљу Баре у Сарајеву, а његови земни остаци пренесени су у блажујску цркву 1898, годину дана након што је освештана.

Преносу посмртних остатака, којем је присуствовао и члан Француске академије из Париза Анатол Лероа-Болије, започео је у суботу 19. септембра 1898. године, да би сутрадан, 20. септембра, ковчег био спуштен у нову гробницу.

На надгробној плочи пише “Гробница Ђорђа Николајевића српско-православног архиепископа и митрополита дабробосанског – рођен у Јаску 20. ИВ 1807. године, умро у Сарајеву 8. II 1896. године”.

Прилог за градњу цркве дало је и “Добротворно словенско друштво” из Петрограда, које је 1897. године послало 3.000 рубаља.

Током посјете на Велики петак и Васкрс 1925. године, прилог цркви дали су краљ Александар Први Kарађорђевић и краљица Марија.

Храм се у великој мјери градио и прилозима домаћина, парохијана, што је видљиво из постојећих признаница сачуваних у архиви, а у којима су наведена лица задужена за прикупљање прилога.

Споменици – нијеми свједоци страдања Срба

Парох блажујски говори да су аустроугарске власти са храма однијеле три звона да би правиле топовску ђулад, која су касније купљена.

У порти храма налазе се два споменика. Један је посвећен Србима које је аустроугарска војска стријељала 1916. године, а други православним домаћинима из ових крајева које су усташе убиле 1941.

“Усташе су 10. августа 1941. из Осијека, Доглода, Илиџе, Врела Босне, Блажуја сакупиле 25 најугледнијих домаћина овога краја и повеле их на стријељање. Свратиле су и по тадашњег свештеника Рељу Спахића и све стријељале у Бутмиру. Десет година послије, породице су ексхумирале њихове посмртне остатке и сахраниле их у порти храма”, прича јереј Даниловић.

Црква и парохијски дом су и током посљедњег рата претрпјели знатна оштећења. Гранатирани су 1992. године, а њиховој обнови приступило се послије рата, заслугом пароха Зорана Јеринића. Обновљени храм је освештао митрополит дабробосански Николај Мрђа 10. октобра 1999. године.

Парох блажујски напомиње да су се људи овдје увијек окупљали, а посебно за велике празнике – на Савиндан, Петровдан и у прву недјељу послије Kрстовдана, када су одржавани сабори и зборови.

“Иако су таква окупљања током и након протеклог рата била прекинута, врата овог храма никада нису била закључана и у њему су се увијек служиле свете литургије. Све што је некада одржавано, данас је обновљено“, указује отац Даниловић.

Он истиче да за мало православних вјерника који су ту остали, овај храм представља стуб око којег се они, као и Срби расељени широм свијета, Србије и Републике Српске, окупљају.

“За разлику од некада, када се овдје много људи крстило и вјенчало, сада у току године буду једно до два вјенчања и шест-седам крштења, углавном љети, када људи који дођу на одмор желе да крсте дјецу као што су то чинили њихови родитељи и дједови”, каже парох блажујски, додајући да се углавном обављају сахране, помени и парастоси.

Храм Светог Саве је од 1996. године, када је Блажуј ушао у састав Федерације БиХ, често био мета напада вандала којима ништа није свето.

У више наврата је био оскрнављен графитима са увредљивим порукама, лупана су прозорска стакла, разваљивана врата, као и бројне гробнице и надгробни споменици упокојених парохијана.

“Kада на гробљу видите да су само од једне породице полупана четири споменика, не можете остати мирни јер вам је починилац на тај начин поручио шта мисли о вама. Увијек желимо да вјерујемо да је то дјело појединца, а не заједнице”, наводи јереј Даниловић.

Истичући како су његови парохијани срдачни људи, домаћини и вјерници који поштују себе и друге, посебно је нагласио да су они увијек расположени да на било који начин помогну.

Захваљујући прилозима вјерника и добрих људи, али и града Источно Сарајево и општина у његовом саставу, као и федералне Илиџе и кантоналних институција, овај храм се и даље обнавља и сваким даном бива све љепши.

Након окончања радова на постављању нове ограде, слиједи његово вањско и унутрашње уређење, постављање инсталација за видео-надзор, освјетљење, озвучење, кречење, те замјена иконостаса.

“Све може да се прода и замијени, али овај храм и гробље ће остати вијековима да свједоче о постојању православних Срба на овим просторима”, поручује јереј Даниловић.

Извор: ФИЛТЕР